TI NE ZNAŠ

Ti ne znaš za moj sunovrat
kad upadoh u jamicu što se
pri svakom osmehu
isticaše na desnom rubu
tvojih usana

Ti ne znaš za moj brodolom
u talasima tvojih pramenova
što ih zavičajni vetrovi
nestašno razigravaše
nad modrim sutonima
tvog čežnjivog pogleda

Ne znaš
jer te ponesoše
surovi vetrovi Podunavlja
Ne znaš koliko je tuge popila
dolina mojih nadanja
kad si odnela
rukoveti nenapisanih stihova
i prazna godišnja doba
miris vlažnih večeri
sa mesečinom u granju
kad su iskrile zvezde
na istočnoj strani povečerja
a suza zanoćila u mojim očima

Ni koliko je bola
u pesmi zavičajnih ptica
ne znaš
kako je olovu srca
u treptajima žica
koje umiru na krstu raspetog svica

Ti ne znaš cviljenje drozdova
na njivi obranih grozdova
ni bol što teče
sa zvižducima putničkih vozova
Ne znaš kako zri jesen
na kosturima ogoljenih šuma
ni kako sviću večeri
kroz tamu propalog dana
ne znaš ponore oka
sa kojim umire pamćenje
na ono
što mi odneše surovi vetrovi Podunavlaa

Otišla si kada je klijalo leto
s blagoslovom na pupku svakodnevice
ispratila te zvona tišine
i žubor suzopada sa modrog kladenca

Otišla si
nisi znala šta odnose oči
osmeh
i prokleta sandala

Nije mi za tebe
mada ipak žalim
što si za se stekla urbanu oazu
ja tužim i žalim za rupčetom malim
što ga osmeh stvori na tvome obrazu

Nije mi za tebe
mada ipak patim
u očaju pustoši što mi vid razjeda
što ne mogu
barem
na tren da dohvatim
modri suton tvoga čežnjivog pogleda

Ti ne znaš
kako se u ponore vremena pada
ni kako je sužnju
kad blagosilja karike svojih okova
živiš u bokorima raskoši velikog grada
na ruži vetrova
i modrih rečnih tokova

Otišla si
kada je klijalo leto
s blagoslovom na pupku svakodnevice
ispratila te zvona tišine
i žubor suzopada sa modrog kladenca

Otišla si
nisi znala šta odnose oči
osmeh
i prokleta sandala

I
nije mi za tebe
mada
ipak
žalim
što si za se stekla urbanu oazu
ja tužim
i žalim
za rupčetom malim
što ga osmeh stvori na tvome obrazu

(C) Slavoljub Jovanović