Културни центар Крушевац - Добродошли!

ПРИКАЗ КЊИГЕ

*ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*
Љубодрага Обрадовића:

Да се у човјеку крије истинско тројство, односно да у њему станују три моћне силе, подједнако распоређене и подједнако важне, подсјећа нас писац збирке пјесама "Живети слободно" Љубодраг Обрадовић. Моћни владари који руководе људском судбином, ум, емоција и душевност, односно глава, срце и душа, своју краљевску моћ испољавају и исказују на различите начине и на различитим пољима, Тројна сложеност човјековог унутрашњег живота неисцрпно је богаство и дар из којих пјесници већ вјековима гасе своју стваралачку жеђ. Полазећи од овог тројства, пјесник дијели збирку на три циклуса и сваки дио је посвећен том унутрашњем устројству човјековом. 

У првом циклусу "Трчим за судбином лудо заљубљен у будућност" доминира рефлексивна поезија, дакле рационални приступ стварности, ма каква она била и ма колико му она била несклона. Пјесник је свјестан пролазности гдје се ријечни токови јављају као доминантни мотиви и симболи ове животне неумитности.

Идеал овог циклуса је слобода, коју никад до краја нисмо у стању да освојимо, мада јој у свим сегментима тежимо. Толико смо је жељни, а она нам тако несташно измиче. Та жеђ за слободом пјесникова је опсесија, па кад је освојимо и пригрлимо као да не знамо шта ћемо с њом. Зато је овај циклус пун питања на која аутор нема правих одговора, али зато има наговјештаја:

Али доћи ће и сунчани дан,
Рачуни се на крају своде.
Само да нам ветар
Донесе дашак слободе.

За пјесника је слобода исто што и дисање, па и кад је нема он вјерује у њену реинкарнацију, у њен свечани повратак, а зато ће се побринути чак и природне силе. Да без слободе не може и да му је она итекако важна, нарочито у стваралаштву, јер без слободе умјетности не би ни било, аутор печатује у стиховима:

За мене, у песми права је слобода.
Тај занос нико ми одузети не може.

Тако овом мишљу наговјештава нови, други циклус пјесама под наслово: "Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће". Родољубље је већ поље у којем је владар душа. Као што не може без слободе, као човјек и као писац, аутор ове збирке не може, а да не искаже и своје родољубље. Ту је већ пркосан, како и приличи народу којем припада. И да хоће, његова душа не може бити покорна јер не припада ропским душама. Његова душа тече заједно са Моравом, као што су вјековима текле душе његових предака, чије су мостове, оне андрићевске, срушили покорни сљедбеници прекоокеанског Великог Брата. Овдје аутор сумња и у вјетрове који доносе дашак слободе, али се узда у Бога:

Ако ветрови помогну
Моћне тиране,
Имаћемо бога уз нас.

Овдје се душа спаја са својим творцем, са Богом. Мада су његов народ напустили и од њега руке дигли и људи и природа, Бог као надсила, владар наших душа, напустити нас неће. То вјеровање храни другу моћну силу - душу. Осим што се узда у бога, Обрадовићева душа је и у тајном савезу са Моравом:

Њене обале газиле су чизме свакојаке,
Али сломили нису дух њених врбака.

Ауторова душа је зајечала и над судбином прогнаних, чије се душе вију по непознатим друмовима и чија је судбина неизвјесна. Пјесникова душа јеца и због дјеце која ноћу спавају, а црни лешинари баш ноћу надлијећу његову отаџбину, као да их је срамота да се даљу појаве и покажу своје наказно лице. Ноћу, као и сви злочинци И лопови, руше и мостове који спајају обале и људе и изнад свега она људска и пјесничка запитаност, зачуђеност и зачудност широке православне душе:

Срца су нам широка, али вас не разумемо.
На наша врата отворена само закуцајте
и увек можемо да се споразумемо.

Родољубље са широком православном душом другачије и не умије већ да и непријатеља позове у госте, јер га доживљава као нужно зло, као природну непогоду, којој ће, када све прође, отворити врата и угостити га.

Троциклична композиција збирке у свом задњем одјељку, под насловом "Звезде у очима, у срцу жар", двјема силама из претходних циклуса придружује најосјетљивију, ону која станује у срцу и за коју још кажемо да је задужена за осећања и за коју још кажемо да је љубав. Чини нам се да је овдје аутор на свом терену, што показује и бројношћу пјесама, има их колико у оба циклуса заједно. Уз љубав иде и музика као лајтмотив, који употпуњује занос, жељу, чежњу, стрепњу:

Данас све је то прошлост,
Та чежња, тај занос.

Има ту нешто и од Лорке, гдје се љубав у природи сједињује:

Ветар је миловао
 Младе ти, вите гране
А он је шетао прсте
Пејзажима свете тајне

И дјеца природе су ту и зато "свирајте Цигани, јер драга је моја отишла", а можда и Пушкина има. И мјесец је ту, вјерни и ћутљиви пратилац заљубљених, да посребри и окити љубавни занос. За аутора ове збирке жена је неисцрпна инспирација, вјечито надахнуће без кога живот и не би имао смисла. Када је у питању мушки лирик, страст надвладава разум и жена обавезно мора бити лијепа, а све што је лијепо тешко је задржати:

Дуго красна,
Дeвојко златна,
Дивна ти машна.
Али други младић
Сад ти косу чешља
И милује очи

Кад љубав прође, остаје онај ватрени љубавни жар у срцу и очи још увијек сијају као звијезде, јер онај ко је волио и био вољен у повлаштеном је положају, тај ни мрзити не умије јер већ на нову љубав мисли. Мушком лирику довољан је и један трен љубави, можда само поглед, па да обнови "у срцу жар".

И зашто овај трен да кваримо,
Какав је - такав је, али наш и само наш.

Мушка лира има кратке, јасне и одсјечене тонове, баш као што су им и жеље. Жице на њиховој лири су натегнуте до пуцања тако да реагују на сваки и најмањи додир, довољан је и благ поглед па да затрепере.

Љубодраг Обрадовић се у овој књизи борио са својим унутрашњим немирима.

Та борба није била нимало лака, али је слатка јер је на свијет изњедрила ову књигу.

Вељко Стамболија