Културни центар Крушевац - Добродошли!

Poštovani posetioci, prijatelji Harija i njegovog stvaralašta, čast mi je da Vas u ime Kulturnog centra Kruševac i svoje lično ime, pozdravim i zahvalim se, što ste sa nama večeras, kad se sećamo lika i dela Miomira Harija Ristovića. Posebno pozdrarvljam njegovu porodicu.

Hari je bio svestrana ličnost, i o njegovim brojnim aktivnostima će večeras biti iscrpnog izlaganja i u filmu RTK i u besedama učesnika tribine, a ja ću reći nekoliko rečenica o njegovoj presudnoj pomoći za radjanje FEDRARA - Festivala dramskog amaterizma Rasinskog okruga.

Sledeći zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, koji su davnih tridesetih godina prošlog veka pripremili i izveli predstavu "Voda sa Planine" Raše Plaovića, zaljubljenici u "daske koje život znače" iz Trebotina i Žabara u proleće 1997.godine, upalili su iskru za osnivanje Festivala dramskog amaterskog stvaralaštva Rasinskog okruga "FEDRARO" koji bi bio svetionik za sva dešavanja u dramskom amaterizmu Kruševca, Varvarina, Trstenika, Brusa, Aleksandrovca, Ćićevca i svih sela u njihovom sastavu, u kojima je klica pozorišna proklijala.

Danas posle 13-tog održanog FEDRARA, čini se da je poduhvat osnivanja FEDRARA bio lak i jednostavan, jer je uspeh FEDRARA, danas veliki, ali nije bilo tako.

Ideja ima uvek, neke su dobre, neke - ne, ali i za ostvarivanje najboljih, potrebna je realna podrška, koja može biti i materijalna ( finansijska) i moralna, jer neophodne su obe.

Miomir Hari Ristović, u to vreme podpresednik skupštine opštine Kruševac, prihvativši našu ponudu da bude predsednik organizacionog odbora FEDRARA, svojski se potrudio da zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, ne ostane nedosanjani san, već da na javi ta ideja odistinski zaživi i dan-danas Salu Doma Kulture u Trebotinu puni dobrim dramskim predstavama i publikom željnom pozorišne igre na daskama koje život znače.

Pošto sam i sam bio jedan od kreatora ideje *FEDRARA*, svedok sam koliko nam je Hari pomogao da festival,  dobije današnji izgled.

Hari je u baš u svemu sa nama ravnopravno učestvovao, od davanju imena festivalu, do profilisanja samog festivala i pratećih sadržaja na njemu, odredjivanja repertoara, izbora žirija, (na čijem je čelu, po Harijevoj ideji i nagovoru, u prve četiri godine bio čuveni pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković), jednom rečju Hari je bio mozak operacije nazvane FEDRARO, koji nas je smišljeno vodio u najboljem smeru, i doveo da FEDRARO danas bude jedan uspešan i prestižan festival dramskog amaterizma.

I ne samo FEDRARO, Hari je pomagao sve mlade talente iz grada, a i sela, koji su bili odvažni da se zapute na neizvesni put umetničkog stvaralaštva.

Dokaz za ovu konstataciju je i moj kolega pesnik Bratislav Spasojević - Bata, pesnik iz Konjuha, kome je Hari napisao prvu biografiju i tako mu na samom početku njegovog stvaralaštva, dao tu inicijalnu kapislu koja će Batu na tom pesničkom stvaralaštvu zadržati sve do današnjeg dana, a o čemu će, nešto kasnije Bratislav i sam svedočiti.

Dakle, Hari je uvek bio uz one koji počinju, uz one kojima nedostaje podrška, bio je čovek velikog srca, više  je mislio na druge, a na sebe manje, tako da ga mnogi pamte kao čoveka koji je zapalio mnoge iskre svih vidova umetničkih stvaralaštva.

Hvala mu na tome, jer sve je u zanosu.

Ljubodrag Obradović

Александар Зарин је творац најуспелијих споменика нашим песни- цима:Бранку на Калимегдану, Змају у Новом Саду, Ђури у Српској Црњи,Десанки у Ваљеву…

Осамдесетих година,у његовом атељеу близу Топчидерске звезде,сваке недеље око подне састајало се неколико пријатеља међу којима су редовно били и Стеван Раичковић и онај који ово пише и повремено Скендер Куленовић и Душан Радовић.Тада је наш домаћин, дошао на идеју да по живим моделима,поред осталих, овековечи и четири пријатеља - песника.

Са Раичковићем је Зарин био најприснији и готово сам сигуран да је њихова заједничка и та идеја и избор ликова.Своју бисту Раичковић је,чини ми се,вајао колико и скулптор,хватајући га сваки час за руку, конт- ролишући сваки покрет и црту,како би копија била што веродостојнија и вернија оригиналу.То је мотив и циклуса песама Разговор с иловачом које је читао и као своју приступну беседу у Академији.

У то време ја сам носио подужу косу коју сам скратио некако чим је одливена у бронзи.Деликатном Зарину то није промакло па је,готово не скривајући разочарање,дискретно приметио да сам се тако одмакао од ње- говог дела и одвојио од свог младићског лика.

И бакенбарде Скендера Куленовића Зарин је овековечио,а мени се чинило да их је Скендер последњих година живота носио као почаст Ивану Мажу- ранићу чијег је Смаил агу „доживео као задивљујуће, ни на једном месту изневерено јединство органског ритма.“ Благо поистовећење с Мажурано- вићевим ликом било је истовремено указивање на сродност Мажурановиће- вог спева и сопствених поема у којима се такође„ варијација радње увек изрази као варијација ритма“.

Стих „Тихо и глухо, поред тисијех, глусијех тмина „постао је једна од Скендерових узречица.А ни једна седељка и вечеринка није прошла а да није пропраћена речју „тер плијен нокти разглабати сташе“. Стојећи поред живог Скендера Куленовића,док се у глини рађао, у атељеу Александра Зарина, нисам слутио да ћу поред ње,без Скендера и Зарина, стајати на Козари и сведочити онима који га нису знали да је то његова“од- сечена глава“.

Скендер Куленовић је „умео да изгледа“.Ко год га је видео имао је шта видети ,а ко га је гледао и слушао како говори Стојанку мајку Кнежо- пољку имао је шта и чути и видети.

Ја сам и ту срећу имао, поводом једне друге бисте.Било је то прили- ком обележавања 600 годишњице Крушевца, када је, тим поводом, у центру града, откривена Његошева биста, рад Сретена Стојановића.

Код сличних свечаних откривања,не једном сам гледао како се се радознала и узбуђена публика скљока како угледа дело које је чекала да буде откривено.

Овога пута није било тако. Чим је Десанка Максимовић развезала чвор и повукла заставу, Његош је снажно замахнуо каменом главом, подижући увис окупљени народ, који је затечен и понесен, френетично аплаудирао.

Потом је пред Његоша искорачио и својом главом замахнуо Скендер Куленовић. Чини ми се да је у потпуној тишини први стих Стојанке изговарао читаву вечност. Сва три сте ми на сиси ћапћала – јој –благодатно сунце кнешпољско…

Јој није било јој већ се до у бескрај разлегло јоооо којим је Стојанка мајка Кнежопољка, пред Његошем и над Крушевцем, кроз уста Скенедера Куленовића изјакала и изгрцала своју јауковку.

Нахрупила хука на песникова широко отворена уста, а свако слово излазило је из њих светло и окупано. Помишљао сам да су тако још једино могли изгледати најславнији рапсоди на агори.

Скендер Куленовић није језичка двоумице решавао по слуху, како је уобичајено међу песницима већ је био зналац и законодавац који је узимао реч у најсутручнијим филолошким расправама.Био је и један од потписника Новосадског књижевног договора.

У посвети уз своја Сабрана дела која ми је даривао 8. фебруара 1972. године је написао: „Драгом Матији Бећковићу са молбом да о овоме напише озбиљну студију после 50 година“.

Остало је још 12 година до тог рока, а ових неколико речи само је подсећање на Скендера Куленовића и тај неодужени дуг.

Oве године обележавамо и стогодишњицу рођења Скендера Куленовића па је и ово и подсећање на његово учешће на прослави 600 година града Крушевца.