SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 14:27
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3947992
PUTEVI KULTURE No 15 PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Friday, 16 July 2010
Putevi Kulture No 15
15.07.2010. godine u Dečjem centru u pionirskom parku, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održana je promocija časopisa PUTEVI KULTURE No 15. U promociji su učesvovali brojni sardnici časopisa, a program promocije su osmislile i vodile urednice KCK Jelena Protić Petronijević i Lidija Užarević.  Jelena Ivanović je bila zadužena za multimedijalnu prezentaciju, Branko Simić i Mića Živanović za muzički trenutak, a Verkan Gvozdenović za podršku u realizaciji programa.


Hor Sveti Knez Lazar


Jelena Protić-Petronijević i Lidija Užarević - urednice KCK


Publika


Ljubodrag Obradović - govori svoj tekst o Miomiru Hariju Ristoviću

Poštovani posetioci, prijatelji Harija i njegovog stvaralašta, čast mi je da Vas u ime Kulturnog centra Kruševac i svoje lično ime, pozdravim i zahvalim se, što ste sa nama večeras, kad se sećamo lika i dela Miomira Harija Ristovića. Posebno pozdrarvljam njegovu porodicu.

Hari je bio svestrana ličnost, i o njegovim brojnim aktivnostima će večeras biti iscrpnog izlaganja i u filmu RTK i u besedama učesnika tribine, a ja ću reći nekoliko rečenica o njegovoj presudnoj pomoći za radjanje FEDRARA - Festivala dramskog amaterizma Rasinskog okruga.

Sledeći zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, koji su davnih tridesetih godina prošlog veka pripremili i izveli predstavu "Voda sa Planine" Raše Plaovića, zaljubljenici u "daske koje život znače" iz Trebotina i Žabara u proleće 1997.godine, upalili su iskru za osnivanje Festivala dramskog amaterskog stvaralaštva Rasinskog okruga "FEDRARO" koji bi bio svetionik za sva dešavanja u dramskom amaterizmu Kruševca, Varvarina, Trstenika, Brusa, Aleksandrovca, Ćićevca i svih sela u njihovom sastavu, u kojima je klica pozorišna proklijala.

Danas posle 13-tog održanog FEDRARA, čini se da je poduhvat osnivanja FEDRARA bio lak i jednostavan, jer je uspeh FEDRARA, danas veliki, ali nije bilo tako.

Ideja ima uvek, neke su dobre, neke - ne, ali i za ostvarivanje najboljih, potrebna je realna podrška, koja može biti i materijalna ( finansijska) i moralna, jer neophodne su obe.

Miomir Hari Ristović, u to vreme podpresednik skupštine opštine Kruševac, prihvativši našu ponudu da bude predsednik organizacionog odbora FEDRARA, svojski se potrudio da zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, ne ostane nedosanjani san, već da na javi ta ideja odistinski zaživi i dan-danas Salu Doma Kulture u Trebotinu puni dobrim dramskim predstavama i publikom željnom pozorišne igre na daskama koje život znače.

Pošto sam i sam bio jedan od kreatora ideje *FEDRARA*, svedok sam koliko nam je Hari pomogao da festival,  dobije današnji izgled.

Hari je u baš u svemu sa nama ravnopravno učestvovao, od davanju imena festivalu, do profilisanja samog festivala i pratećih sadržaja na njemu, odredjivanja repertoara, izbora žirija, (na čijem je čelu, po Harijevoj ideji i nagovoru, u prve četiri godine bio čuveni pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković), jednom rečju Hari je bio mozak operacije nazvane FEDRARO, koji nas je smišljeno vodio u najboljem smeru, i doveo da FEDRARO danas bude jedan uspešan i prestižan festival dramskog amaterizma.

I ne samo FEDRARO, Hari je pomagao sve mlade talente iz grada, a i sela, koji su bili odvažni da se zapute na neizvesni put umetničkog stvaralaštva.

Dokaz za ovu konstataciju je i moj kolega pesnik Bratislav Spasojević - Bata, pesnik iz Konjuha, kome je Hari napisao prvu biografiju i tako mu na samom početku njegovog stvaralaštva, dao tu inicijalnu kapislu koja će Batu na tom pesničkom stvaralaštvu zadržati sve do današnjeg dana, a o čemu će, nešto kasnije Bratislav i sam svedočiti.

Dakle, Hari je uvek bio uz one koji počinju, uz one kojima nedostaje podrška, bio je čovek velikog srca, više  je mislio na druge, a na sebe manje, tako da ga mnogi pamte kao čoveka koji je zapalio mnoge iskre svih vidova umetničkih stvaralaštva.

Hvala mu na tome, jer sve je u zanosu.

Ljubodrag Obradović


Žića Milenković


Gorana Mladenović


Ljubiša Bata Djidić




Slobodan Cenc








Vida Nenadić


Pogled na pozornicu


Vida Nenadić


Maja Olić


Djurdja, Bata, Nebojša i Paja


Maja Olić




Veljko Stambolija


Ivko Mihajlović


Gordana Vlahović


Ljubiša Vasiljević





























PUTEVI KULTURE
časopis za kulturu i umetnost

Redakcija:
Jelena Protić-Petronijević, urednik
Radoje Savić
Lidija Užarević
Maja Olić
Momir Dragićević
Miodrag Dinulović
Jelena Veljković
Ljiljana Panić
Sladjana Obradović
Slavica Nedeljković
Nebojša Lapčević
Rajna Aleksić-Marinković

Dizajn i prelom
Jelena Ivanović
Na koricama grafika Mladena Lazarevića
Izdavač
Kulturni centar Kruševac

Direktor Ljubodrag Obradović
Topličina 2, Kruševac
tel. +381 37 423 025
www.kck.org.rs
e-mail:kck@ kck.org.rs

Pokrovitelj Grad Kruševac

IZVODI IZ ČASOPISA

УСПОМЕНИ СКЕНДЕРА КУЛЕНОВИЋА

Александар Зарин је творац најуспелијих споменика нашим песни- цима:Бранку на Калимегдану, Змају у Новом Саду, Ђури у Српској Црњи,Десанки у Ваљеву…

Осамдесетих година,у његовом атељеу близу Топчидерске звезде,сваке недеље око подне састајало се неколико пријатеља међу којима су редовно били и Стеван Раичковић и онај који ово пише и повремено Скендер Куленовић и Душан Радовић.Тада је наш домаћин, дошао на идеју да по живим моделима,поред осталих, овековечи и четири пријатеља - песника.

Са Раичковићем је Зарин био најприснији и готово сам сигуран да је њихова заједничка и та идеја и избор ликова.Своју бисту Раичковић је,чини ми се,вајао колико и скулптор,хватајући га сваки час за руку, конт- ролишући сваки покрет и црту,како би копија била што веродостојнија и вернија оригиналу.То је мотив и циклуса песама Разговор с иловачом које је читао и као своју приступну беседу у Академији.

У то време ја сам носио подужу косу коју сам скратио некако чим је одливена у бронзи.Деликатном Зарину то није промакло па је,готово не скривајући разочарање,дискретно приметио да сам се тако одмакао од ње- говог дела и одвојио од свог младићског лика.

И бакенбарде Скендера Куленовића Зарин је овековечио,а мени се чинило да их је Скендер последњих година живота носио као почаст Ивану Мажу- ранићу чијег је Смаил агу „доживео као задивљујуће, ни на једном месту изневерено јединство органског ритма.“ Благо поистовећење с Мажурано- вићевим ликом било је истовремено указивање на сродност Мажурановиће- вог спева и сопствених поема у којима се такође„ варијација радње увек изрази као варијација ритма“.

Стих „Тихо и глухо, поред тисијех, глусијех тмина „постао је једна од Скендерових узречица.А ни једна седељка и вечеринка није прошла а да није пропраћена речју „тер плијен нокти разглабати сташе“. Стојећи поред живог Скендера Куленовића,док се у глини рађао, у атељеу Александра Зарина, нисам слутио да ћу поред ње,без Скендера и Зарина, стајати на Козари и сведочити онима који га нису знали да је то његова“од- сечена глава“.

Скендер Куленовић је „умео да изгледа“.Ко год га је видео имао је шта видети ,а ко га је гледао и слушао како говори Стојанку мајку Кнежо- пољку имао је шта и чути и видети.

Ја сам и ту срећу имао, поводом једне друге бисте.Било је то прили- ком обележавања 600 годишњице Крушевца, када је, тим поводом, у центру града, откривена Његошева биста, рад Сретена Стојановића.

Код сличних свечаних откривања,не једном сам гледао како се се радознала и узбуђена публика скљока како угледа дело које је чекала да буде откривено.

Овога пута није било тако. Чим је Десанка Максимовић развезала чвор и повукла заставу, Његош је снажно замахнуо каменом главом, подижући увис окупљени народ, који је затечен и понесен, френетично аплаудирао.

Потом је пред Његоша искорачио и својом главом замахнуо Скендер Куленовић. Чини ми се да је у потпуној тишини први стих Стојанке изговарао читаву вечност. Сва три сте ми на сиси ћапћала – јој –благодатно сунце кнешпољско…

Јој није било јој већ се до у бескрај разлегло јоооо којим је Стојанка мајка Кнежопољка, пред Његошем и над Крушевцем, кроз уста Скенедера Куленовића изјакала и изгрцала своју јауковку.

Нахрупила хука на песникова широко отворена уста, а свако слово излазило је из њих светло и окупано. Помишљао сам да су тако још једино могли изгледати најславнији рапсоди на агори.

Скендер Куленовић није језичка двоумице решавао по слуху, како је уобичајено међу песницима већ је био зналац и законодавац који је узимао реч у најсутручнијим филолошким расправама.Био је и један од потписника Новосадског књижевног договора.

У посвети уз своја Сабрана дела која ми је даривао 8. фебруара 1972. године је написао: „Драгом Матији Бећковићу са молбом да о овоме напише озбиљну студију после 50 година“.

Остало је још 12 година до тог рока, а ових неколико речи само је подсећање на Скендера Куленовића и тај неодужени дуг.

Oве године обележавамо и стогодишњицу рођења Скендера Куленовића па је и ово и подсећање на његово учешће на прослави 600 година града Крушевца.
Матија Бећковић

СЕЋАЊА И АНЕГДОТЕ

ДОБРОСТОЈЕЋИ

На једној свечаности часописа Змај, приређеној у Клубу Дома Војске Југо- славије, било је доста људи од пера. После званичног, културног дела, седе писци за столом и, уз чашицу, пријатељски ћаскају. У центру пажње је главна уредница Мира Алечковић, али ту је и увек занимљиви Драган Лукић, па Драгомир Ђорђевић, Миленко Херцег, Влада Батинић... Сви седе, само Душан Поп Ђурђев стоји уза зид. Показујући му тањир с пецивом, Мира га просто моли:
- Седи и ти, Душане!
- Нека, ја сам добростојећи писац! – узвраћа духовито директор Змајевих дечјих игара.

ЛЕК

У Параћину гостује Витезов караван песника за децу. У њему је, наравно, и Добрица Ерић, али се још од раног јутра жали како се не осећа добро. Ипак, и Добрица стиже на свечани пријем код председника Скуп- штине општине Параћин др Предрага Томковића. А тамо, окружени пуним чашама и лепим дамама, бројни уметници: Миња Субота, Тоде Николетић, Драгомир Ћулафић, Слободан Станишић, Јова Радовановић, Љубомир Ћорилић ... Одједном сви примећују како се Добрица смеје иако га је до мало- пре болела глава!
- Чим види лепе жене, одмах оздрави! – пецка га Миња Субота.
- То му је најбољи антибиотик! рече Јова Радовановић

ОЧИГЛЕДНОСТ

У јануару 2007. године Културни центар у Параћину приредио је књижевно вече. Специјални гост био је Милан Орлић, књижевник из Пан- чева. Пред почетак представљања Орлићевог стваралаштва, вече отвара домаћин Милен Петровић, огрнут топлом јакном. И госту и публици изви- њава се што парно грејање у галерији Културног центра не ради, па је толико хладно.
- Не, нема потребе да се извињавате! – прекида га Орлић.
- Како нема потребе?!
- Овако ћете боље да доживите моје књиге-показује он кажипрстом крупан наслов (ИЗ ПОЛАРНОГ КРУГА) књиге раширене на столу.

ЈЕДНАКИ

У Алексинцу се одржавају Дани дечије поезије Гордана Брајовић. Гост ма- нифестације и председник жирија, Перо Зубац, позива младог песника Дарка Миленковића, основца из Ниша, да изађе да прими награду. Црн као Арапин, дугокос и разбарушен, на позорницу ступа млади Нишлија. Док му старији колега, Зубац, пружа руку и срдачно честита, Дарко види да му је он по фризури сличан као јаје јајету. Зато, прекидајући хвалоспев аутора Мостарских киша, Дарко се обраћа публици:
- Перо и ја смо били у истом фризерском салону, истога дана, код истог фризера!

ЧУКНУТ

На крају Глишићевих дана у Великој Врбници домаћини приређују богат ручак и лепо дружење у сали месног Задружног дома. Милош Капетановић, писац из Горњег Милановца, подиже чашицу домаће с циљем да наздрави Милошу Милошевићу – Шики, боемском поети из Трстеника, али пошто је овај подаље од њега, за челом софре, не може да му дохвати подигнуту чашу. Но, Капетановић се ипак сналази:
- Шика, сматрај се чукнутим!
Томислав Ђокић

РАСПЕЋЕ ВАЈАРА МИЋИЋА

Писао сам
ноћас у сну
песму
о Мићићу како ваjа
Христа

Рeђао сам
на азурно плавом
небу
слова
одозго надоле
кажу
тако Кинези
пишу

Светлост звезда
пролазила је
кроз распетог
Христа
дотицала
крст од глине
и смртни грч
његовог лица
који нас обојицу
хладном ватром
раздире

Вајар
шапуће
Христ
не васкрсава
десиће нам се
страхоте

прегрмећемо –
одговарам

Онда кад
будеш
престао
да мислиш на Еуклида
и његову геометрију
када у животу
љубав
наново постане
једноставност
а буде свему
превасходила
и твој
Христ ће
васкрснути

Живимо
у годинама
кризе
у годинама
нечасних
када су сви
противу нас
кад за бело
каже се да је
црно
а за црно
да је бело
кад се моћни
силе на слабашне
када здрав
јури сакатог
кад ћевабџија
сматра
да Прометеј
од Бога
ватру украде
да би он
ћевапчиће пеко

Зато
затворимо
чврсто шаку
безначајних ствари
и будимо срећни
што смо овако
сићушни
сада када је
читав свет
једно бешчашће

Срба Ђорђевић
Крушевац, 09.01.1994. година

КРСТ МИЛИВОЈА МИЋИЋA

Вајар Миливоје Мићић
веома касно одлази на Косово

Иако одсечене главе
цар Лазар га обасипа златом

Госпођа Милица
нуди му своје удовице

Косовка девојка
не верује да такав јунак не пије

Вајар одбацује све
земаљске дарове

Опредељује се за небо
у мит одлази и тамо горко плаче

Узалуд га теше фигуре
којима је овенчао своје закашњење


Бата Ђидић
21.03.1999.
Poslednji put ažurirano ( Friday, 16 July 2010 )
 
< Prethodno   Sledeće >