| PUTEVI KULTURE |
|---|
| GRAD ADRENALINA | ||
|---|---|---|
|
| AUDIO - VIDEO |
|---|
| BLOG KCK | |
|---|---|
|
| СÐЈÐÐœ КЊИГР|
|---|
|
|
| LINKOVI | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| BIOSKOPI |
|---|
| 20 ZLATNA KACIGA |
|---|
 |
| Izabrana vest |
|---|
| DETALJNIJE |
|---|
|
| Statistika |
|---|
|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 10.11.11-MariaDB-cll-lve-log Vreme: 03:16 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 7036120 |
| PESNICI DRAINCU U POHODE |
|
|
|
| Autor Ljuba | |
| Wednesday, 04 August 2010 | |
|
04.08.2010. godine u Trbunju, kod Blaca, rodnom mestu Radeta Drainca, povodom obeležavanja njegovog rodjendana održana je po prvi put manifestacija *PESNICI DRAINCU U POHODE* koju su zajedniÄki organizovali Kulturni centar Kruševac i Narodna biblioteka Raka Drainac iz Blaca. U Trbunju su govorili: Prof. Dr Tiodor Rosić, Prof. Dr Milisav Savić, Prof. Dr Branko Ristić, Ljubodrag Obradović, Moma Dragićević, Jelena Protić Petronijević, Nebojša LapÄević, Mića Živanović, Tomislav Simić, Miroslav Panić i Vitomir Jovanović Džogurda, a za muziÄki trenutak pobrinuo se Rade Košaninin na fruli. Iste veÄeri u Kruševcu, u Klubu Kck, održano je književo veÄe istim povodom, sa istim uÄesnicima kojima su se pridružili i: Veljko Stambolija (koji je govorio prigodan tekst i svoju poeziju povodom obeležavanja 15 godina OLUJE - kada je 04.08.1995. godine, hrvatska vojska zapoÄela je akciju "Oluja" u kojoj je prognano oko 200.000 Srba, a oko 2.000 ih je ubijeno ili nestalo), Mr. Spasoje Ž. Milovanović, Jelena Djordjević, Svetlana Djurdjević i Dragoslav Djordjević. Pogledajte fotografije i osetite delić atmosvere. Izvor POLITIKA - Originalni tekst  Dole klaviri, gitare i mandoline Bilo je oÄigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograÄ‘anske etike i estetike. Na koji naÄin se buni? Na onaj najefikasniji i najriziÄniji naÄin: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Prvi neposredniji susret sa DrainÄevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, MomÄila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlaÄ‘ih pesnika, koja se okupljala u Äuvenoj „Prešernovoj kleti”, s najvećom strašÄ‡u negovala kult pesnika iz Toplice. TaÄnije reÄeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znaÄi da sam, Äitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca. Prvi susret sa DrainÄevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neoÄekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo oÄigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograÄ‘anske etike i estetike. Na koji naÄin se buni? Na onaj najefikasniji i najriziÄniji naÄin: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Pisao je da „treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu”, i da „dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije” i „konjušnicu kulture”. Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za „pijanca”, „kockara”, za „ironiÄara i pljuvaÄa”, za „apaša”, „poroÄnog ljubavnika” i „vagabunda”. Za svoje društvo je izabrao „strvinara, pesnika, zidara i skupljaÄa krpa”, a za svoju publiku proglasio je koÄijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je „pacov u vešernici”, njegov „novi Apolon je rumunski džokej”, njegova muza je, kako sam kaže, „jedna ordinarna drolja”, a svoju liru je napravio „od prazne konzerve sa Ä‘ubreta”. Kao da gleda neki velelepni SunÄev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih Äuda, on oduševljeno uzvikuje: „Kakav realistiÄan izmet na mome tanjiru!” I taman što ste pomislili da ste ono najdrastiÄnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastiÄnije: Bankar debela svinja Bakalinove bubrege jede iz tanjira. Njegova poezija je prepuna svega onoga što provocira, vreÄ‘a, šokira i skandalizuje. On je u poeziju uveo pisoare i javne kuće, a javnosti je predstavio i svoju mansardu, u kojoj „kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone”, i u kojoj „beli kišobran” njegove „odbegle drage... služi umesto abažura”. To što sebe Äesto proglašava za genija ne smeta mu da kaže – možda opet da to ne bi uradili drugi – kako je „izgubio... pola veka u pisanju slabih stihova”, da kaže kako je njegova poezija „mlaka kao julske baruštine”, i da je ceo njegov život bio „Ä‘ubrište pod maskom poezije i lirizma”. Da li je ovo samokritika ili koketerija? Šta je istina a šta je laž? Šta je lice a šta je maska, šta je šminka? Je li njegova pobuna zaista pobuna ili je samo parada i poza? Tokom godina, kad god sam se vraćao DrainÄevim knjigama, sve upornije mi se nametalo jedno neobiÄno pitanje: ko je Rade Drainac? I, kako su godine prolazile, sve ubedljivijim mi se Äinio sledeći odgovor: Rade Drainac je književni lik, književni junak, koga je izmislio, stvorio, napisao, Radojko Jovanović iz Trbnja. Kao što je Fernando Pesoa izmislio pesnike Alvara de Kampuša, ili Alberta Kajera, ili Rikarda Reisa, i umesto njih napisao, i pod njihovim imenima objavio, „njihova” pesniÄka dela; i kao što je naš slikar Dušan Otašević stvorio slikara Iliju Dimića, Äiju je biografiju izmislio Branko VuÄićević, a Äiji je slikarski opus naslikao sam Otašević, tako je i Radojko Jovanović izmislio i stvorio Rada Drainca: dao mu je ime, lik, karakter, biografiju, pesniÄko delo, ulogu, poslanje i zadatak. Kakav zadatak? Da se buni, da šokira, da provocira, da skandalizuje, da glumi, da u glumi – kao i u svemu drugom – preteruje, a najÄešÄ‡e, i s najvećim zadovoljstvom, da prelazi granice takozvanog dobrog ukusa. Jednom reÄju, zadatak Rada Drainca je bio da radi sve ono što nije mogao da radi Radojko Jovanović, i da bude sve ono što nije mogao da bude Radojko Jovanović. Mogli bismo Äak kazati da je Rade Drainac osloboÄ‘eni Radojko Jovanović. Rade Drainac je hrabro i dosledno igrao ulogu koja mu je namenjena. Stavljao je na lice najšokantnije maske, mazao debele slojeve najprovokativnije šminke; tako maskiran pretvarao se u najvećeg putnika i u najkosmopolitskijeg pesnika za koga zna srpska poezija: u njegovim pesmama se dime Pariz i Liverpul, cveta Firenca, iz mora izranjaju Fidži, Samoa, Maršalska ostrva i Melanezijski arhipelag. Drainac se u Sajgonu ili na Novoj Gvineji oseća, navodno, kao kod kuće. Sve to deluje kao veliki vatromet koji se ne gasi, kao džinovska dekoracija i scenografija, koje zasenjuju. MeÄ‘utim, iza tih zasenjujućih džinovskih panorama pojavljaju se, mnogo dragoceniji, problesci autentiÄne poezije. Tih problesaka možda najviše ima u pesmi pod reÄitim naslovom „Kad pesnik bez lažnih stihova u srcu prispe u rodni kraj”. U toj dragocenoj pesmi vidimo „vrane na suncokretu”, „Mesec u boci rakije”, „crne perunike”, a pred nas iskrsava i jedan kolosalan „kaluÄ‘er pun buva”. Neki od ovih stihova možda nagoveštavaju i neke od slika Bože Ilića. Tokom celog svog života, svakom svojom pesmom, svakim svojim tekstom, Drainac se trudio da nas iznenadi i šokira. MeÄ‘utim, on će nas najviše iznenaditi onda kad progovori mirno i prirodno, bez poze, afektacije i preterivanja. Na umu imam jednu od njegovih predsmrtnih pesama, pod naslovom „Nirvana”: Šumne noći ko javori sinji Tamom grobnom leže mi na dlanu. Bolestan sam mnogo, mnogo. Jedinu zvezdu u ovoj pustinji, Vidim svoju ranu. Ovaj šampion skandala, poze i provokacije odjednom kaže nešto jednostavno: „Bolestan sam mnogo, mnogo”. I šokira nas tom jednostavnošÄ‡u. Kao da su, u suoÄenju sa smrću, spale sve maske, i kao da je skinuta sva šminka. Ima trenutaka kad pomišljam da je cela DrainÄeva poezija, puna buke i besa, egzotike i kosmopolitizma, šmire i afektacije, napisana zato da bi dala težinu ovom jednostavnom stihu, i da bi ga uÄinila potresnim. Stihovi „Nirvane” ukazuju mi se kao neoÄekivana poenta celokupne DrainÄeve poezije. Ona rana, koja je jedina zvezda, obasjava nam neke nepoznate i zatamnjene predele u DrainÄevom pesniÄkom svetu.  Ljubomir Simović  Rodna kuća Radeta Drainca u Trbunju        NIRVANA Šumne noći ko javori sinji Tamom grobnom leže mi na dlanu Bolestan sam mnogo... mnogo! Jedinu zvezdu u ovoj pustinji Vidim svoju ranu. Pritisla me stidna žalost ko olovna ploÄa. Nigde jedan vedar dan! Slomila me tužna malaksalost na ljubav, život i san. Hteo bih samo u rodni kraj da odem što pre i da umrem tamo, zaboravljajući sve. A kad me na dasci put groblja ponesu volujska kola, kao nekad u mladosti, nada mnom da zaplaÄu od istinskog bola bele breze, tužne od starosti. To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji, otvoreni kao rane, koje u ovoj pustinji gnojem kaplju poslednje dane. (C) Rade Drainac  |
|
| Poslednji put ažurirano ( Friday, 22 April 2011 ) |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|