SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 22:42
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3934268
PESNICI DRAINCU U POHODE PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Wednesday, 04 August 2010
04.08.2010. godine u Trbunju, kod Blaca, rodnom mestu Radeta Drainca, povodom obeležavanja njegovog rodjendana održana je po prvi put manifestacija *PESNICI DRAINCU U POHODE* koju su zajednički organizovali Kulturni centar Kruševac i Narodna biblioteka Raka Drainac iz Blaca. U Trbunju su govorili: Prof. Dr Tiodor Rosić, Prof. Dr Milisav Savić, Prof. Dr Branko Ristić, Ljubodrag Obradović, Moma Dragićević, Jelena Protić Petronijević, Nebojša Lapčević, Mića Živanović, Tomislav Simić, Miroslav Panić i Vitomir Jovanović Džogurda, a za muzički trenutak pobrinuo se Rade Košaninin na fruli.

Iste večeri u Kruševcu, u Klubu Kck, održano je književo veče istim povodom, sa istim  učesnicima kojima su se pridružili i: Veljko Stambolija (koji je govorio prigodan tekst i svoju poeziju povodom obeležavanja 15 godina OLUJE  - kada je 04.08.1995. godine, hrvatska vojska započela je akciju "Oluja" u kojoj je prognano oko 200.000 Srba, a oko  2.000 ih je ubijeno ili nestalo), Mr. Spasoje Ž. Milovanović, Jelena Djordjević, Svetlana Djurdjević i Dragoslav Djordjević. Pogledajte fotografije i osetite delić atmosvere.



Izvor POLITIKA - Originalni tekst

Dole klaviri, gitare i mandoline




Bilo je očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”.
 
Prvi neposredniji susret sa Drainčevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlađih pesnika, koja se okupljala u čuvenoj „Prešernovoj kleti”, s najvećom strašću negovala kult pesnika iz Toplice. Tačnije rečeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znači da sam, čitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca.

Prvi susret sa Drainčevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neočekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Pisao je da „treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu”, i da „dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije” i „konjušnicu kulture”. Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za „pijanca”, „kockara”, za „ironičara i pljuvača”, za „apaša”, „poročnog ljubavnika” i „vagabunda”. Za svoje društvo je izabrao „strvinara, pesnika, zidara i skupljača krpa”, a za svoju publiku proglasio je kočijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je „pacov u vešernici”, njegov „novi Apolon je rumunski džokej”, njegova muza je, kako sam kaže, „jedna ordinarna drolja”, a svoju liru je napravio „od prazne konzerve sa đubreta”. Kao da gleda neki velelepni Sunčev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih čuda, on oduševljeno uzvikuje: „Kakav realističan izmet na mome tanjiru!” I taman što ste pomislili da ste ono najdrastičnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastičnije:

Bankar debela svinja
Bakalinove bubrege jede iz tanjira.

Njegova poezija je prepuna svega onoga što provocira, vređa, šokira i skandalizuje. On je u poeziju uveo pisoare i javne kuće, a javnosti je predstavio i svoju mansardu, u kojoj „kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone”, i u kojoj „beli kišobran” njegove „odbegle drage... služi umesto abažura”. To što sebe često proglašava za genija ne smeta mu da kaže – možda opet da to ne bi uradili drugi – kako je „izgubio... pola veka u pisanju slabih stihova”, da kaže kako je njegova poezija „mlaka kao julske baruštine”, i da je ceo njegov život bio „đubrište pod maskom poezije i lirizma”. Da li je ovo samokritika ili koketerija? Šta je istina a šta je laž? Šta je lice a šta je maska, šta je šminka? Je li njegova pobuna zaista pobuna ili je samo parada i poza?

Tokom godina, kad god sam se vraćao Drainčevim knjigama, sve upornije mi se nametalo jedno neobično pitanje: ko je Rade Drainac? I, kako su godine prolazile, sve ubedljivijim mi se činio sledeći odgovor: Rade Drainac je književni lik, književni junak, koga je izmislio, stvorio, napisao, Radojko Jovanović iz Trbnja.

Kao što je Fernando Pesoa izmislio pesnike Alvara de Kampuša, ili Alberta Kajera, ili Rikarda Reisa, i umesto njih napisao, i pod njihovim imenima objavio, „njihova” pesnička dela; i kao što je naš slikar Dušan Otašević stvorio slikara Iliju Dimića, čiju je biografiju izmislio Branko Vučićević, a čiji je slikarski opus naslikao sam Otašević, tako je i Radojko Jovanović izmislio i stvorio Rada Drainca: dao mu je ime, lik, karakter, biografiju, pesničko delo, ulogu, poslanje i zadatak. Kakav zadatak? Da se buni, da šokira, da provocira, da skandalizuje, da glumi, da u glumi – kao i u svemu drugom – preteruje, a najčešće, i s najvećim zadovoljstvom, da prelazi granice takozvanog dobrog ukusa. Jednom rečju, zadatak Rada Drainca je bio da radi sve ono što nije mogao da radi Radojko Jovanović, i da bude sve ono što nije mogao da bude Radojko Jovanović. Mogli bismo čak kazati da je Rade Drainac oslobođeni Radojko Jovanović.

Rade Drainac je hrabro i dosledno igrao ulogu koja mu je namenjena. Stavljao je na lice najšokantnije maske, mazao debele slojeve najprovokativnije šminke; tako maskiran pretvarao se u najvećeg putnika i u najkosmopolitskijeg pesnika za koga zna srpska poezija: u njegovim pesmama se dime Pariz i Liverpul, cveta Firenca, iz mora izranjaju Fidži, Samoa, Maršalska ostrva i Melanezijski arhipelag. Drainac se u Sajgonu ili na Novoj Gvineji oseća, navodno, kao kod kuće. Sve to deluje kao veliki vatromet koji se ne gasi, kao džinovska dekoracija i scenografija, koje zasenjuju. Međutim, iza tih zasenjujućih džinovskih panorama pojavljaju se, mnogo dragoceniji, problesci autentične poezije. Tih problesaka možda najviše ima u pesmi pod rečitim naslovom „Kad pesnik bez lažnih stihova u srcu prispe u rodni kraj”. U toj dragocenoj pesmi vidimo „vrane na suncokretu”, „Mesec u boci rakije”, „crne perunike”, a pred nas iskrsava i jedan kolosalan „kaluđer pun buva”. Neki od ovih stihova možda nagoveštavaju i neke od slika Bože Ilića.

Tokom celog svog života, svakom svojom pesmom, svakim svojim tekstom, Drainac se trudio da nas iznenadi i šokira. Međutim, on će nas najviše iznenaditi onda kad progovori mirno i prirodno, bez poze, afektacije i preterivanja. Na umu imam jednu od njegovih predsmrtnih pesama, pod naslovom „Nirvana”:

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo.
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji,
Vidim svoju ranu.

Ovaj šampion skandala, poze i provokacije odjednom kaže nešto jednostavno: „Bolestan sam mnogo, mnogo”. I šokira nas tom jednostavnošću. Kao da su, u suočenju sa smrću, spale sve maske, i kao da je skinuta sva šminka. Ima trenutaka kad pomišljam da je cela Drainčeva poezija, puna buke i besa, egzotike i kosmopolitizma, šmire i afektacije, napisana zato da bi dala težinu ovom jednostavnom stihu, i da bi ga učinila potresnim. Stihovi „Nirvane” ukazuju mi se kao neočekivana poenta celokupne Drainčeve poezije. Ona rana, koja je jedina zvezda, obasjava nam neke nepoznate i zatamnjene predele u Drainčevom pesničkom svetu.
Ljubomir Simović

Rodna kuća Radeta Drainca u Trbunju















NIRVANA

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu
Bolestan sam mnogo... mnogo!
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan!
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.

Hteo bih samo
u rodni kraj da odem što pre
i da umrem tamo,
zaboravljajući sve.

A kad me na dasci
put groblja ponesu volujska kola,
kao nekad u mladosti,
nada mnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze, tužne od starosti.

To su zadnji snovi
u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane,
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju poslednje dane.

(C) Rade Drainac



Poslednji put ažurirano ( Friday, 22 April 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >