SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.27-log-cll-lve
Vreme: 02:40
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3753599
Senka ljubavi... - Spasoje Ž. Milovanović PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Sunday, 12 September 2010
Spale KCK
U beloj sali KCK u sredu 09.09.2010. godine u 19:00 u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održana je promocija knjige Spasoja Ž. Milovanovića *SENKA LJUBAVI I PESME PONEKE*. Kako je Spale član sajta www.poezijascg.com (nekako je sve tu i počelo), a dramaturg po zanimanju i reditelj po opredeljenju, primetan je bio originalan pristup u relizaciji ove pesničke večeri, tako da smo prisustvovali jednom od neuobičejenih prikaza knjiga u prepunoj beloj sali KCK...

Naravno i recenzenti knjige: Gordana Vlahović, Jelena Protić-Petronijević i Milanka Milosavljević-Milosavljević i gost
i na promociji: Miodrag Jakšić, Milomir Bata Cvetković i Ljubodrag Obradović, kao i glumci koji su kazivali stihove iz knjige: Lidija Užarević i Dejan Tončić, bili su originalni i neponovljivi...

i ide i ide čovek...
                                       a gde, idi za njim pa vidi......... (Živorad Milovanović)


Spasoje Ž. Milovanović

РЕЧ АУТОРА

ово су песме
за у jедном трену
ово су песме
за jедну и по жену
ово су песме за у трећу смену
ово су песме
за оне што хоће да крену
па налете на прометеја
прикованог за стену
 
(човек гледа а телад блену)
 
што због печења
ојади елиту отмену
а сад му се подгојен неваљалац смешка
грешка
грешка


Dejan Tončić govori Spsojevu poeziju


Jelena Protić-Petronijević


Lidija Užarević


Ljubodrag Obradović








Gordana Vlahović





АМАНЕТ



то што нишаниш у мене
ја сам се играо као к'о мали

једино
болест ниједну
нисам прележао
и што сам лежао
под себе сам жене
метао
да ме не жуља паперје снова

ако ме пустиш

на задушни дан
свећу ти палим
сигурно

а и не мораш

децом сам земљу децио
и кад год ми се хтело
ракијом сам воћном
Месец мирисао

а ону песму
што сам смислио
и није битно
како ће се завршити

првим сам је радницима
разданио
и печатним воском
низ Мораву
пустио

морем се доливала
доливала
па се светом просула

И сад
Морава
мојом песмом
далеку неку обалу плави

у њој је све ово
и још ти има ту
и градова
и пропланака
и шумова шумовитих
и именом сваким
сваку сам љубав позвао
да се Морава хвали

што она није
ја сам
у њу довукао

и тебе
што не знаш
и мене што знам

добро је да 'оће да нас прими овакве

а ти то што нишаниш
у мене
ја сам се играо к'о мали
са Моравом

Спасоје Ж. Миловановић




НАСМЕШЕНИ БРК


браздим чело
да засадим хлад
под њим млада
да прилегнеш гола
да одоздо
ја насмешим брк

то живот није
већ твоје тело
малено и стидно
у мраку дрхтај
представа
и вир

понорницом кад извирем
у мирису цвећа
ливадским медом
сладићу ти јутра
да ми будеш сунце
и очињи вид


Спасоје Ж. Миловановић



Milomir Bata Cvetković




Milanka Milosavljević-Milosavljević (prva sa desna)


Miodrag Mića Jakšić (prvi sa desna)








U publici je bilo najviše pripadnica lepšeg pola koje vole Spasojevu poeziju













MASNI TI BRKOVI


Kad ničija zvezda,
do zore
dogoreti neće moći,
u kom smo mi,
onda,
ovo delu noći,
te se jasno vidi,
a zora sigurno nije.

More,

da li su ono
na drumovima Turci,
il su to naši ajduci,
što postaše
gori no Turci.
Il su jataci,
oduvek bili
samo pileći bataci.

Vala dugo Turaka,
po drumovima
i nije bilo.
Silo,
masni ti brkovi,
te se sijaš
i uz sveću
i uz mesec
i uz zvezdu danicu.

Eh,
lako je meni,
kad uvek izaberem
silu,
na videlu.

(C) Spasoje Ž. Milovanović




JA, SPASOJE, KROZ EVOLUCIJU
iliti
JAO, SPASOJE, CRNI SPASOJE


Mogao sam ja,
da budem mrav,
recimo,
pa da se budim rano,
i ceo dan nešto da radim,
recimo,
njivu da sadim.

Ali dođe ptica,
što zna da leti,
sa pogledom oštrim,
a kljunom još gorim,
recimo.
Kako sa njomda se borim,
gde tako jak štit da nađem,
kakav mač da izmislim,
koplje visoko,
recimo.
Nisu više ni ptice glupe,
da se strašila plaše,
recimo.

Ni čvrčak više nisam,
ako sam nekad mogao
i to da budem,
recimo.
Prsti mi utrnuli,
stomak se slepio,
sluh oslabio,
a i ne vidim više baš najbolje,
recimo.

Pa šta sam onda,
recimo?

Da sam mogao,
da budem čovek,
morao bih prvo,
da budem majmun.
Kako da budem majmun,
u ogledalu da se gledam,
deca da mi se smeju,
recimo.

Šta sam onda,
kad u bajci nisam,
a majmun neću da budem
i u boga baš ne verujem,
a revulucije me pojele?

Šta sam onda,
brate rođeni,
brate Srbine,
ako umeš i znaš
kaži mi,
recimo.

(C) Spasoje Ž. Milovanović

















TAKO IDE TA IGRA

Bila je senka proleća
Bila je prolećna senka
Senka je bila proleće

Tako ide ta igra
U kojoj bi da učestvuješ

Ti ljubomorni
A na šta li si
to ljubomoran

Šta hoćeš
Kaži

Ko će me zagrejati
Ko me još voli
Dajte vrele šake
Dajte užarene poglede

Hoćeš fakir da budeš
Iguman
Sektaš
Hoćeš u revoluciju
Ratove silne da vodiš

Ti si ko stvoren za evoluciju

Mirno da sanjaš
Bila je senka proleća
Bila je prolećna senka
Senka je bila proleće

Tako ide ta igra
Kad ostane senka
I ne znaš
Da li je bilo proleće
Ili je to tek igra senke

Hajde iz početka
Ako je bilo proleće
I bilo koji dan u aprilu

Recimo dvanaesti

Bila je i senka

Ali šta ako je bila noć
Tek ponoć prošla
Dvadeset i prvi je vek
Postoje sijalice
Baklje
Sveće
Mesec
Postoji zvezda Danica

Hoćeš da kažeš
Iz veka u vek

Dobro
Računi moraju da se svedu

Bilo je proleće
Bila je senka

Šta ovog proleća
Na primer 2007 godina posle

Da li će se
i ovog proleća pojaviti senka
Ili ćeš spavati svoj zimski san

Mumlaj
Medvedu
Na vašar ću ja tebe
Za dokone da skačeš
Hop hop hop
Igraj okreći se trupkaj
Razjari se
Zaurlaj
Hoćeš da ti prišijem senku

Nisi ti Petar Pan
Zaboravljaš
Hajde reci
Ko je oteo indijansku princezu

Kaži nešto
Sve što si rekao
Ponovo
Ponovo
Ponovo
Ponovo

Neko ćete čuti
Noć je
Tišina
Proleće

Šta misliš
kako miriše senka

Na beton
Na zemlju
Na naftu
Tako bi trebalo
Ne umeš ni da mirišeš

Na proleće
Ako znaš kako miriše
Pomešaj cveće
Napravi ikebanu
Udahni punim plućima
I
U najdublji okean zaroni

Ovo je podvodni svet
Potonuli kontinent
Ovo je gusarsko blago
Treba ti vazduh

Ha
šta sad osećaš
Nigde nikoga
Neki ogroman talas
Vetar
I boca ona što nema kome

Neka bude sunce
Neka bude zemlja
I ti na njoj

Opet senka
Čija je ako nije tvoja
od zveri neke
od rajskog drveta
odsjaj mora

Ispusti vazduh
Udahni
Kao da je proleće
Dan u aprilu
Recimo dvanaesti

Tako je zapisano
Bila je senka proleća
Bila je prolećna senka
Senka je bila proleće

Tako ide ta igra

(C) Spasoje Ž. Milovanović



RECENZIJE

Gordana Vlahović

O LjUBAVI, I PONEČEMU JOŠ
(kao lako i lagano)

Spasoje Ž. Milovanović, dramaturg, reditelj, teatrolog i pesnik, i još ponešto, složio je u svoju prvu knjigu pesama imenom SENKA LjUBAVI i pesme poneke svoje pesničke radove, podelivši ih na četiri poetska kruga, iliti ciklusa. Da se može očekivati sasvim nekonvencionalna tvorevina, pažljivom čitaču jasno je i pre no što stih zabruji. Da se, naime, uočiti vreme nastanka pesama, označeno ispod naslova (1971 - 2010). Autor je rođen 1971. Znači, rođenjem je zapevao ili proplakao što se u stihovima često preplete i teško deli. Kratkim motom kojim citira Živorada Milovanovića, svoga oca, usmerava se ka čovekovom tragu. Svoje prološko obraćanje jednom pesmom označio je ironičnim predloškom: Umesto metodološkog uvoda. Nazivi ciklusa kojima prati čovečiji trag pre njega zacrtan, te i sopstveni ostavlja za druge, odstupaju od uobičajenih. Pesnik (ili kako književni kritičari, teoretičari i profesori vole da kažu - lirski subjekat) očito koristi svoja znanja iz dramaturgije i teatrologije, pomalo prkosno, šeretski se poigravajući klišeima, te četiri poetska ciklusa glase: SENKA LjUBAVI u socio-kulturološkim okolnostima, SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu, O poetici SENKE LjUBAVI i Umesto zaključka. Tematski se ciklusi ne zatvaraju već se prelivaju i proširuju uvođenjem novih motiva i asocijativnim povezivanjem.

Naoko lagodno, naoko kao usput, pa podsmešljivo, lascivno na momente, nekog da nasmeje, nekog da malo lacne, da možda koga zatekne raspusnim izrazom. Ispod tog lako - lagano ima oprosti, i pomalo zgađenosti na oveštale laži i prenemaganja, na svet bez prave ljubavi. Pesme erotske nisu samo to; ni psovački stihovi nisu psovanja radi samo, radi strujnog udara na ustajalim književnim večerima. Iza tog pravog sloja komotnosti kao da tamni podzemni koren pušta zmijastu travku zlaticu koja se pijavično prikačinje za fine  biljčice deteline sa četiri lista. Upreda se i steže, i razastire tamnina neuspeha, opšta kakofonija „memljive zemlje“. Ništa na ovom svetu nije lako, i nikome: ni mravu, ni cvrčku, a ni čoveku koji nije siguran gledali „majmun sebe u zrcalo“.

U nekoliko mahova pesnik (lirski subjekat, da) dotiče temu traganja za identitetom (ko si, šta si, zašto si). U pesnika je stalno prisutno dvojstvo. Iskustvenim poimanjem dolazi do sumnje u spas i na nebu, i na zemlji, uz eksplicitnu misao da su revolucije davno pojele sopstvenu decu, te i onaj grč u rečima „crni Spasoje“ jeste razumljiv i blizak. Druga strana Spasoja, pesnika, potiskuje ono crno (jer i crno može crnje biti), te ispliva dionizijsko slavljenje života: želi da zagrabi belinu, i smeh, i ženu, i polja, i čašu punu kapljice.

U drugom ciklusu SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu na mah prevari čitaoca. Učini se da je omekšao, da je ljubavlju opitomljen, a onda zapeva duhovitu Ajde da se kockamo, te erotsku Domaćinsku, pa malo šenlučeći sa večnim temama demistifikuje vekovnu muško-žensku priču. Kao na klackalici, svoj nemarno-žonglerski iskaz prevodi u meditativnu strukturu, i u trećem ciklusu, i do kraja. Ne može da se ne podsmehne otuđenju u svopštoj pomami vizuelno-akustičkih tehničkih teoretisanja, i umrežavajući kao u paukovu mrežu zavisnika; nema ni ljubavnika, ni pravih saigrača u nevinim družbenim čarima igre udvoje. No, nije baš sve za podsmeh, ni za žonglersko poigravanje. Bude i finog čulnog doživljaja posle čega se ozari sunce u očnom vidu. Izda se uokvireni nežnik iza raspusnih reči i naturalističkih slika. Ako je osmeh voljene dobrodošlica dana, ipak će lirski subjekt naći način (i naučiti) kako se osvaja željena. Žensko je pronicljivije no što muškarac misli. Osetiće se žena koja je „potaman“, a onda, neka Njega, (ili - Ga) i ubije „visoki napon“. Nije šteta! Zna da razodene preljubu na čin, na delo, bez sentimentalno patetičnih ukrasa, da se podsmehne praštanju kao moralnoj vrednosti. Po završenoj preljubi i zadovoljenih čula stihuje se

... ja ću da te otmem
a taj tvoj
posle može da izigrava
banović strahinju
baš ako hoće
    (Hajde da slušamo kišu)

Uticaj pozorišnog života kod izbora teme na može se zaobići, niti autor to želi. Asocijativne veze sa pozorišnom literaturom neizbežno je, te čitalac sreće i Otela, i dotiče Troju, i antičku Grčku, i upoznaje glavne glumce i sujetne glumice.

U osnovi svega je ipak žudnja za ljubavlju (Mogao bih, Priznajem, Da nema neba ...), o čemu god pevao i čime god se čovek branio. Na stranu skrivanje u (povremeno) bahata kvaziravnodušnost koja se pažljivim čitanjem i čini kao zastor, odbrana; doduše često duhovito ironično, sa igrom reči i inverzijama, na momente razgaljujuća, za estradno kazivanje sjajna. A duša pesnikova? Duše ionako niko nije pročitao do kraja. I kad pesnik „rasprodaje snove“, u sveopštoj rasprodaji, nije se loše dočepati kojeg slova, reči, pesme. Zašto?

... da se izraziš
da se zapamtiš
da preživiš
    (Rasprodajem snove)

Da se pesmom spaseš.

Umesto zaključka upravo autor priznaje ono što od početka sluti. Senka njegove ljubavi je neizbežna pratilja, kolikogod neuhvatljiva i promenljiva bila, u izmicanju. Oslobađanja od nje nema. Treba shvatiti kao finu pošalicu naslov poslednje pesme u knjizi. Spasoje Ž. Milovanović ima vremena. Nema vremena za sitna rasipanja snage, za usputne slabosti, za patetična utešna samosagorevanja. Ima vremena za prednosti koje izdvaja. Prednost daje životu, u snazi, u moći sebesvesnog, u ljubavi živoj.

Spasoje Ž. Milovanović ume da se poigra i narodnim iskazima (poslovica, kletva, zaklinjanje) i da ih uklopi u svoj urbani, sveži, pomalo divlji, pomalo nežni poetski iskaz. Dužina stihova varira; preovlađujuće je kratak, ritam je ubrzan baš kao i proletanje zbivanja u našem zahuktalom dobu. Poezija Spasoje Ž. Milovanovića čita se (bez dosade), reperi je mogu na svoj način kazivati, a najbolja kombinacija jeste da se autor odsluša i odgleda dok stihove kazuje. Ako bude prilike, ne bi je trebalo propustiti. (Prilike se ne čekaju, one se stvaraju.) Imala sam zadovoljstvo da autora slušam.



Gordana Vlahović



Jelena Protić-Petronijević

IGRA SENKI

Ako bi prva knjiga poezije Spasoja Ž.Milovanovića mogla da stane u jednu reč, onda bi ta reč bila - igra. A šta sve može  biti igra, o tome bi se moglo razmišljati, pre svega o tome da je igra važna odrednica umetnosti.

Ima u knjizi SENKA LjUBAVI potrebe za igrom, iako je ljubav podloga, osnovna boja, senka senke, senka pozorišta, senka neba i ko zna čega sve još. I kad pesnik, na trenutak primeti: ako se od sutra više ne budu pisale/ljubavne pesme/onda to niko neće opaziti/neće postojati stvarna potreba- ostaje potreba za igrom i nagoveštaj ljubavi. Makar od svega ostala samo senka.

U ovoj prvoj knjizi pesnik traga za sopstvenim izrazom i nalazi ga negde u rušenju očekivanog, u eksperimentu sa narodnim iskustvom preuzetim na razne načine , u variranju tema i termina iz pozorišnog života , u ispitivanju granica dopuštenog... Pesnik sam sebi određuje granice, pa one sežu do Fixija, Los Anđelesa i nazad, podno Jastrepca, do carskog grada. I, da, pesnik ne koristi velika slova po pravilu, nego samo ponekad, kad je njemu važno. Da li je svet za njega to poznato globalno selo, pa ga ujednačava malim slovima, kao i neke ljude, junake drama, tipske likove? A poezija dopušta mnogo? Svaka reč košta, a ona objavljena ima posebnu cenu, verujemo, zna i ovaj pesnik. Ako ne zna, otkriće uskoro.

 Ipak, nijedan autor nije sam nad belim papirom dok piše, iako misli da jeste. Ispred njega, bio toga svestan ili ne, stoji sve ono pročitano, viđeno, nasleđeno od drugih, i, kroz taj filter prolazi njegov odraz na papiru. Spasoje ide, kroz sopstvenu igru, ponegde i stazom Vaska Pope i to mu je kompliment. Popini elementi ljubavne poezije poređani su na Spasojev način, taj rebus neko primeti, neko ne. Jezičke asocijacije primećuju se lakše, služe i za razbijanje patetike, obzirom da je ljubavna poezija u pitanju. Ipak, snažna, izvorna potreba za iskazivanjem eksplozije osećanja, ponekad umotana u višesmislenu erotsku svilu uprkos ukusu jeftine rakije i sirovoj snazi u opticaju, uvršćuje ovu knjigu u red ljubavne poezije. Uprkos sumnji autora.


Jelena Protić-Petronijević

                       

Milanka Milosavljević-Milosavljević

POZIV NA DNEVNE SNOVE
ili
„PRIMANjE I PRERAĐIVANJE STVARNOSTI
(Spasoje Ž. Milovanović: SENKA LjUBAVI i pesme poneke, Kruševac, 1971 - 2010)

Rukopisna zbirka poezije nastajale tokom celog pesnikovog življenja, skoro četiri decenije, već u naslovu se određuje kao stilski i žanrovski kontrapunkt, između romantičarskog, čak sentimentalističkog zvučanja sintagme „senka ljubav“ i arhaične inverzije „pesme poneke“, koja u pamćenju čitaoca nalazi Vukove „pesme različne“.

Ova igra se nastavlja u posvetama sinovima i uzimanjem očeve pesme za moto, latentnim parafraziranjem Očenaš - molitve, stavljanjem na početno mesto sin(ov)a, a na drugo oca; kao i u međunaslovima, uslovno rečeno, ciklusa pesama koji su „pozajmljeni“ iz naučnog jezika (Umesto metodološkog uvoda, SENKA LjUBAVI u socio-kulturološkim okolnostima, SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu, O poetici SENKE LjUBAVI, Umesto zaključka) sa istom namerom i efektom kontrasta, ali i persiflaže.

Tezu Branka Miljkovića da će u slobodnom društvu „poeziju svi pisati“ Milovanović proširuje nudeći mogućnost pisanja poezije o svemu. Njegov lirski subjekt je neka vrsta ekvilibriste na liniji između ratio  i emotio zone čovekovog bića i, uglavnom, se javlja u prvom licu jednine. Govoreći o sebi, najčešće se obraća ženi koju voli ili želi, ali i muškarcu, često kao protivniku. Pojedine pesme u naslovu imaju imena (Gospođa Dafina, Gospodin Ljuba) subjekata koje pesnik apostrofira u svom monologu. Ipak, svest o sebi, kao lirskom subjektu, dominira i u afirmativnom i u negativnom kontekstu: ja sam dobrovoljac ... ja sam cirkuzant; i u naslovu pesme Ja, Spasoje, kroz evoluciju, iliti jao, Spasoje, crni Spasoje je eksplicitno dat taj dualizam.

Pesnik svoj stih gradi vođen sinkopama kolokvijalnog jezika, idiomima koji se nadovezuju jedan na drugi u asocijativnim nizovima, a potiču iz svih funkcionalnih stilova - od naučnog do slenga. Kao da je sve ikada čuveno pretočeno u poeziju: od prenatalnog tepanja do magistrature, a ponešto i iskovano kao: pesmarenje, odnosno; decom zemlju deciti! Mogao bi se čitav rečnik frazeologizma sačiniti i metodološki obraditi od arhaizma do vulgarizma.

Milovanovićev stih je kratak, slobodan, čak i kad se rimuje, a interpunkcija je izbegnuta. Rima je često na granici banalnog, ali se stiče utisak da je slučajna i da pesnik ide za asonancom i alteracijom, pa usput dobije i rimu. Dakle, efekta eufonije, odnosno blagozvučnosti, koju postiže i kad voli i kad preti i kad parodira knjiško znanje.

David Albahari je u jednom članku o muzici, u novogodišnjem broju Politike napisao: „Nema više znanja, sve je samo informacija i jedino što je važno jeste brzina kojom se ta informacija prenosi.“ Senka ljubavi je poetizovana informacija o (sa)znanju koje je Spasoje Ž. Milovanović sakupljao od 1971. do 2010., a od čitaoca zavisi koliko će brzo biti preneta, mada u poimanju Poezije faktor brzine ne igra ni noseću, ni epizodnu ulogu. Treba čitati.


Milanka Milosavljević-Milosavljević (prva sa desna)

 
< Prethodno   Sledeće >