| PUTEVI KULTURE |
|---|
| GRAD ADRENALINA | ||
|---|---|---|
|
| AUDIO - VIDEO |
|---|
| BLOG KCK | |
|---|---|
|
| САЈАМ КЊИГА |
|---|
|
|
| LINKOVI | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| BIOSKOPI |
|---|
| 20 ZLATNA KACIGA |
|---|
 |
| Izabrana vest |
|---|
| DETALJNIJE |
|---|
|
| Statistika |
|---|
|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 5.7.44-log-cll-lve Vreme: 23:00 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 6449688 |
| Senka ljubavi... - Spasoje Ž. Milovanović |
|
|
|
| Autor Ljuba | |
| Sunday, 12 September 2010 | |
|
Spale KCK U beloj sali KCK u sredu 09.09.2010. godine u 19:00 u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održana je promocija knjige Spasoja Ž. Milovanovića *SENKA LJUBAVI I PESME PONEKE*. Kako je Spale član sajta www.poezijascg.com (nekako je sve tu i počelo), a dramaturg po zanimanju i reditelj po opredeljenju, primetan je bio originalan pristup u relizaciji ove pesničke večeri, tako da smo prisustvovali jednom od neuobičejenih prikaza knjiga u prepunoj beloj sali KCK... Naravno i recenzenti knjige: Gordana Vlahović, Jelena Protić-Petronijević i Milanka Milosavljević-Milosavljević i gosti na promociji: Miodrag Jakšić, Milomir Bata Cvetković i Ljubodrag Obradović, kao i glumci koji su kazivali stihove iz knjige: Lidija Užarević i Dejan Tončić, bili su originalni i neponovljivi... i ide i ide čovek... a gde, idi za njim pa vidi......... (Živorad Milovanović)  Spasoje Ž. Milovanović РЕЧ АУТОРА ово су песме за у jедном трену ово су песме за jедну и по жену ово су песме за у трећу смену ово су песме за оне што хоће да крену па налете на прометеја прикованог за стену (човек гледа а телад блену) што због печења ојади елиту отмену а сад му се подгојен неваљалац смешка грешка грешка  Dejan Tončić govori Spsojevu poeziju  Jelena Protić-Petronijević  Lidija Užarević  Ljubodrag Obradović     Gordana Vlahović   АМАНЕТ то што нишаниш у мене ја сам се играо као к'о мали једино болест ниједну нисам прележао и што сам лежао под себе сам жене метао да ме не жуља паперје снова ако ме пустиш на задушни дан свећу ти палим сигурно а и не мораш децом сам земљу децио и кад год ми се хтело ракијом сам воћном Месец мирисао а ону песму што сам смислио и није битно како ће се завршити првим сам је радницима разданио и печатним воском низ Мораву пустио морем се доливала доливала па се светом просула И сад Морава мојом песмом далеку неку обалу плави у њој је све ово и још ти има ту и градова и пропланака и шумова шумовитих и именом сваким сваку сам љубав позвао да се Морава хвали што она није ја сам у њу довукао и тебе што не знаш и мене што знам добро је да 'оће да нас прими овакве а ти то што нишаниш у мене ја сам се играо к'о мали са Моравом Спасоје Ж. Миловановић  НАСМЕШЕНИ БРК браздим чело да засадим хлад под њим млада да прилегнеш гола да одоздо ја насмешим брк то живот није већ твоје тело малено и стидно у мраку дрхтај представа и вир понорницом кад извирем у мирису цвећа ливадским медом сладићу ти јутра да ми будеш сунце и очињи вид Спасоје Ж. Миловановић  Milomir Bata Cvetković   Milanka Milosavljević-Milosavljević (prva sa desna)  Miodrag Mića Jakšić (prvi sa desna)     U publici je bilo najviše pripadnica lepšeg pola koje vole Spasojevu poeziju       MASNI TI BRKOVI Kad ničija zvezda, do zore dogoreti neće moći, u kom smo mi, onda, ovo delu noći, te se jasno vidi, a zora sigurno nije. More, da li su ono na drumovima Turci, il su to naši ajduci, što postaše gori no Turci. Il su jataci, oduvek bili samo pileći bataci. Vala dugo Turaka, po drumovima i nije bilo. Silo, masni ti brkovi, te se sijaš i uz sveću i uz mesec i uz zvezdu danicu. Eh, lako je meni, kad uvek izaberem silu, na videlu. (C) Spasoje Ž. Milovanović JA, SPASOJE, KROZ EVOLUCIJU iliti JAO, SPASOJE, CRNI SPASOJE Mogao sam ja, da budem mrav, recimo, pa da se budim rano, i ceo dan nešto da radim, recimo, njivu da sadim. Ali dođe ptica, što zna da leti, sa pogledom oštrim, a kljunom još gorim, recimo. Kako sa njomda se borim, gde tako jak štit da nađem, kakav mač da izmislim, koplje visoko, recimo. Nisu više ni ptice glupe, da se strašila plaše, recimo. Ni čvrčak više nisam, ako sam nekad mogao i to da budem, recimo. Prsti mi utrnuli, stomak se slepio, sluh oslabio, a i ne vidim više baš najbolje, recimo. Pa šta sam onda, recimo? Da sam mogao, da budem čovek, morao bih prvo, da budem majmun. Kako da budem majmun, u ogledalu da se gledam, deca da mi se smeju, recimo. Šta sam onda, kad u bajci nisam, a majmun neću da budem i u boga baš ne verujem, a revulucije me pojele? Šta sam onda, brate rođeni, brate Srbine, ako umeš i znaš kaži mi, recimo. (C) Spasoje Ž. Milovanović         TAKO IDE TA IGRA Bila je senka proleća Bila je prolećna senka Senka je bila proleće Tako ide ta igra U kojoj bi da učestvuješ Ti ljubomorni A na šta li si to ljubomoran Šta hoćeš Kaži Ko će me zagrejati Ko me još voli Dajte vrele šake Dajte užarene poglede Hoćeš fakir da budeš Iguman Sektaš Hoćeš u revoluciju Ratove silne da vodiš Ti si ko stvoren za evoluciju Mirno da sanjaš Bila je senka proleća Bila je prolećna senka Senka je bila proleće Tako ide ta igra Kad ostane senka I ne znaš Da li je bilo proleće Ili je to tek igra senke Hajde iz početka Ako je bilo proleće I bilo koji dan u aprilu Recimo dvanaesti Bila je i senka Ali šta ako je bila noć Tek ponoć prošla Dvadeset i prvi je vek Postoje sijalice Baklje Sveće Mesec Postoji zvezda Danica Hoćeš da kažeš Iz veka u vek Dobro Računi moraju da se svedu Bilo je proleće Bila je senka Šta ovog proleća Na primer 2007 godina posle Da li će se i ovog proleća pojaviti senka Ili ćeš spavati svoj zimski san Mumlaj Medvedu Na vašar ću ja tebe Za dokone da skačeš Hop hop hop Igraj okreći se trupkaj Razjari se Zaurlaj Hoćeš da ti prišijem senku Nisi ti Petar Pan Zaboravljaš Hajde reci Ko je oteo indijansku princezu Kaži nešto Sve što si rekao Ponovo Ponovo Ponovo Ponovo Neko ćete čuti Noć je Tišina Proleće Šta misliš kako miriše senka Na beton Na zemlju Na naftu Tako bi trebalo Ne umeš ni da mirišeš Na proleće Ako znaš kako miriše Pomešaj cveće Napravi ikebanu Udahni punim plućima I U najdublji okean zaroni Ovo je podvodni svet Potonuli kontinent Ovo je gusarsko blago Treba ti vazduh Ha šta sad osećaš Nigde nikoga Neki ogroman talas Vetar I boca ona što nema kome Neka bude sunce Neka bude zemlja I ti na njoj Opet senka Čija je ako nije tvoja od zveri neke od rajskog drveta odsjaj mora Ispusti vazduh Udahni Kao da je proleće Dan u aprilu Recimo dvanaesti Tako je zapisano Bila je senka proleća Bila je prolećna senka Senka je bila proleće Tako ide ta igra (C) Spasoje Ž. Milovanović  RECENZIJE Gordana Vlahović O LjUBAVI, I PONEČEMU JOŠ (kao lako i lagano) Spasoje Ž. Milovanović, dramaturg, reditelj, teatrolog i pesnik, i još ponešto, složio je u svoju prvu knjigu pesama imenom SENKA LjUBAVI i pesme poneke svoje pesničke radove, podelivši ih na četiri poetska kruga, iliti ciklusa. Da se može očekivati sasvim nekonvencionalna tvorevina, pažljivom čitaču jasno je i pre no što stih zabruji. Da se, naime, uočiti vreme nastanka pesama, označeno ispod naslova (1971 - 2010). Autor je rođen 1971. Znači, rođenjem je zapevao ili proplakao što se u stihovima često preplete i teško deli. Kratkim motom kojim citira Živorada Milovanovića, svoga oca, usmerava se ka čovekovom tragu. Svoje prološko obraćanje jednom pesmom označio je ironičnim predloškom: Umesto metodološkog uvoda. Nazivi ciklusa kojima prati čovečiji trag pre njega zacrtan, te i sopstveni ostavlja za druge, odstupaju od uobičajenih. Pesnik (ili kako književni kritičari, teoretičari i profesori vole da kažu - lirski subjekat) očito koristi svoja znanja iz dramaturgije i teatrologije, pomalo prkosno, šeretski se poigravajući klišeima, te četiri poetska ciklusa glase: SENKA LjUBAVI u socio-kulturološkim okolnostima, SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu, O poetici SENKE LjUBAVI i Umesto zaključka. Tematski se ciklusi ne zatvaraju već se prelivaju i proširuju uvođenjem novih motiva i asocijativnim povezivanjem. Naoko lagodno, naoko kao usput, pa podsmešljivo, lascivno na momente, nekog da nasmeje, nekog da malo lacne, da možda koga zatekne raspusnim izrazom. Ispod tog lako - lagano ima oprosti, i pomalo zgađenosti na oveštale laži i prenemaganja, na svet bez prave ljubavi. Pesme erotske nisu samo to; ni psovački stihovi nisu psovanja radi samo, radi strujnog udara na ustajalim književnim večerima. Iza tog pravog sloja komotnosti kao da tamni podzemni koren pušta zmijastu travku zlaticu koja se pijavično prikačinje za fine biljčice deteline sa četiri lista. Upreda se i steže, i razastire tamnina neuspeha, opšta kakofonija „memljive zemlje“. Ništa na ovom svetu nije lako, i nikome: ni mravu, ni cvrčku, a ni čoveku koji nije siguran gledali „majmun sebe u zrcalo“. U nekoliko mahova pesnik (lirski subjekat, da) dotiče temu traganja za identitetom (ko si, šta si, zašto si). U pesnika je stalno prisutno dvojstvo. Iskustvenim poimanjem dolazi do sumnje u spas i na nebu, i na zemlji, uz eksplicitnu misao da su revolucije davno pojele sopstvenu decu, te i onaj grč u rečima „crni Spasoje“ jeste razumljiv i blizak. Druga strana Spasoja, pesnika, potiskuje ono crno (jer i crno može crnje biti), te ispliva dionizijsko slavljenje života: želi da zagrabi belinu, i smeh, i ženu, i polja, i čašu punu kapljice. U drugom ciklusu SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu na mah prevari čitaoca. Učini se da je omekšao, da je ljubavlju opitomljen, a onda zapeva duhovitu Ajde da se kockamo, te erotsku Domaćinsku, pa malo šenlučeći sa večnim temama demistifikuje vekovnu muško-žensku priču. Kao na klackalici, svoj nemarno-žonglerski iskaz prevodi u meditativnu strukturu, i u trećem ciklusu, i do kraja. Ne može da se ne podsmehne otuđenju u svopštoj pomami vizuelno-akustičkih tehničkih teoretisanja, i umrežavajući kao u paukovu mrežu zavisnika; nema ni ljubavnika, ni pravih saigrača u nevinim družbenim čarima igre udvoje. No, nije baš sve za podsmeh, ni za žonglersko poigravanje. Bude i finog čulnog doživljaja posle čega se ozari sunce u očnom vidu. Izda se uokvireni nežnik iza raspusnih reči i naturalističkih slika. Ako je osmeh voljene dobrodošlica dana, ipak će lirski subjekt naći način (i naučiti) kako se osvaja željena. Žensko je pronicljivije no što muškarac misli. Osetiće se žena koja je „potaman“, a onda, neka Njega, (ili - Ga) i ubije „visoki napon“. Nije šteta! Zna da razodene preljubu na čin, na delo, bez sentimentalno patetičnih ukrasa, da se podsmehne praštanju kao moralnoj vrednosti. Po završenoj preljubi i zadovoljenih čula stihuje se ... ja ću da te otmem a taj tvoj posle može da izigrava banović strahinju baš ako hoće (Hajde da slušamo kišu) Uticaj pozorišnog života kod izbora teme na može se zaobići, niti autor to želi. Asocijativne veze sa pozorišnom literaturom neizbežno je, te čitalac sreće i Otela, i dotiče Troju, i antičku Grčku, i upoznaje glavne glumce i sujetne glumice. U osnovi svega je ipak žudnja za ljubavlju (Mogao bih, Priznajem, Da nema neba ...), o čemu god pevao i čime god se čovek branio. Na stranu skrivanje u (povremeno) bahata kvaziravnodušnost koja se pažljivim čitanjem i čini kao zastor, odbrana; doduše često duhovito ironično, sa igrom reči i inverzijama, na momente razgaljujuća, za estradno kazivanje sjajna. A duša pesnikova? Duše ionako niko nije pročitao do kraja. I kad pesnik „rasprodaje snove“, u sveopštoj rasprodaji, nije se loše dočepati kojeg slova, reči, pesme. Zašto? ... da se izraziš da se zapamtiš da preživiš (Rasprodajem snove) Da se pesmom spaseš. Umesto zaključka upravo autor priznaje ono što od početka sluti. Senka njegove ljubavi je neizbežna pratilja, kolikogod neuhvatljiva i promenljiva bila, u izmicanju. Oslobađanja od nje nema. Treba shvatiti kao finu pošalicu naslov poslednje pesme u knjizi. Spasoje Ž. Milovanović ima vremena. Nema vremena za sitna rasipanja snage, za usputne slabosti, za patetična utešna samosagorevanja. Ima vremena za prednosti koje izdvaja. Prednost daje životu, u snazi, u moći sebesvesnog, u ljubavi živoj. Spasoje Ž. Milovanović ume da se poigra i narodnim iskazima (poslovica, kletva, zaklinjanje) i da ih uklopi u svoj urbani, sveži, pomalo divlji, pomalo nežni poetski iskaz. Dužina stihova varira; preovlađujuće je kratak, ritam je ubrzan baš kao i proletanje zbivanja u našem zahuktalom dobu. Poezija Spasoje Ž. Milovanovića čita se (bez dosade), reperi je mogu na svoj način kazivati, a najbolja kombinacija jeste da se autor odsluša i odgleda dok stihove kazuje. Ako bude prilike, ne bi je trebalo propustiti. (Prilike se ne čekaju, one se stvaraju.) Imala sam zadovoljstvo da autora slušam. Gordana Vlahović Jelena Protić-Petronijević IGRA SENKI Ako bi prva knjiga poezije Spasoja Ž.Milovanovića mogla da stane u jednu reč, onda bi ta reč bila - igra. A šta sve može biti igra, o tome bi se moglo razmišljati, pre svega o tome da je igra važna odrednica umetnosti. Ima u knjizi SENKA LjUBAVI potrebe za igrom, iako je ljubav podloga, osnovna boja, senka senke, senka pozorišta, senka neba i ko zna čega sve još. I kad pesnik, na trenutak primeti: ako se od sutra više ne budu pisale/ljubavne pesme/onda to niko neće opaziti/neće postojati stvarna potreba- ostaje potreba za igrom i nagoveštaj ljubavi. Makar od svega ostala samo senka. U ovoj prvoj knjizi pesnik traga za sopstvenim izrazom i nalazi ga negde u rušenju očekivanog, u eksperimentu sa narodnim iskustvom preuzetim na razne načine , u variranju tema i termina iz pozorišnog života , u ispitivanju granica dopuštenog... Pesnik sam sebi određuje granice, pa one sežu do Fixija, Los Anđelesa i nazad, podno Jastrepca, do carskog grada. I, da, pesnik ne koristi velika slova po pravilu, nego samo ponekad, kad je njemu važno. Da li je svet za njega to poznato globalno selo, pa ga ujednačava malim slovima, kao i neke ljude, junake drama, tipske likove? A poezija dopušta mnogo? Svaka reč košta, a ona objavljena ima posebnu cenu, verujemo, zna i ovaj pesnik. Ako ne zna, otkriće uskoro. Ipak, nijedan autor nije sam nad belim papirom dok piše, iako misli da jeste. Ispred njega, bio toga svestan ili ne, stoji sve ono pročitano, viđeno, nasleđeno od drugih, i, kroz taj filter prolazi njegov odraz na papiru. Spasoje ide, kroz sopstvenu igru, ponegde i stazom Vaska Pope i to mu je kompliment. Popini elementi ljubavne poezije poređani su na Spasojev način, taj rebus neko primeti, neko ne. Jezičke asocijacije primećuju se lakše, služe i za razbijanje patetike, obzirom da je ljubavna poezija u pitanju. Ipak, snažna, izvorna potreba za iskazivanjem eksplozije osećanja, ponekad umotana u višesmislenu erotsku svilu uprkos ukusu jeftine rakije i sirovoj snazi u opticaju, uvršćuje ovu knjigu u red ljubavne poezije. Uprkos sumnji autora. Jelena Protić-Petronijević Milanka Milosavljević-Milosavljević POZIV NA DNEVNE SNOVE ili „PRIMANjE I PRERAĐIVANJE STVARNOSTI (Spasoje Ž. Milovanović: SENKA LjUBAVI i pesme poneke, Kruševac, 1971 - 2010) Rukopisna zbirka poezije nastajale tokom celog pesnikovog življenja, skoro četiri decenije, već u naslovu se određuje kao stilski i žanrovski kontrapunkt, između romantičarskog, čak sentimentalističkog zvučanja sintagme „senka ljubav“ i arhaične inverzije „pesme poneke“, koja u pamćenju čitaoca nalazi Vukove „pesme različne“. Ova igra se nastavlja u posvetama sinovima i uzimanjem očeve pesme za moto, latentnim parafraziranjem Očenaš - molitve, stavljanjem na početno mesto sin(ov)a, a na drugo oca; kao i u međunaslovima, uslovno rečeno, ciklusa pesama koji su „pozajmljeni“ iz naučnog jezika (Umesto metodološkog uvoda, SENKA LjUBAVI u socio-kulturološkim okolnostima, SENKA LjUBAVI u sopstvenom kontekstu, O poetici SENKE LjUBAVI, Umesto zaključka) sa istom namerom i efektom kontrasta, ali i persiflaže. Tezu Branka Miljkovića da će u slobodnom društvu „poeziju svi pisati“ Milovanović proširuje nudeći mogućnost pisanja poezije o svemu. Njegov lirski subjekt je neka vrsta ekvilibriste na liniji između ratio i emotio zone čovekovog bića i, uglavnom, se javlja u prvom licu jednine. Govoreći o sebi, najčešće se obraća ženi koju voli ili želi, ali i muškarcu, često kao protivniku. Pojedine pesme u naslovu imaju imena (Gospođa Dafina, Gospodin Ljuba) subjekata koje pesnik apostrofira u svom monologu. Ipak, svest o sebi, kao lirskom subjektu, dominira i u afirmativnom i u negativnom kontekstu: ja sam dobrovoljac ... ja sam cirkuzant; i u naslovu pesme Ja, Spasoje, kroz evoluciju, iliti jao, Spasoje, crni Spasoje je eksplicitno dat taj dualizam. Pesnik svoj stih gradi vođen sinkopama kolokvijalnog jezika, idiomima koji se nadovezuju jedan na drugi u asocijativnim nizovima, a potiču iz svih funkcionalnih stilova - od naučnog do slenga. Kao da je sve ikada čuveno pretočeno u poeziju: od prenatalnog tepanja do magistrature, a ponešto i iskovano kao: pesmarenje, odnosno; decom zemlju deciti! Mogao bi se čitav rečnik frazeologizma sačiniti i metodološki obraditi od arhaizma do vulgarizma. Milovanovićev stih je kratak, slobodan, čak i kad se rimuje, a interpunkcija je izbegnuta. Rima je često na granici banalnog, ali se stiče utisak da je slučajna i da pesnik ide za asonancom i alteracijom, pa usput dobije i rimu. Dakle, efekta eufonije, odnosno blagozvučnosti, koju postiže i kad voli i kad preti i kad parodira knjiško znanje. David Albahari je u jednom članku o muzici, u novogodišnjem broju Politike napisao: „Nema više znanja, sve je samo informacija i jedino što je važno jeste brzina kojom se ta informacija prenosi.“ Senka ljubavi je poetizovana informacija o (sa)znanju koje je Spasoje Ž. Milovanović sakupljao od 1971. do 2010., a od čitaoca zavisi koliko će brzo biti preneta, mada u poimanju Poezije faktor brzine ne igra ni noseću, ni epizodnu ulogu. Treba čitati. Milanka Milosavljević-Milosavljević (prva sa desna) |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|