Културни центар Крушевац - Добродошли!

19.10.2010. godine u Klubu KCK, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održana je promocija najnovije, 11-te knjige Karla Minića *KONTRAEVOLUCIJA I TREĆE PRIČE*. Promociju je osmislila i vodila Lidija Užarević, urednik KCK, a u promociji su pored autora učestvovali Aleksandar Čotrić i Špiro Radulović, a Karlove priče su kazivali polaznici škole govora i glume KCK Aleksandar Grašić i ...

О КЊИЗИ КРАТКИХ САТИРИЧНИХ ПРИЧА
КОНТРАЕВОЛУЦИЈА И ТРЕЋЕ ПРИЧЕ ДРАГУТИНА МИНИЋА КАРЛА
(Издање аутора, Београд, 2010)

Драгутин Минић Карло је рођен ратне 1942. године у Крушевцу, што значи да су његови родитељи водили љубав, а не рат. Рођен је у кнежевском граду, мада ми волимо да кажемо царском, добио је краљевско име Драгутин, а касније је добио краљевско-царски надимак Карло.

Мислим да је за Карла највеће признање када му задовољни читаоци његових прича и афоризама кажу:

„То царе!“

А да се заиста ради о династији „контраеволуционара“, сведочи и то да се из генерације у генерацију, без изузетка, имена преносе са деде на унука, па се у овој породици мушким потомцима стално дају имена Драгутин и Момчило. Ово друго је војводско име, али нема везе са радикалима.

Што се тиче презимена Минић, оно је одредило форму, којом ће Драгутин да се бави, а која је кратка као истоимена сукња за којом луде мушкарци. Карло је постао велики мајстор мале форме. Њоме се он бави целог свог века, односно да цитирам реченицу из приче „Ваљање“ – „Па, нека неко каже да име није и судбина човекова“.

Иако пише, како вели један од гробара из Ковачевићевих „Маратонаца“, кратко, али јебитачно, Минић је до сада објавио чак једанаест књига афоризама и прича. Дакле, написао је више, него што просечни Србин прочита за цео живот. Превођен је на више страних језика, али никада није превођен жедан преко воде. Заступљен је у домаћим и страним антологијама, као и у домаћим полицијским досијеима. То ћемо тек да читамо, када буду отворени. Дугогогодишњи је уредник „Сатирикона“ у „Политици“, где се сатире од после и где сатире предмет својих сатира. Аутор је и рубрике сатиричних коментара „Укратко“, а ја додајем и „ујасно“ у истом листу, као и лепих колумне за лепши пол у часопису „Базар“.

Био је главни и одговорни уредник „Радио ТВ ревије“, у време када су сви гледали једну телевизију и слушали један радио, и сви читали једну новину која је о томе писала. Био је и уредник у „Ошишаном јежу“ и шиљио је на власти бодље, а и можда и још нешто. Минић је добитник најзначајнијих награда и признања за хумор и сатиру у Србији – „Златне кациге“, „Сер Харди“, „Радоје Домановић“, „Вибове награде“, „Јован Хаџи Костић“, „Златни јеж“ и „Драгиша Кашиковић“, као и међународних књижевних признања „Алеко“ у Бугарској и једног које је у међувремену постало интернационално - „Вуко Безаровић“ у Црној Гори.

Карло једино није добио Нобелову награду и награду Драгутин Минић Карло, а мислим да је најозбиљнији кандидат за неколико деценија да ово признање, кад буде установљено, први добије постхумно.

Књига хумористичко-сатиричних прича „Контраеволуција и треће приче“ је занимљиво штиво, које држи пажњу читаоца, од прве до последње странице. То је, нема сумње, највеће признање за сваког писца.

Минићеву кратку форму краси "сложена једноставност". Његове приче су, наизглед, засебне и међусобно неповезане, али пажљивије читање открива нам сложену целину, у којој коцкице мозаика чине складну слику. У мало реченица писац обухвата мноштво догађаја и ликова. Он у краткој форми обухвата оно, за шта је другима потребна структура романа. Његов уметнички израз може се исказати реченицом: "Реци први нешто што изгледа да је свима познато, и бићеш велики."

Ја додајем Карло Велики!

Преокупација Драгутина Минића Карла су, као код његовог, како сам каже, скоро па савременика, Антона Павловича Чехова, човек и животна ситуација. У његовим приповеткама нема очигледних моралистичких придика, наравоученија и поука. На читаоцу је да сам изводи закључке и проналази кључ за дефишровање порука.

Готово све сторије из ове књиге доносе неочекиване обрте и хуморна разрешења. Приче обилују сатиричним жаокама и алегоријама достојним Радоја Домановића, лепршавошћу израза и духа које налазимо код Моме Капора, елементима комедије забуне и ситуације, попут Нушићевих драма, оштрином шибања друштвених девијаца као код Емброуза Бирса. Аутор је, када говори о породичним односима и свакодневним проблемима обичног човека, створио успеле приче у маниру израелског писца Ефраима Кишона. Има у овим причама и чеховљевских дијалога, протканих финим и незлобивим хумором. Има, пак, и црнохуморних елемената, са апсурдним дискурсима, достојним „откачености“ Данила Хармса.

Своје афористичарско умеће Минић исказује и у приповеткама које понекад, као ПДВ, односно додатну вредност, садрже више укомпонованих афоризама, делују као проширени афоризам, или се њиме ефектно завршавају.

Његове приче ванредно добро дијагностикују друштвене аномалије и болести, а нуде и лек јер смех је један од најбољих природних медикамената. Додуше, тај хумор је често обојен тамним тоновима, али зар и лекови нису често врло горки?!

Минићеве приче на врло интересантан и лудицан начин говоре о – компромитовању неподобрног функционера тако што ће га партијски врх учланити у владајућу странку; политичком менију у народној скупштини, где се храњење политичких противника, знате већ чиме, завршава заједничким одласком на ручак; тајкуну који донира срце, а лекари установљавају да је он живео без срца; једностраној примени прелазног споразума која подсећа на самоздавољавање, јер нема друге стране која у томе учествује; срећи шимпанзи из зоолошког врта што нису постали људи; полемици на небесима између православног Светог Трифуна и католичког Светог Валентина која се онако екуменски завршава одласком у крчму „Рај“; немогућности београдског пензионера да реши светску економску кризу, али који бар успева да реши једну апстинентску кризу.

Приче Карла Минића, што је све ређи случај у нашој продукцији ове форме, садрже добру идеју, врло занимљиву и интригантну разраду и, што је и најважнији чинилац за занимљиву, успешну и духовиту причу – врло ефектно разрешење. Приче јесу кратке, али зар није све што је лепо и кратко?!

Све Минићеве приповетке имају живописне и необичне протагонисте. Таква галерија ликова ретко се среће и код најмаштовитијих страних писаца, а они су код нас реалност. Описи и дијалози су кратки и ефектни. Аутор максимално економише речима, не расплињује се и не прави непотребне дигресије и експликације. Минић поседује вештину да рационално користи речи, да у мало текста каже много, за разлику од оних који у много говора кажу мало. Он пише тако да речима буде скучено, а мислима широко!

Приповести, скупљене међу корице књиге „Контраеволуција и друге приче“, уверавају нас да транзициони, постауторитарни период може да буде апсурднији чак и од претходног који је обиловао невероватним догађајима. Читалац из неке друге земље могао би да помисли, читајући ове приче, да аутор претерује и да се служи искључиво хиперболама, да измишља и да таква чуда нигде нису могућа.

Ова књига нас уверава и у потребу да што пре буде приређена нова антологија српске сатиричне приче, пошто је од објављивања претходне (Милован Витезовић, 1978. године), протекло више од тридесет година.

У међувремену су стасали или се афирмисали бројни веома квалитетни аутори ове кратке форме.

Таква антологија показаће да Радоје Домановић има достојне наследнике који су из сасвим неразумљивих разлога на маргини наше савремене књижевности. Али таква је била, за његовог кратког живота, судбина и самог Домановића.

Јер док је нама Вођа, биће и Страдије.