SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.32-log-cll-lve
Vreme: 15:08
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 4294113
Promocija - Miomir Milinković PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Tuesday, 09 November 2010
10.11.2010. godine u amfiteatru Visoke škole strukovnih studija u Kruševcu, u organizaciji ove škole i Kulturnog centra Kruševac, održana je promocija književnog stvaralaštva Prof.dr Miomira Milinkovića iz Užica. Sve prisutne, ( bilo ih je zaista dosta), pozdravila je direktorka škole mr Zorica Duković, a o profesorovom književno-naučnom portretu svoje stavove, imresije i ocene izneli su mr Mirjana Stakić i mr Predrag Jašović.

Promociju su osmislili i vodili urednici KCK Momir Dragićević i Rajna Aleksić-Marinković, polaznici škola i sekcija Kulturnog centra Kruševac su se pobrinili za kazivanje poezije i muzički trenutak, Marko Višnjić za ozvučenje i tehniku, a za fotografiju bio je zadužen Miki Prokopenko.  


Mr Mirjana Stakić i Prof.dr Miomir Milinković - gosti iz Užica


Amfiteatar je bio ispunjen do poslednjeg mesta


Mr Zorica Duković pozdravlja Prisutne




Momir Dragaćević


Prvi red


Rajna Aleksić-Marinković












Mr Mirjana Stakić




Mr Predrag Jašović je govorio o knjizi *NACRT ZA PERIODIZACIJU
SRPSKE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU*


Mr Predrag Jašović




Prof.dr Miomir Milinković govori o svom delu




Učesnici i organizatori promocije

Историја у новом методолошком кључу

Пред нама је најновија књига Миомира Милинковића, из области науке о књижевности за децу, истакнутог научног посленика на плану изучавања књижевности за децу у свим сегментима њеног потврђивања.

На првом месту у нашем исказу се истиче појам науке о књижевности за децу, на који, како сам видео, нико није одреаговао. Не говори ли то управо да овај појам има употребну вредност?! Ако овај појам има своје значење које се у науци о књижевности потврђује, као научно сврсисходност и неминовност, поставља се питање – откуда то да овај појам, као парадигма није успостављен иако је на нивоу књижевне праксе и значења остварен?

О значају, значењу и неопходности одређења овог термина и диференцијације једног књижевног праксиса у односу на уопштени књижевни праксис где се не одређује управљеност дела према старосној доби. Нешто смо о томе говорили и књизи „Транспозиције књижевности за децу“ . Тамо антиципирана идеја покушајем, овде пред нама, професор Милинковић је претворио у грандиозни резултат на преко пет стотина страница, иза којих стоји вишедеценијски рад.

Књига „Нацрт за периодизације српске књижевности за децу“ изашла је ове године у издању Међународног центра књижевност за децу – Змајеве игре. Колики је значај ове књиге говори и фреквентност промоција и критичких записа. За нас је ова књига о превасходног значаја јер указује на неопходност диференцијације, не само белетристичког дискурса за децу, већ и оног дела књижевног праксиса, који се овим корпусом бави са научних основа.

Поред тога што у књижевном праксису имамо низ, било тежњи великим синтезама код Слободана Ж. Марковића, Драгољуба Јекнића, Николе Цветковића и Славољуба Обрадовића , или захтевима где је синтетички поступак означен већ насловним одређењем, као што је случај са књигама Тихомира Петровића , Милинковићева књига, нити је сувишна, нити представља просто понављање и прегруписавање већ оствареног.

Ова књига, на првом месту, већ наслоним знаком доказује да је неопходно књижевност за децу издвојити из општег књижевног корпуса. Поред тога што је професор Милинковић је истакао другост књижевности за децу на поетолошком плану, он је то учинио и на методолошком плану указујући на нове методолошке могућности за проучавање проучавање књижевности за децу у дијахронији. Професор Милинковић није књижевне чињенице посматрао као прост хронолошки след догађаја, већ као дијалог прошлог и садашњег. У том дијалогу је уочио шест изразито одређених, тематски и временски заокружених етапа. Поред тога што је свака од ових етапа одређена терминима, који упућују на хронологију (период, доба, измешу два рата, друга половина ХХ века, и друго), садржином и унутрашњом структуром садржине, диференцијацијом садржине поднасловима и поетиколошким ескурсима, свака од поменутих етапа упућује и на поетичке особености развојне етапе у целини. Унутар садржини подпоглавља, којима се структурира садржина етапе, професор Милинковић се потврђује као врсни познавалац књижевне историје и стилских превирања унутар ње.

Доказао је да његова „Периодизација“ са разлогом у насловном одређењу садржи књижевност за децу, јер се његова периодизација тиче књижевног корпуса који се знатно разликује од општег књижевног корпуса, где се не разликује рецепција према старосној граници. Да ништа друго професор Милинковић није урадио, осим што је доказао неопходност периодизације књижевности за децу, много је, јер до њега, до ове књиге, периодизација књижевности за децу, као теоријска могућност, није постојала. Не само да је Милинковић показао ту могућност, већ је доказао сврсисходност те теорије истичући и метод, као могућу апаратуру за сагледавањем књижевних чињеница књижевности за децу у дијахронијском следу у новом херменеутичком кључу.

Овом књигом, професор Милинковић ће истаћи и вертикалу развоја књижевности за децу, од народне књижевности преко просветитељства – надасве Доситеја – и, касније, практично творца књижевности за децу Јована Јовановића Змаја, па преко модерне и авангардне књижевности све до Александра Вуча и касније Душка Радовића, који је направио тотални заокрет од свега што је постојало до тада, све до данас актуелног Владимира Стојшина.

Поред тога што је сагледао развој белетристичког израза корпуса књижевности за децу у вертикалном следу, професор Милинковић је то урадио и са књижевном критиком и књижевним критичарима. Милинковић је направио дијахронијски пресек кроз књижевну критику књижевности за децу, показујући значај њеног развоја у синхронијској равни. Почетке књижевне критике веже за Лазу Костића и његову „Књигу о Змају“ (1902) и касније Јована Скерлића, Јашу Продановића и Милана Богдановића. Посебно истиче Милана Шевића, јер је овај критичар релативизовао до тада оштро зацртану границу између књижевности за децу и књижевности за одрасле. Није испустио ни Марка Ристића, као песника и критичара, припадника стилском правцу који је у историји књижевности познат као надреализам. Овај књижевник је посебно инсистирао на спонтаној игри духа, која је требало да подржи суштину детета и задовољи унутрашње потребе његовог духовног и душевног света.

Од посебног значаја је да, професор Милинковић поклања посебно поглавље Сими Цуцићу, који је до скоро био заборављен књижевни критичар и писац за децу. Овом књигом се практично потврђује велики Цуцићев допринос, како књижевној критици књижевности за децу, тако и српској књижевности у целини. На крају књиге, у оквиру шестог поглавља којим је означена синхронијска раван, професор Милинковић ће скренути пажњу на савремену критичку мисао. Истичући двадесетак, данас најзначајнијих имена у овој књижевној делатности.

Према побројаним „искорацима“ из клишеа конвеционалних, окошталих научних опсервација о овој књижевној области, можемо рећи да знак нацрт садржан у насловном одређењу књиге не одговара, јер више је него јасно да је ова књига писана са врло озбиљним претензијама, које су, суштински, достигнуте. Међутим, поред тога што је аутор, са једне стране, насловним знаком истакао своју скромност, са друге стране, је он скренуо пажњу да је ова књига још увек у настајању и да се, можда и у овом тренутку, бави њеним дописивањем. Зато ова књига ни по завршеном читању, неће бити затворених корица. Тај антиципирани активитет њеног аутора према садржини узрокује и активни однос рецепције, али и доказује вталистичку вредност књиге.

Предраг Јашовић

Миомир Милинковић, „Лет у свет“, Легенда, Чачак, 2010-11-10

Милинковић, успешни професор на Учитељском факултету у Ужицу, један је од најзначајнијих књижевних критичара књижености за децу, јер, између осталих многобројних звања, прошле године справом стечену титулу песника коју је добио са наградом „Сима Цуцић“ за поезију, за збирку „Краљевство за детињство“, ове године, он је још снажније, збирком „Лет у свет“ потврђује да песник јесте.

Ово је збирка која већ на визуелном плану, форматом, насловницом и илустрацијама, захваљујући Светлани Мићуновић, делује снажно, упечатљивом сликом потврђујући песмом казано.

Песничка збирка „Лет у свет“ својом певљивошћу, јасноћом казаног, лаким хумором чини да песнички садржаји буду лако прихватани, како на плану саопштеног, тако и на плану доживљеног, лирски прихваћеног сензибилитетом детета. Лакоћа повења доприноси да се збирка чита у једном даху. То су елементи који треба да представљају најтоплије препоруке учитељима и учитељицама, наставницама и наставницима, мамама и татама, али смо убеђења да ту треба највише рачунати на баке и деке.

То је што се тиче популаризације ове књиге на фону уопштеног. Даље, износимо само образложење и додатну потврду већ казаног. Песничка збирка „Лет у свет“ представља искорак лирског субјекта ка новом свету. Свет не изненађује само својом величином, већ лирски субјект изненађују и нагле промене које се догађају у њему самом. Читава песма „Шта је било са детињством“, није испевана из визуре детета, већ из визуре онога који је одрастао. Отуда долази хумористичност лирског израза, али и лака сета за прохујалим детињством у петом катрену песме.

Збирка је структурирана из шест циклуса: Кукуричем, а шта друго могу, Од словца до словца, Шта кога мучи, Лет, Лет, лет, Огледало истине, Ко не верује, нек проба. Сваки од циклуса представља засебно тематску целину.

Први циклус је у знаку жеље детиње маште која би да узлети до висине звезда („Жеља“), лаке сете за детињством („Шта је било са детињством“) и одрастања уопште („Хајде Јово“). Није изоставио песник ни да укаже на нова интересовања и нове игре актуелних нараштаја („Туга кликера“).

Други циклус је у знаку спознаје – стицања сазнања („Грешка“), али кроз појмове који нису увек у складу са конвенционалним изражавањем према бонтону („Њупање“), или се саопштава значење појма кроз развијену емотивну представио ефекту негативног чињења („Увреда“). Тако у овом циклусу доминра едукативни тон, али без тенденције да сам себи буде циљ. Поучни садржаји се саопштавају са мером у савршеном односу проосећаног и саопштеног да поучи.

Трећи циклус Шта кога мучи, тематски је везан за животно окружење детета. Неке од песама су испеване на платформи старих змајованки („Силан јахач“), с тим што је сада стара тематика развијена и на плану комике је одмерена и примерена модернијем сензибилитету детета. Слично је и са песмом „Зекине невоље“.

Четврти циклус је спеван са централном тематиком огледала. Овај стари, да кажемо Андерсенов мотив откривања истине и њеног потврђивања чак и кад нема воље за тим, Милинковић је на изванредан начин уткао у ткиво своје песме. Тако и у петом циклусу у песми „Цар пред огледалом“, која се тематски двоструко ослања на књижевну традицију, на Андерсенову новелу и Змајеве песме „Мајмун пред огледалом“ и „Магарац пред огледалом“, наилазимо на доминирајући мотив огледала.

Шести циклус преставља позив на потврду трајања кроз годишња доба („Четири годишња добра“), зимске лепоте („Децембарска песма“ и „Снежни џин“), али и летње и јесење чаролије. Ту је и шумар који својом појавом појмовно обједињује тематски део овог циклуса. Овде је изражен један виталистички однос према природи и природном окружењу без пантеистичких заноса и заблуда. Милинковић је јасан, природа је лепа и корисна то је њено исходиште и увириште, нема места езотеричним пантеистичким домишљањима.

На неуморно кретање шумара по шуми, надовезују се више по штимунгу, него по тематици, низ најчуднијих такмичења – школарије, књигорадијаде и колачарије. Кад ова такмичења постан досадна, удоде се нове дисциплине, као што су бесполичаријаде, глупостијаде и сваштаријаде („Велика такмичења“) и све то је уз смех, јер „ко се смеје не стари/ Душа му је увек чиста!“ („Смех“).

На крају, можемо рећи да су све песме у овој збирци спеване са мером, углавном са доследно спроведеном римом, што на нивоу дечије перцепције олакшава њихово примање, док хумористичност доприноси њиховом виталном полету какав одговара разиграној дечијој природи.

Предраг Јашовић



 
ЖИВОТ И КУЛТУРА ИДУ РУКУ ПОД РУКУ - Следите нас!
 
Poslednji put ažurirano ( Sunday, 14 November 2010 )
 
< Prethodno   Sledeće >