SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.27-log-cll-lve
Vreme: 11:12
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3811205
Nezaboravljena zemlja Srbija - R. Smiljković PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Wednesday, 12 January 2011
U Kulturnom centru Kruševac, 11.01.2010. godine u 18:00 časova u Beloj sali KCK, promovisana je knjiga Prof.dr Radoša Smiljkovića *(NE)ZABORAVLJENA ZEMLJA SRBIJA*.

Učesnike ovog prvog programa Kulturnog centra Kruševac u 2011. godini, pozdravio je direktor ove ustanove Ljubodrag Obradović, a o knjizi su govorili Momčilo Todosijević, Dr. Miroljub Vasić, Dr. Milan Nedeljković, Borko Gvozdenović, General Marko Negovanović i sam autor. Za muzički trenutak bili su zaduženi Branko Simić i Mića Živanović, za tehničko vodjstvo Marko Višnjić i Verkan Gvozdenović, za organizaciju Ljiljana Panić, a sam program je osmislio i realizovao Živomir Milenković - Žića! 


Prof.dr Radoš Smiljković


Ljubodrag Obradović

Poštovani posetioci, Prijatelji kulture! ŽIVOT I KULTURA IDU RUKU POD RUKU!!!

Dobrodošli na promociju knjige *NEZABORAVLJENA ZEMLJA SRBIJA* Prof. dr Radoša Smiljkovića, dobrodošli na prvi program Kulturnog centra Kruševac u novoj 2011. godini. Večerašnji program sledi naš moto *Na vrata Kulturnog centra Kruševac ne treba kucati, naša su vrata širom otvorena za saradnju* sa svim udruženjima, nevladinim organizacijama i pojedincima koji imaju ideju šta prikazati gradjanima Kruševca.

U životu ništa nije slučajno, pa je i naš večerašnji program pažljivo planiran sa željom da ovu godinu započnemo upravo sa promocijom knjige koja govori o ZEMLJI SRBIJI. Naime u knjizi, autor na primeru pomoravske Srbije objašnjava kako se srpski narod razvijao , dočekao ratove, socijalizam, i uzdigao kao feniks iz pepela. Takođe govori o tome kako su deca rata postali visokoobrazovani ljudi, veliki stručnjaci potkovani i znanjem i iskustvom, kao i o tome kako se kapitalizam ponovo rađa među Srbima.

Bilo bi bolje da se Srbi uče na tudjim iskustvima, da nema unutrašnjih deoba i međusobnih trvljenja i da na međusobne sukobe ne trošimo socijalnu snagu i pamet, često se žrtvujući više za tuđe nego za sopstvene ciljeve, ali šta je – tu je, detaljno upoznavanje sa ovom knjigom svakako će doprineti da spoznamo kakvo je blago ustvari naša SRBIJA i da ubuduće izbegnemo da greške ponavljamo.

Koristim ovu priliku da još jednom sve Vas pozdravim u svoje i u ime Kulturnog centra Kruševac i da Vam poželim sve najbolje u novoj 2011. godini! Posebno pozdravljam Prof dr. Radoša Smiljkovića i njegove prijatelje i sardanike: Momčila Todosijevića, Dr. Miroljuba Vasića, Dr. Milana Nedeljkovića, Borka Gvozdenovića i Generala Marka Negovanovića, koji će o knjizi večeras govoriti.

Posebno se zahvaljujem Živomiru Milekoviću, novinaru i sardniku Kulturnog centra Kruševac, koji je osmislio večerašnji program i koji će Vas kroz njega voditi. 

Ljubodrag Obradović, direktor KCK



Momčilo Todosijević

Дозволите да се у име присутних и Радошевих земљака захвалим Радошу што оставља траг о догађајима који су се дешавали у овом крају. Колеге су говорили о Радошевом научном делу, ја се у тим вредностима нећу задржавати. Врхушки научника завичајаца: Сретену Аџићу, Јовану Миодраговићу, Миодрагу Ибровцу и Станојлу Вукчевићу, својим научним делима, са својим досадamњим делима придружује се проф. др Радош Смиљковић из Почековине. С тим што његов животни пут није текао само смером науке, већ смером културно-просветног и политичког радника.

Радош је рано отишао у другу средину, онда када је превазишао потребе ове средине, све што је оставио науци је опште добро, па и наше. Није завичај заборавио. Увек је био спреман да помогне када се год од њега затражило. Веома се ангажовао да пружи помоћ да почне манифестација "Јефимијини дани". Када је Општина Трстеник требала да да савезног посланика за неколико општина, он је ушао у кампању и поред неповољних услова. Нудио је и прихватао тражену помоћ завичајаца. За време бомбардоваља НАТО алијансе, у Аустрији је сакупљао помоћ за подизаље порушеног моста у тТрстенику... Присутни су и многи други примери.

Активан, као научни радник у дужем периоду држи предавања на подручју целе Југославије и на иностраним универзитетима. Пише у многим нашим и страним стручним часописима. Неколико научних књига издаје у коауторству са научницима страних универзитета. Као студент формира КУД *Жикица Јовановић Шпанац* којим је и руководио, а оно живи већ 55 година.

Хвала Радошу што у овој књизи о Морави написа с' љубављу и надахнуто, о њеној лепоти, бистрини воде, о моћи, о њеном значају за људе овога краја. Радош је у слободним данима долазио поред ље да се купа, сунча, чита и одмара уз њене жуборе. Мештани су се придруживали, завиривали шта Радош чита. Наслове других књига су нормално прихватали, па и Капитал, али су препричавали што Радош чита Библију. Те лепоте Мораве може да схвати само онај кога су миловали њени таласи, одмарало лепршање топола и врба. А то је Радошева и моја генерација.

У овој књизи не заборављена, односно заборављена земља Србија проф. Радош Смиљковиh даје догађаје који су задњих 70 година задесили наш крaj и шире. Он као научни радник, политиколог и социолог, могао је и имао обавезу да их протумачи и растумачи.

 За разлику од Радоша бројни су они који по наруџбини пишу о Србији, по припремљеним тезама и упутствима, који већ упорно задњих 20 година руше српску историјску и културну баштину. Толико је тога лажног написано да прави српски научници: историчари, филозофи и социолози не стижу да их дeмaнryjy и научио раскринкају. Ја их препознајем по латиничном писму и спонзорима.

Веома је важно за нашу културну баштину, што те догађаје, са овог подручја, Радош разјашњава на научној основи и оставља поколењима, младима и онима који ће то да даље изучавају да имају полазна научна објашњења, са историјско-социјалним виђењима једног научника, баш научника, савременика тих догађаја.

Ја му се посебно на томе захваљујем.

Проф. у пензији Момчило Тодосијевић



Dr Miroljub Vasić, Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković


Dr Milan Nedeljković, Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković


Borko Gvozdenović, Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković

Добар дан драги Крушевљани, драги пријатељи из Почековине, Јасиковице, Милутовца, Стопање и остали, из места уз Мораву, као и ви из села испод Крушевца, царског града, мало је рећи да су ту столовали кнежеви.

А река Морава, ова плаховита и мирна река, како кад, онаква како јој се хоће. Знам једно и сигуран сам у то: ви који сте овде и сада, ово јануарско предвечерје, ћете, сигуран сам, памтити по догађају коме управо присуствујете. Јер, ви имате част, па и привилегију, да упознате једног необичног, а обичног моравца, из Почековине.

Сигуран сам да знате његово име и презиме. Знају га, не само у нашем, моравском завичају, него и у нашој земљи, Србијици, како написа знаменити писац изникао после другог светског и партизанског рата, ја кажем Србији, знају га добро и у свету. Из разних разлога. Ипак, звог пристојности да вам кажем: Он се зове Радош Смиљковић. Довољно је само: Радош.

Заиста је задивљујуће слушати шта је све у свом животу, био, урадио и одрадио син моравског колара, а и стол ара, човека златних руку, који је знао да прави кола у чији јарам се кошкају слабашне краве, вочићи и ... волови, или кола за коњску запрегу, чак и за најјаче штајерце. А тек какве су чезе возиле по српским путићима и путевима које је направио мајстор Љубисав.

Говори се да надалеко није било таквог као што је био мајстор Љубисав из Почековине. За њега је и она земља, давнашња, прадавнашња, била Србијица: тражен је са свих страна. И свугде је стизао. Их, да је могао да продужи дан, а да и ноћ не буде за сан, да продужи месеце, да и година има ко зна колико још са 365 свањивања и смркавања, шта би све мајстор из Почековине урадио! Могао је да иде, слободно, тамо где су га звали и жељно чекали, јер је код куће остајала Стојка и на њој је остајала док је Љубисав избивао. А много је избивао.

У међувремену, између сетве и жетве, између суше и кише, измећу разних времена и невремена,изродила Стојка Љубисаву децу: хвала богу, троје, румене. И радила у кући, кувала. И у млекару као планинка била. Па копала, окопавала, заливала; орала, пратила, брала кад је време било: гледала је Стојка у небо и Мораву. Молила се кад загрми, а време му није: да алаука заобиђе Почековину.

Једно од те деце које је Стојка, на Љубисављеву радост, на свет донела, подизала и пазила је и овај наш Радош. После основне, нижу гимназију завршио је у Врњачкој Бањи. Добар ђак је био и у чувеној учитељској у Светозареву, некадашој и садашњој Јагодини. Кад је стекао диплому учитељске, обрео се у тутинском крају, у Драги и Делимеђу. Учио је основце, многе много старије и више од њега. Постао је, чак, и начелник за просвету у Тутину. А година је имао мало више него прстију на обе шаке. Тутин је требало просвећивати и просветљивати.

Жеља за знањем одвела гаје у Београд и школске 1954-55 постао је студент Југословенске књижевности и српско-хрватског језика на Филозофском факултету. Дипломирао. Магистрирао на Високој школи политичких наука опет у Београду.

Шта све после тога није био, па и декан Факултета политичких наука. Опет у Београду. Тек да знате колико је књига објавио. Опет у Београду. Али: и у свету.

Морам да вам кажем: Радош Смиљковић има такву библиографију да би овај наш скуп могао да се заврши сутра ујутру ако бих само набројао имена књига и текстова у разним часописима или књигама, његових уводних речи на највишим политичким и стручним скуповима.

Нећу да вас замарам. Ни себе, додуше: нисам у цвету младости, па ни у цвету старости. Кад је реч о овом животопису, О животу и прикљученију Радоша Смиљковића, могу да вам топло препоручим да прочитате 570 страница ове књиге, неуобичајеног формата.

Ја сам књигу добио једног поподнева. И освануо са њом. Моја супруга је управо одлазила на посао: радно време је наше, каква Европа доврага, од нула седам нула нула. У неким млађим данима она би помислила да сам тек стигао из неке београдске кафане. Нисам. Само још: они који знају шта је писац хтео да каже у праву су. Мишљење других је њихово мишљење. Њихово. Нека им га.

Има једна емисија на београдској телевизија која се зове око. Завршава . . се тако што водитељ каже: верујте својим очима. А ја кажем за ово што се сада чули од мене: верујте својим ушима.

Радош Смиљковић је заиста једини и јединствен. Знам га добро од тренутка кад сам 1956.године постао студент Југословенске и светске књижевности. Срећа је била упознати таквог друга. Друга. Хвала вам.

Борко Гвозденовић
у Крушевцу, 11. јануара 2011.



Mića Živanović


Branko Simić i Mića Živanović


General Marko Negovanović, Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković


General Marko Negovanović, Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković


Prof.dr Radoš Smiljković i Živomir Milenković


Prof.dr Radoš Smiljković


Promociji su prisustvovali i Vladimir Tasić i Siniša Maksimović









Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 12 January 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >