SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.27-log-cll-lve
Vreme: 10:09
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3811061
Književni portret - Radomir Andrić - Roko PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Wednesday, 23 February 2011
22.02.2011. godine u Beloj sali KCK, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održano je književno veče posvećeno Radomiru Andriću - Roku. O bogatom stvaralaštvu ovog izuzetnog pesnika govorili su Miloš Petrović-književni kritičar, Dr Branko Ristić-profesor i akademik  i Gordana Vlahović-književnik. Domaćini večeri bili su Jelena Protić-Petronijević i Živomir Milenković, a stihove je pored samog autora kazivao i Aleksandar Grašić. Za muzički trenutak pobrinuo se Mića Živanović. Gost večeri bio je Viktor Šećerovski, koji je govorio svoju poeziju.


Radomir Andrić - Roko

DVE STVARI U JEDNOJ

Sve na ovom svetu
pesnik opevati može.
Najlepša je pesma
dve stvari u jednoj
kad se slože.

Sjaj i oči, zrak i trava,
u času kad dan počne
da odjutrava.
Leptir i cvet, trn i noga,
ne mogu jedno bez drugoga.

Pile ide uz kokos,
ćure uz ćurku, plovče uz plovku,
reči o njima kitnjaste
uz zvonko grlo
i olovku.

Mama ide uz tatu,
visoko glavu drži,
ispred trče dečaci,
hteli bi od oca i majke
bar malo biti brži.

Tata ide uz mamu,
gologlav i s kačketom.
Pesma raste iz srca
i živi
s celim svetom.

© Radomir Andrić














Живомир Миленковић
 
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије у Крушевцу
 
УМЕТНИЧКИ ПОРТРЕТ ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА

Песник Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, говорио је у Културном центру Крушевца, 22. фебруара 2011. године, о свом стваралаштву, крушевачким данима своје младости и неповољном положају писаца и писане речи у Србији, као и о наредним активностима УКС. Говорио је и своје стихове (одличне стихове - веома успешно).

На иницијативу Живомира Миленковића, новинара и публицисте, у Културном центру Крушевца, прошлог уторка, одржана је трибина „Књижевни портрет Радомира Андрића“. У име домаћина трибину је отворила Јелена Протић Петронијевић, уредница књижевног програма, а исту је водио аутор програма.

О стваралаштву једног од највећих савремених српских песника говорили су Милош Петровић, књижевни критичар, Гордана Влаховић, књижевник и др Бранко Ристић, професор Учитељског факултета у Лепосавићу.

- Почеци су му били у „Багдали“, пре четрдесетак година, а дошао је код нас ту, сада, као класик српске поезије, после 40 објављених књига. Прве његове књиге су најавиле књигу „Бунари Радоша Модричанина“, која је 1971. године одјекнула као књижевна бомба у Београду (и остала антологијска). За бунаре га је заинтересовао сликар Југослав Радојичић, а онда је он по линији свога талента, кренуо са Југославом и Сашом Попиводом, мајстором фотографије, у Расинска села да обилази бунаре, на којима је један даровити клесар, Радош из Модрице, вајао чудне слике. То је Андрића опседнуло и после неког времена, објавио је књигу „Бунари Радоша Модричанина“. Дотле такве књиге, у Београду, није било. Народне људе из свакодневног живота он успева да „опесми“, да убаци у песму, то је та Андрићева уроњеност у живот, рекао је Милош Петровић, на почетку своје беседе.

Петровић је детаљно говорио о Андрићевој поезији, као о лирским спевовима, а затим о симболици и мотивима Андрићевих песама. Посебну пажњу овај књижевни критичар посветио је збиркама, поемама, „Вечера на Савској лађи“ и „Кључне кости“. Он је истакао да је етичко читање поезије Рока Андрића врло битно, јер његове песме носе наду и дубоке поруке.

Обраћајући се бројној публици, Андрић је признао да је Крушевљанин и да је то постао због воде и вина и девојака које возе бицикл, јер тога није било у његовом Ужичком крају, пре 40 година, али и због „Багдале“, где је објавио своје радове. Говорећи о положају писаца у Србији, Андрић је нагласио да је нужно вратити достојанство писаца и књиге и обећао је максимални ангажман у том правцу, Удружења књижевника Србије, чији је председник постао крајем прошле године.

Песме Радомира Андрића, поред самог аутора, говорили су и ученици Никола Ристић и Александар Грашић, чланови Драмског студија КЦК, а за музику је био задужен Мића Живановић, мултимедијални уметник.

Крушевачкој публици обратио се и песник Виктор Шећеровски, уредник часописа на македонском језику „Видело“ из Панчева.

Живомир Миленковић
 





Гордана Влаховић

ОД СУНЦА У ВОДЕНИЦИ ДО КЉУЧНИХ КОСТИЈУ

Почећу причу сасвим неформално. Пре десетак дана седимо троје старих знанаца из давних добрих времена и причамо, и то се још дешава, о поезији. Онда један од нас, сетиће се ако је ту, поче:

Моја мајка нема
шиваћу машину,
моја мајка има
шиваће срце.

Понекад ми шије
исцепан капут,
понекад ми крпи
подерану душу.

У њену се собу
не улази под оружјем
у њену се собу улази
са цветом на језику.

У њеном присуству
све је чисто
на мојој кожи
и испод коже.

Онда ја допуњујем ехом из Шумокрадица:

Дан зазидан оста у бескрају
Беспомоћно твоје грло јечи
Само усне нечујем веслају
Украле су шуму дрвосечи.

Да, то су стихови Радомира Андрића, кога се многи од нас сећају из времена кад је његова песничка звезда зацртала путању првом збирком „Сунце у воденици“ (1967). То време занесене младости испуњено је стиховима које нам је за кафанским столовима „Европе“ и „Париза“ надахнуто казивао (и које ми сад са сетом прошапћемо), када смо били опчињени „Вечерњим крчагом“, у коме тај будући, на дуге стазе „копач руде вечно снене“ казује:

Оружје не треба мени
довољна су ми уста
Хлеб да једем жену да љубим
оружје носе преварени.

Па смо били опчињени сунцем однетим у воденицу ватру да меље, те шумокрадицама кад „дан зазидан оста у бескрају“. Када смо, ми који смо га слушали, помало сањали да постанемо други Јесењини или Десанке. Једни су се приземљили, други снове загубили, а Радомир Андрић постао је сјајно песничко име са више од тридесет књига за собом.

У аутобиографском запису који читам као најлепшу песму у прози Радомир Андрић каже да је биографске податке, осим у збиркама песама расуо „непоштедно по бројним књижевним вечерима, у новинарским бележницама изнад и поред кафанских столова, на свадби под чубурским орахом, у цветању багремова на Багдали, у карпатском умиљенију, на дну расинских бунара, на степенику Радио Београда, у трагању за новим песмама – истинским и надреалним, у савладавању немогућег живота“.

Тај “копач руде вечно снене” који је ходио кроз четрдесетак збирки поезије, записа, есеја, а све у “савладавању немогућег живота”, исписује књигу именом Кључне кости.

Уводна песма књиге, У зебњи, припрема читаоца на тематску раван и рефлексивно бојење, започето, чини се, још у Вучици на пртини и Вечери на савској лађи, да би се у књизи Ка другости зашло у сфере “сумора и сивила”. О трошности земних ствари у песми је реч, о привремености, о брзом преобраћању из овостраности у оностраност.

Завршна песма у четири дела насловљена је са Пролаза нема. NO PASARAN. Три пута поновљено је, а на читаоцу је да између зебње и но пасаран открије је ли песник забрану узвикнуо као утеху и охрабрење или као резигнирану констатацију.

Између двеју поменутих песама насловљени циклуси су: Кључне кости, Загрљај заувек, Кућиште друго у првом, За оностраним столом, Записи о тесним вратима Подела на циклусе је привид, удовољавање форми, они нису суштинска делница нити у мотивском, нити у рефлексивном исказу. Градацијски ток од метафоричко – алегоријског певања о кључним костима узлази до оностраног стола стварајући мисаони и мелодијски контрапункт.

Песник је за собом оставио воде, воденице, светлост и жита, гатке и бајалице, колоритност песничких слика. Да се увек не може певати о вину и љубави, нити о перивоју ружа, песник кроз материјализацију свакдањег тренутка у духовито-ироничном тону казује:

Уосталом ни лирика
у тањиру испред
читаоца ововременог
не пристаје само
на слатке залогаје.
Свакако мало горчине
опорости и отпорности
у односу на друге
коришћене зачине храни
даје ужитак непоновљив

(Запис из печењаре)

Шумски Пан пригушио је фруле пев. Ерос, лепи крилати младић, који је улепшавао живот и давао му смисао, загубио се притиснут тамном сенком Танатоса. Осим ако га нећемо, баш као Радомир Андрић, тражити у Ерато, која не пушта песника из својих вртова, вечито заробљеног звуком лире и срока. Којом се одлаже потонуће. Пев је пригушен, муклији је, врата су сужена Хроносом, чудовишно упорним и незаситим; али пев је добио у медитативности, сазрео је.

Симбиотично искуство усмерава песничку мотивисаност ка ововременом, оностраном, и имагинативно-стваралачком. Кључне кости, поетска творевина од тридесет и четири песме уводи нас у поменуту симбиозу. У свим темељима бивају нечије кости. Кости предака, кости сећања, кости родитељске враћене дану кроз олистало пролеће, кости језика, кости бивања. Кључна кост стваралачког процеса виђена у самобитности језика; реч запела у грлу. Трагање за суштином стварања, те и за суштином бића. Запитаност о постојању, тајна и мистерија оностраности, заумности, изван реалног света, чак и изван лирског субјекта, који би да загребе зрно спознаје о тој потпуној непознаници, да из света материјалног завири у невидеће. То незнано, но ипак као прихватљива (можда блиска) извесност, то долазеће, увлачи зебњу, немир, аутополемичко преиспитивање о остварености. А тајна бивања и стварања не одгонета се до краја. Тајна остаје Божја, и оних који не чују, и не говоре. Отуда треба веровати песнику “да се најлепше пева о ономе чега никад довољно нема”. Не само о води и извору у безводном завичају. И не само о детињству које је у далеком галопу. Но, и о трагању за одговорима о путевима оноземним, који се не могу одсегнути, већ су само слутње о лебдећем времену без прошлости и будућности.

Каткад песник скрајне “морне несанице”, заумнице поноћи и оностране столове, те му се отме топли трептај случајног сусрета девојке и могуће свиле Десанкиног стиха у Лирској вожњи. Или топли глас старе продавачице цвећа и њено “срећан Божић” које растопи вејавицу у снежном Букурешту (Вејавица). Затим, сетно, топло, утешни глас трогодишњег детета (Утеха). Или невесело, одано, приљежно, наслућујуће зимно, Гордани сапутници (Јато са севера). Песнику “тамну мрљу изнад срца” ублажава и дружење са сјајним ликовима као што су Ђузепе Унгарети, Десанка Максимовић, Никита Станеску, Одисеј (несмиреници у искушавању опасности).

Медитативну снагу и богатство асоцијативног повезивања носи она слика дрвета обликованог првим детињим плачем, дрвета које се претвара у живи крст са завичајног брега; то дрво – поета, поистовећеност у самоћи, линија леденог брега на међи овоземаљског и онога иза (Дозиви дрвета самотног). Нико, па ни песник не може знати кад истиче време додељено од Суђаја. Сизиф је преварио Танатоса, желећи да добије другу прилику за живот. Али, Сизиф, срастао са стеном, иако не одустаје, зна раскорак између “идеала младости и омамљиве истине”. И у песника је Сизифово сазнање да су идеали младости надрасли висину која се може досегнути. У прекој потреби разазнавања себе и свога стварања у преосталом времену, од “остатка снова”, Радомир Андрић, при крају, у Записима о тесним вратима пева:

У тврђави саграђеној на остатку
реченице што стишана до расвита
за истину мења гатку непрозирну.

А оно, већ поменуто, NO PASARAN, нека остане отворено. Пролаза нема из тесних врата? Или пролаза нема “незаситој тмини” уз увећање “језика илузије”? Има ли уопште коначног одговора? Док се не пређе она санта леда? Или док Хронос не заврши до краја своју ждерачку гозбу?

Најбоље се пева о ономе чега довољно нема. Коначних одговора на многе запитаности нема. Стога поезија Радомира Андрића, уз лична осенчења и маглине, уз тежину искустава и морне несанице, досеже до универзалних метафизичких димензија.

Гордана Влаховић
 


















Radomir Andrić je rođen u Ljubanjama kod Užica 1944. Objavio je knjige pesama: "Sunce u vodenici", "Večernji krčag", "Šumska crkva", "Pohvala smehu", "Vučica na prtini" i mnogo drugih. Živi u Beogradu i radi kao urednik Drugog programa radio Beograda.

U prvim zbirkama Andrić peva o detinjstvu i dečaštvu provedenom na selu. Narodnoj umetnosti i izvornom stvaralaštvu narodnog graditeljstva posvetio je zbirku pesama "Bunari Radoša Modričanina". U zbirkama "Pohvala smehu", "Svane li" i "Neustuknica" pesnik otkriva veze između savremenih reflekaija i narodnih izreka, zapisa i bajalica. To su spone između sadašnjosti i prošlosti.

Zbirku "Nepokorje" posvetio je ratnoj tematici. Andrić peva o ustanku 1941. godine i revoluciji i povezuje ih sa slobodarskom tradicijom našeg naroda. I 1941. godine narod se, kao i na Kosovu 1389, opredelio:

"Između srama
i smrti
izabrali smo:
smrt nam je preča."

Andrićeve pesme su prevodene na: italijanski, španski, francuski, engleski, ruski, rumunski, makedonski i slovenački jezik. Dobitnik je većeg broja književnih nagrada: "Rade Drainac", "Isidora Sekulić", "Neven", nagrade grada Kruševca i udruženja književnika Srbije, Oktobarske nagrade grada Beograda, "Belovodske rozete" i nagrade "Milan Rakić".

Andrić je književnik bogatog i raznovrsnog opusa, a pored poezije, piše prozu, književnu kritiku i esejistiku.
Poslednji put ažurirano ( Monday, 28 February 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >