SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 04:22
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3874881
Pjesma je tajna moga postojanja... PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Friday, 25 February 2011
VeljkoStambolijaPromocija2011
24.02.2011. године у Галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ*  у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција књижевног стваралаштва Вељка Стамболије под називом *Песма је тајна мога постојања...*. У промоцији су учествовали Вељкови пријатељи и сарадници: Љубиша Бата Ђидић, Љубодраг Обрадовић, Ивко Михајловић, Небојша Лапчевић, Јелена Протић-Петронијевић, Маја Олић, Лидија Ужаревић, Милица Панин, Бранко Симић и ученици музичке школе Стеван Христић.


Вељко Стамболија

Добро је имати кућу

Добро је имати кућу
И на кући кров
Штити од кише

Добро је имати кућу
И кућне зидове
Штити од зиме и хладноће

Добро је имати кућу
И на кући врата
Штите од промаје

Добро је имати кућу
И на кући прозоре
Штите од самоће и мрака

Добро је имати кућу
И на кући кућни број
Да знаш гдје ти је адреса

Добро је имати кућу
И у кући претке
Да знаш гдје ти је огњиште

Добро је имати кућу
И у кући потомке
Да знаш гдје ти је дом

Добро је имати кућу
И око куће пријатеље
Да знаш гдје ти је завичај

Добро је имати кућу
И далеко од куће непријатеље
Да знаш гдје ти је отаџбина

© Вељко Стамболија



Ljubodrag Obradović

*Pesma je tajna moga postojanja...*. San svakog pesnika je da svojom poezijom odgusla u duboku večnost, večnu večnost... ako je ima, ako sve nije crna rupa, koja jednom sve usisa... i nastavi da se naduva...

Život, san i spoznaja Veljka Stmbolije su upravo takvi, neumitni, gorki, ali istiniti: on i danas postoji zahvaljujući pesmi, koja je bila i lek i vodilja u nekim teškim razmedjama koje u životu naidju, i koje svojim vetrovima odnose svakog ko nema za šta da se uhvati, pa je lak ko perce...

Veljko je svoje oslonce pronašao i usprotivio se OLUJI, tako silno da je OLUJA oduvana... Ti oslonci su bili svakako porodica, prijatelji, pozitivna slučajnost, ali ključna je svakako POEZIJA, Veljkova poezija koja ga je podstakla da zastane i opstane u svetu koji je često baš surov, za one koji sve što su imali odjednom izgube... Večerašnji naziv promocije Veljkovog književnog stvaralaštva *PESMA JE TAJNA MOGA POSTOJANJA* je tako logičan i pogodjen, da bi svaki drugi  promašaj bio...

Ja neću pričitati o književnim domenima Veljkove književne kreativnosti, o tome će krtičarski znalci, ali ne mogu, a da u ovih par rečenica ne kažem da mi si poezija Veljka Stambolije baš dopada, da je originalna, da pleni dubinom misli i jasnoćom poruka koje donosi, da je i duboka i pitka, da je PRAVA POEZIJA! Jer:
 
Dobro je imati kuću
I daleko od kuće neprijatelje
Da znaš gdje ti je otadžbina!


Poštovani posetioci, prijatelji poezije kao tajne mnogih pesničkih postojanja, dobrodošli u galeriju Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE* i uživajte Večeras u još jednom od programa Kulturnog centra Kruševac, uživajte u poeziji kojom nas Veljko tako nesebično daruje....

Iz uvodnog izlaganja Ljubodraga Obradovića,
direktora Kulturnog centra Kruševac



































Бесједа

Књижевно вече: "Пјесма је тајна мога постојања"

Живот је понекад суров, немилосрдан до те мјере да уништава све људске културне и цивилизацијске вриједности које смо деценијама његовали и стварали. Како се спасити од наметнутог хаоса и како у нереду пронаћи какав-такав ред? Како почети живот испочетка када си прогнан са вјековног огњишта и цивилизацијског гњезда који су лијечили све трауме и све стресове ове турбо цивилизације? На крају крајева, како не дозволити хаосу да уђе у тебе и претвори те у звијер? Како сачувати питому нарав, љубав и племенитост, а одагнати мржњу и зло бу? Богами тешко, јер танка је линија која човјека дијели од звијери. Вјерујте ми на ријеч, гледао сам то прелажење линије сопственим очима. Када је човјек угрожен, када му пријети опасност спреман је на све и способан да учини страшне ствари. Неко ће рећи, можда са узвишеним моралним оправдањем, да свако има право на одбрану. Има, али не смије прекорачити ону линију и заувијек се огрнути мржњом и У себе уселити дивљу нарав. Ако то уради, он се одметнуо од људског рода и свјетлост замјенио тамом, са помрчином у себи у сваком и у свему тражи кривца за своју судбину. Незадовољан и натмурен постаје тежак и себи и другима.

Трудио сам се, колико је то год било могуће, а понекад је, стварно, било тешко, да Вам такав не дођем. Тјерао сам авети рата и тугу за изгубљеним завичај ем из себе. Како? Нема рецепта. Једноставно, морао сам на неки начин отворити душу и срце јер су хтјели да пукну због неправде која нам је учињена. Народ може изгубити територију, државу и власт, али никада не смије изгубити свој национални идентитет. Нестају они појединци, народи и цивилизације који изгубе вјеру у своју посебност. Умјетност је ехо те посебности. Човјек стално пулсира између добра и зла, сигуран сам да га умјетност, чак и она осредља, штити од Мефистовог потписа. Фаустовски синдром - успјех по сваку цијену - права умјетност не познаје. Већ сам чин стварања, без обзира колики му овоземаљски домети били, награда је и велико богаство. Са таквим богаством лакше се подносе све невоље које нам живот, историјски тренутак и политика намећу. Веће награде од ове. Зар је има?

Вељко Стамболија

 


ГРАФИЧКИ ЦРТЕЖ ЗА ВЕЉКА СТАМБОЛИЈУ

У скици за портрет, или графичком цртежу у којем би требало речима у најкраћим линеарним потезима препознавати песника Вељка Стамболију постоји доста олакшавајућих ситуација. У Дневнику препознавања /2006/ како се зове књига неколико његових сабраних збирки песама, налази се његово поетско огледало са свим елеменима за препознавање његовог лирског идентитета и песничког вјерују.

Наиме, трагање за препознавањем би требало обавити у неколико елемената, односно ситуациј а: по времену, по духовности, по географији. Па онда кичицу умочити у мастило малчице окрвављено са . питањима онтолошким, историјским, свељудским. Његова егзистенцијална ситуација била је у времену и простору које му је животом дано већ одређена и омеђена између младалачког рација и младалачких емоција, при чему ће зрелост и јасноћа емоција које су инстиктом и природом дани, надјачати и надокнађивати сва остала неразумевања за која још није стигао да стаса. Тако ћемо прва препознавања песника налазити у драми у којој ће његово биће одмах бити идентификовано са његовим друштвеним бићем. Прва песничка жица којаје из њега одјекивала имала је снагу хорског певања, као да се из дубине те лире чуо на свој начин обликован десетерац по својој херојској детерминанти.

Њеогва поетска топонимија је већ у националној географији добила такве симболе да је већ тиме што је стварносном реалијом била тежа, песнику самим тим била лакша. Лакша као отежавајућа околност. Његов завичајни простор, место где је угледао свет (Глина у Банији), је већ сама собом оптерећујућа историјска тачка на савести човечанства, па ће ово песништво бити оптерећено са много црно белих боја, мада та . песничка неприродност тако природно делује У овим стиховима за оне који нису оптерећени лажним космополитизмом:
  • 13. маја 1941. године Човјечанству је пререзан гркљан Четиристо тридесет и три пута
  • 2. августа 1941. године Заклана је цивилизација у хиљаду и петсто шездесет и четири позе
  • 26. јуна 1991. године Дошли су да режу недоклане гркљане
  • 5. августа 1995. године Злочинац се попео на трон

Збирка Дневнuк препознавања чак и кад је оптерећена документарношћу и записом имала је у песниковом чулу малим интервенцијама моћ песничке магије. А тај запис и та документарност јесте заправо управо прохујали братоубилачки рат, истребљење Срба из Славоније, Баније, Крајине и Хрватске, избеглиштво и бескућништво. Стамболијин Дневник прати све то, реско, болно, и кричи над идејом морала, идејом пораза, понижења, над идејом Бога.

Било би часно пред збирком Дневник препознавања поставити питање где се данас налази српско родољубиво песништво? Оно које је из Првог светског рата изашло са Милутином Бојићем, Винавером, Вељком Петровићем ... У другом са Тасом Младеновићем, Десанком, Славком Вукосављевићем ... Где се скрива родољубива песма код Мије Павловића и Попе, Стеве Раичковића и Ивана Лалића?

Наравно да ће њени трагови бити видљиви у младој генерацији која је живела паралелно са катаклизмом века, чија су деца своје духовно мастило умакала у сопствену крв. Ако не можемо ширити тему о оној родољубивој песми коју су певали Љуба Симовић, Бећковић, Ракитић и др. , ево нас у Стамболијиној књизи у теми родољубља где се још пуши згариште као личан доживљај, као духовна мука и заједнички вапај, као осећање велике људске направде, јер је унутрашње ткиво овог доживљаја оно исто које је запамтило историјско набијање на колац. Као право на агресију. Право на осећање на живот овде се нуди као право на смрт. На укус глине, и то његове завичајне. Као гробне земље, као материјала за глинене голубове, извајаних глинених торзоа за одстрел.

А заправо, укус горчине која се болном елипсом распршује у безнађе непрестано уз опис доживљене страве кричи људским болом неког праведног Јова који непрестано жели из свега тога да изађе и поставља узалудна питања човечанству, али часније је бити горак:

Могао бих и ја писати о љубави
Али нећу - један народ је изгубио све

А у њиховим очима милости није било ... Побуне у душама песника које се не морају, наравно, односити на ратне катаклизме, већ и оне мирнодопске, мера су оних вредности по КОЈима се иначе понаша свет, без те своје праведне и честите деце свет би био не само духовно сиромашан већ и бруталан. А на многе њихове запитаности вероватно никада неће бити одговора:

Творче, и твој траг су затирали
Кућу Ти рушили и палили
Пред олтаром Твоје вернике клали
Боже, зар је њихова молитва боља

Тек у VI циклусу Дијалог песник је нешто смиренији, али свест о времену кojе jе протекло ново време не потире. Тим мотивима ће се придружити и Рука Дамјанова, и Косово, и Лаб и Ситница, и небеска Србија, и многе сумње које се још диме кроз његову душу. Мада ће заискрити и строфа у којој каже:

Ноћас частим душом
и властитим портретом
меком капијом бића мог

Иако би ова строфа добро затворила овај графички цртеж за Вељка Стамболију морам поред песме Добро је имати кућу, која се изузетно уклапа у грађевину ове мисаоне прожетости да поменем и песму Позив

дођи ти нама
онако из навике, без најаве
и немој се, молим те, извињавати

дођи ти нама
одавно нам нико није долазио
 са лепим осмехом на лицу

само ти дођи
лако ћеш нас наћи
кућа нам је насред пута

Песма која жели цела да држи други тас набоја у Дневнику препознавања ономе који је гост, миротворац, ономе којије љубав, становник наших срца, наше маште, дођи ти нама, ако си пријатељ, да те преобразимо ако си непријатељ, гадан неразумник , кавгаџија, пијанац и мангуп, политички илуђивач, неко лажан, дођи ти нама, са осмехом, у миру да разговарамо, не звони, не куцај, само ти дођи, кућа нам ј е насред пута. Добро је имати срџбу и осећање правде, добро је имати кућу и осећање домовине, добро је имати госта и осећање љубави. Добро је имати песника какав је Вељко Стамболија.

Љубиша Бата Ђидић

Galerija Milića od Mačve,
24.02.2011. godine

AFOPOETSKI ZAPIS O VELJKU STAMBOLIJI

Otvoreni prozor učionice pored Morave u Jasici. Iz nje dopire jak, gorštački glas, koji nad Moravom ponosno leluja. A đaci slušaju svog nastavnika, jer ih on sve podjednako voli. Zato mu na hodniku, imajući veliku slobodu, bacaju pet!

Veljko Stambolija govori glasno, jer nema šta da sakrije. Ovo je stih iz njegove pesme "Šapat i galama". O njegovom, bez sumnje kvalitetnom pesničkom stvaralaštvu, ne bih da govorim /tu su svakako ljudi pozvaniji od mene/, nego ću baš onako kako mi srce ište. A srce uvek traži da se istina progovori, no mozak tu nešto stalno zabušava.

Čovek u svom životu stekne puno poznanika, ali malo prijatelja. Stekao sam i ja, sticajem okolnosti, mnogo poznanika, a Veljko mi je baš prijatelj! Olovna reka je našeg pesnika dovela u Kruševac. I bez "Dnevnika prepoznavanja", brzo sam shvatio da je on, pre svega, dobar čovek, što u ovom hudom vremenu nije u modi, a ni previše na ceni. Veljko je čovek koji nije, uprkos olujnom čudu koje gaje zadesilo 1995. godine, potonuo u beznađe. Došao je kao formirani pesnik, svestan činjenice da nova sredina traži ponovno dokazivanje. Brzo mu je to uspelo, ali on nije "zatupeo od česte upotrebe Ja". Miodrag Bulatović je jednom prilikom rekao da se sva priča o književnosti svodi na ja pa ja! Stambolija nije "japajahić" već čovek širokih shvatanja, spreman da do kraja sasluša sagovornika, a da posle, često i preskromno, o nekoj temi da svoj znalački sud. Usvetu u kome je, nažalost sve češće, čovek čoveku vuk, naš pesnik ne ponire u gnev, ne daj bože u osvetu, već se trudi da ga razume, da ga brani od "smrtno smrknutih' 'ljudi.

Krajinski udes nije ga omeo u putanji ka čoveku, nije mu mozak zaumnim šarom odlutao, već gaje učinio jačim, gromadnijim, samosvojnijim. I kad mu se misli, kako on kaže "pomame", zna da ih zauzda i ka pravom cilju usmeri. Veliki Šekspir ima jedan stih u kome kaže da je "nevolja mati čvrstine". Veljko taj stih u delo sprovodi. A bilo je nevolja, nije da nije! Mi bar u njima ne oskudevamo. Zato on i kaže: "Svakog dana opstanak treniram". U tom životnom treningu, onje čvrst, istrajan i nepokoran, pa s pravom slavodobitno uzvikuje: "Dobro se osjećam, a nisam ni poludio!"

Pregrmeo je Veljko divlje cvetove, a obraz nije ukaljao ni dušu ogrešio. Istina je jedna, u našem slučaju možda ih ima i više, a tu jednu i jedinu on kroz život pronosi i sa ponosom saopštava. Kad nije imao, Veljko je "dušom čašćavao". Dobro je imati Veljka za prijatelja, jer ima čemu da vas nauči, jer ume da od tuge pravi beg ka optimizmu, koga je oko nas sve manje. On je slavuj kojeg nisu ubili lešinari nad ljudskim dušama. Samo takav čovek može učiti i vaspitavati decu, a ljubav koju vam deca uzvraćaju, zlatom se ne meri.

Srećan je Veljko što uspešno vaspitava svoju i tuđu decu, Znam to, jer mi često kaže: Ivkić, odoh ja u Jasiku, među moje klince! Tamo mi je najlepše, tamo se najbolje osećam. Retki su ljudi koji s voljom odlaze na posao lako ga imaju!! On to sa istinskom ljubavlju čini, jer zna da život i nije ništa drugo do "vučji zijev", kao dah kratak, kao misao brz. Zašto bi ga onda čovek na mučne "dijaloge" trošio.

Kupci istorije nisu mogli nauditi Veljku Stamboliji. Nisu ga slomili. Naprotiv! Nalazio je snage da peva i promišlja i onda kada su vinovnici udesa "pravili konkurs za narod bez srca i duše' '. Veljko se perom odupirao novim varvarima, crvenim majstorima i njihovim učenicima. Bio je u dvoboju sa onima koji su "upokojavali istok" i samo prividno izgubio. Lepo je odista imati Veljka za prijatelja, jer i kad kaže: "Meni se srušio svijet u kojem sam živio", znam da tako nije, jer izveštio se on po živom blatu da hoda. Isto tako znam da mi njegovi stihovi neodoljivo mirišu na stihove velikog Ljubomira Simovića i možda još većeg - Matiju Bećkovića! I znam da sa njim uvek mogu da sednem i uz mučenicu, do besvesti, o svemu i svačemu pričam. Ukoliko pregrejemo, "sistem", sledećeg dana se od prepoznavanja odmaramo. Ne znam, Veljko, da li sam nešto o tebi pametno rekao, a da sam pokušao, jesam!

Ivko MIHAJLOVIĆ

 
< Prethodno   Sledeće >