Културни центар Крушевац - Добродошли!

10.03.2010. године у Белој сали КЦК, у организацији Културног центра Крушевац, предствљен је роман "ОТМИЦЕ" Славице Николине. О књизи је говорио рецензент Миленко Пајић, делове из књиге читала је Лидија Ужаревић, за музички тренутак побринуо се Хор Медицинске школе са солистима Вањом и Сањом Милошевић, а саму промоцију осмислила је и водила Јелена Протић-Петронијевић.

Славица Николина

Рецензент књиге Миленко Пајић

Имала сам част и задовољство да будем међу првим читаоцима књиге Славице Николине "Отмице". Посебна је драж у томе што није написан критички осврт на књигу, нити је било ко изразио свој став и мишљење о њој. То ми даје слободу да о прочитаном делу говорим и разумом и срцем.

Рекла бих најпре: " Боже, у овој лепој главици, има прелепих и пребогатих мисли!"

Књига је на мене оставила снажан утисак вишеструко: почевши од ликовне опреме, која је загонетна.

На почетку књиге, упознаје нас са личностима и могућим догађајима дубоко, од искона. Наратор говори са више аспеката. Истина, правда, православље доминирају. Нису то истрошене речи. И неправда, велика, планирана, немилосрдна - против које треба дићи глас. Како? Пером! Мишљу! Праштањем! Разумевањем, а не заборавом! Надом!

Почетак књиге нас води у више праваца, не наслућујемо колико; и готово се запитасмо куда ово води и одједном завеса пада и из космоса нам стижу разјашњења. Од тог тренутка тешко је књигу испустити из руку. Још ово, још ово, још ... И тако у узлету дођемо до "краја". Али, нема "краја" - ни после живота. Све се наставља и све је и почетак и крај.

Ово књижевно дело подсећа на разбој на коме ће се (речима) ткати пиротски ћилими; или на плетиво које није завршено, које може да се настави у свим правцима и свим бојама.

Аутор уграђује у дело, поред огромног познавања материје, и део своје доброте коју назива биопољем. Жеља да помаже другима стално је присутна, несебично.

Читајући "Отмице" схватила сам да су оне свеколике: не отимају само лепе девојке да би их понизили ( И њих, и народ коме припадају; отимају наше дане, затварају мисли наше, отимају нам мир, јужњачки мерак и нарочито осећања која су њима страна: љубав, љубав, љубав ... у безброј облика.

Пријатно је изненађење што књига обилује новим кованицама ( сложеницама). Једног тренутка ми се учинило да читам дело неког познатог руског писца, а не моје колегинице и комшинице); на то ме подсетила дубина њених мисли и осећања, танана; и надасве православна вера.

професор Олга Петковић
Крушевац, 30. децембар 2010. године