SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 12:18
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3880227
Kruševac pamti - Slobodan Jovanović PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Tuesday, 17 March 2009

КРУШЕВАЦ ПАМТИ

ЦИКЛУС  ТРИБИНА О ЗНАЧАЈНИМ ЛИЧНОСТИМА КРУШЕВЦА

                                             
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КРУШЕВАЦ - РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА КРУШЕВАЦ

17.03.2009. године 

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ


17.03.2009. godine u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac, održana je prva u nizu tribina pod zajedničkim nazivom *KRUŠEVAC PAMTI* posvećena Slobodanu Jovanoviću, predsedniku opštine Kruševac, u vreme čijeg mandata je održana proslava *ŠEST VEKOVA KRUŠEVCA*


Učesnici tribine: Dragomir Lazić Djurica, Ljubiša Bata Djidić, Ilčić,
Miroljub Nestorović i Bata Jovanović


Urednik tribine Sladja Obradović


Ljubodrag Obradović - idejni tvorac ciklusa tribina *KRUŠEVAC PAMTI*


U publici je bila i supruga Slobodana Jovanovića (sa cvećem u rukama)


Publika

POVOD KNJIGA

*AGONIJA PROSLAVE *

 ŠEST VEKOVA  KRUŠEVCA
     
Prilikom otkrivanja Spomenika osnivaču grada knezu Lazaru u Arheološkom parku, presednik Opštine Kruševac Slobodan Jovanović, prvi put posle drugog svetskog rata, javno je govorio o bogatoj istoriji Srbije i srpskog naroda. Skraćena verzija svečane besede glasi:

"Drugovi i drugarice, dragi gosti, građani i građanke, Vama  koji dođoste da uveličate proslavu "Šest vekova Kruševca" u ime grada slavljenika, izražavam duboku zahvalnost.

Našoj generaciji pripala je čast i dužnost da proslavi"Šest vekova Kruševca". Ta čast je uzbudljiva i  retka, ta dužnost je radosna i časna.

U istoriji srpskog naroda i naše zemlje redak je takav jubilej, ako nije i jedinstven u životnom luku naše generacije.

Na ovom tlu, otkad ga naše pleme izabra za život i trajanje ni jedna ljudska naseobina ne potraja dugo. Ovde se bivakovalo u zvegovima, na zastancima u šumama, u hajdučkim četama. Ovaj kraj Srbije se u proteklih šest vekova često praznio i pusteo. Ovde se posle Lazarice, Ljubostinje, Ravanice, malo stiglo da gradi za večnost i pamćenje potomcima.
        
Gradovi nisu mogli da nastanu tu gde se privremeno živelo i za goli opstanak vazda borilo.Kruševac je onaj srpski srednjevekovni grad koji se zače 1371, godineodlukom i neimarstvom kneza Lazara i koji kroz nekoliko vekova rušenja i požara, ratova i okupacija, nekako opstade,imenom i kamenom, Lazaricom i Lazarevom kulom, dotraja do naših dana. Dotraja da ga danas gradimo u veliki savremeni grad, civilizovan i socijalistički, grad industrije i kulture, grad stvaralaštva i humanog življenja na stranama ispod Bagdale i između Morave i Rasine.
       
Samo takav savremen, materijalno razvijen, duhovno uspravljen i obogaćen Kruševac i njegovi radni ljudi mogli su da donesu odluku da proslava "Šest vekova postojanja grada" bude obeležena stvaranjem novih materijalnih i duhovnih vrednosti, koje će buduće generacije da podstiču na čuvanje pozitivnih tradicija i koje će da ih pokreću na nova stvaralaštva i borenja. I mi počesmo da gradimo i dograđujemo  šest i završismo do ovog dana pet, odlučismo i počesmo restauraciju starih gradskih česama, izgradnju Trga kosovskih junaka, objavismo tri knjige o Kruševcu, postavljamo tri skulpture i dve velike freske, organizujemo veliki naučno-istorijski simpozijum, otvaramo izložbu privrednih dostignuća grada itd.
        
U nizu takvih i sličnih poduhvata građani Kruševca odlučiše da osnivaču grada, Srpskome knezu Lazaru za postavljeni kamen temeljac, za ime gradu, za pesmu o njemu i za uzdahnutu mu dušu, odaju posebnu počast, podizanjem spomenika u Lazarevom gradu.
         
Danas kada u slobodnoj zemlji i socijalističkoj epohi govorimo o knezu Lazaru i neimarskoj tradiciji naše istorije, naše misli nisu okrenute onom knezu koji je svojom pogibijom na Kosovu Polju postao oličenje svesne žrtve, - "blagočastija nepokolebami stub", "blagorazumlja pučina i mudrosti dubina","ognjeni un i stranim zaštitnik", kako je njegov sin i naslednik Stefan Lazarević u trenucima svojih pobeda, zapisao na stubu na mestu bojišta.
        
Slavom i mučeništvom ovenčani Lazar, bio je potreban ugroženim naslednicima u borbi da se održi njegova loza i nastavi njegova politika. Takvog ga je i narod u predanju prihvatio da bi potomstvu u vremenu bezizlaznog stradanja, iz daljine prošlosti svetleo kao "vinova Danica".
        
O Lazaru koji posle Maričke bitke postaje svestan ogromnog značaja svoje uloge u političkom i kulturnom životu srpskog naroda, izgradnja Kruševca je i trenutak Lazareve svesnosti i obaveze; o Lazaru koji je upro oči u nemanjićku tradiciju, uskladio sa njom svu svoju političku delatnost; o surovom vlastodršcu Lazaru koji je satirao svoje protivnike da bi utro put jedinstvu srpskih zemalja; o čoveku koji je svoje kćeri udao za okolne gospodare i tako jačao moć i bezbednost; o Lazaru koji nije menjao skromnu titulu kneza, a uzeo buktinju državne vlasti u  svoje ruke; o knezu samodržcu srpskih zemalja koji ni u jednom trenutku nije kralju Tvrtku I osporo titulu kralja Srbije; o knezu Lazaru koji je postao mit srpske oslobodilačke misli i težnje za nacionalnom samostalnošću, govoriće se na jesen na impozatnom naučnom skupu. Naše misli danas okrenute su prema onom knezu Lazaru čije se sedište silom istorijske nužde sedamdesetih godina XIV veka našlo u ovom delu Pomoravlja, ranije zanemarenom, a zahvaljujući njegovom delu pretvorenom  u predeo po kome se uz nova sela, plodna polja i pasišta puna živog blaga, rascvetala izuzetna kulturna i neimarska delatnost; prema onom knuzu Lazaru koji na ovom području otvori širom vrata učenim ljudima i ojađenim beguncima iz okolnih zemalja, prema čoveku i knezu koji je bio veliki borac protiv neslobode; okrenute su prema knezu Lazaru graditelju i branitelju gradova, zdanja, mira i slobode.

Od ogromnog je istorijskog značenja  Lazareva graditeljska delatnost. U njegovo vreme, u Pomoravlju niče čitav niz tvrđava - gradova: Kruševac, Stalać, Sveti Roman, Bovan,Brvenik na Ibru, Borač kod Knića, Županjevac kod Kragujevca, Koprijan kod Niša,  i čitav niz znamenitih crkvenih zdanja: Lazarica, Ravanica, Gornjak i Sveti Arhanđeli u Mojsinju. Velika ostvarenja, kao crkva utvrđenog manastira Ravanice iz 1381. godine, a naročito dvorska crkva u Lazarevom gradu Kruševcu, tzv. Lazarica iz oko 1375. godine, predstavljaju uvod u poslednju veliku epohu srpske srednjovekovne umetnosti, trajan umetnički uzlet, koji je presudno uticao na čitavo neimarstvo naše, čak do XIX veka. Ti  građevinski oblici, sagledani i stvoreni u Lazarevom Pomoravlju, predstavljaju i jedan uzbudljivi duhovni most koji je Moravska Srbija usred svojih grčevitih borbi sa  Otomanskom imperijom postavljala na sve strane i u onom graničarskom pojasu  preko Save i Dunava i u susednim vlaškim kneževinama. Kao da su u jednom trenutku sve stvaralčke snagebile usredsređene da izraze svu duhovnu moć  i težnju jednog umurućeg društva. I u drugim vidovima umetničke nadgradnje, Lazareva Moravska Srbija predstavljala je veliko sabiralište, plodni rasadnik, u kojem su delali učeni ljudi i u gotovo grozničavom radu, hitro su proticale burne decenije tadašnje srpske države. Sa visokih skela kao da nisu silazili zidari, tesari i živopisci, a to Lazarevo gradozidanije budilo je nadu i jačalo snagu naroda za otpore pred silama i osvajačima. Šireći moć duhovnih vrednosti stvorenih u Kruševcu i Pomoravlju rečito dokazuje činjenica da je ova kultura predstvljala i glavna narodna uporišta u dugim vekovima turske okupacije, o čemu svedoči trajna i neprolazna lepota našeg narodnog pesništva.
      
U svakoj ozbiljnoj istorijskoj prekretnici srpskog naroda, bilo je moguće i neophodno posezati za nataloženim pozitivnim vrednostima, dovoljno moćnim da nikada ne presahne njihovo aktivno narodno-oslobodilačko i stvaralačko značenje i podsticaj. Slaveći osnivača grada, mi se danas sa zahvalnošću sećamo i onih bezbrojnih hiljada marljivih ruku koje su sebe ugradile u neimarske podvige, u dela koja mogu da postanu nadahnuće da i naša socijalistička epoha nastavi da pobedonosno stvara dela dostojna njenih naprednih i čovekoljubivih snova. Ukoliko jedan grad i jedan narod više teži visini, utoliko mora da dublje pušta korene u dubinu: ta dva kretanja treba da imaju prirodne, uzajamne i usklađene odnose. Upravo tako je shvatanje našeg grada i to je pokretačka razvojna osnova Kruševca, koji je uvek razlikovao konzervativnu reakcionarnu nacionalnu mitomaniju od narodne i istorijske korenite, oslobodilačke, demokratske i graditeljske tradicije. Ta borilačka, neimarska i oslobodilačka tradicija u našem kraju itekako je bila delotvorna u podizanju i razvijanju nardnooslobodilačkog ustanka 1941. godine i u teškim borbama i trenucima Rasinskog partizanskog  odreda. Ta oslobodilačka i borilačka tradicija zakonito se uliva u socijalistički humanizam koji je osnova i duh jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Poštujući naše humano i progresivno zavičajno korenje, mi razvijamo svest o sebi i svojoj moći  i  razgaramo nadu u budućnost. U drevni letopis našeg "Šest vekova strog grada Kruševca", neka se i ubuduće upisuju zlatni listovi njegovog duhovnog i materijalnog preobražaja.
       
Podizanje spomenika knezu Lazaru, ovim činom pošte naša generacija potvrđuje stvaralački, borilački, progresivni i oslobodilački kontinuitet naroda ovog kraja, od boja na Kosovu do ustanka XIX veka, ratova od 1912. do  1918. godine, Narodnooslobodilačke borbe, do stvaranja humanističkih samoupravnih odnosa u našem društvu.
       
Izuzetno sam obuzet radošću i uzbuđen poverenjem i čašću koja mi je ukazana od grada Kruševca, da otkrijem Spomenik osnivaču grada knezu Lazaru i tim činom obogućim svima Vama emotivni i umetnički doživljaj graditelja Kruševca, skulptorsko delo izvanrednog umetnika Nebojše Mitrića, vajara koji se plemenito i nadahnuto ugradi u naš grad koji mu duguje zahvalnost i
poštovanje.
        
Narodnom muzeju u Kruševcu predajem spomenik na čuvanje kao dragocenu kulturno- istorijsku i umetničku vrednost grada..."

Izvodi iz knjige *AGONIJA PROSLAVE*
 Miodraga Bate Jovanovića


Реч о Слободану Јовановићу - Радојко Илчић

На падини последње косе Благотинског побрђа у селу Страгари, одакле поглед пуца према Дренови, Морави, Гочу, Жељину и Јастрепцу, у кући симичиних, по деди Симици Јовановићу, у двадесеточланој породичној задрузи, оцу Душану – Дули и мајци Анки, 2. октобра 1929. године родио се син Слободан, коме су због вижљавости и живахности дали надимак Шиља, који ће касније понети његов син Зоран.

Деда Симица имао је и сина: Светолика – Гилу, Душана – Дулу, Драгослава – Драгу и Симу. Растао је Слободан окружен љубављу многобројне фамилије учећи се свим пословима у сеоској породици. Основну школу – 4 разреда изучиће у родним Страгарима а онда ће га, иза рата послати у Крушевачку гимназију где ће завршити малу матуру а онда, у Београд у Учитељску школу коју ће веома успешно завршити, станујући делом код познате Кристе Ђорђевић, која је у време рата боравила у њиховој породичној кући у Страгарима.

А, каква је то породица била: Позната у широј околини по бројности, организованости и економској моћи.

Најстарији брат Светислав – Гиле, свеједно што су му биле ампутиране обе ноге и живео је у колицима, био је људина. Због своје и братове активности и старања о гошћи Кристи Ђорђевић, ружно ће завршити – од каме негде између Дренове и Мораве, августа 1944. г. из које ће га брат Дула – Слободанов отац, који се о њему старао, после два дана, извадити и достојно сахранити. Средњи брат Драгослав – Драга, студирао је медицину и , свеједно што би се очекивало да буде окренут монархији, усмерио се републиканству, па се у крају причало да је Драга Симичин отишао у Шпанију да се бори за шпанску Републику, једини из Западног поморавља. То и друге његове активности довешће дотле да ће прве три ратне године бити именован за секретара окружног комитета КПЈ у Крушевцу добивши псеудоним Јова Шпанац. Касније, по завршетку студија медицине отићи ће у војни санитет где ће остати до пензионисања.

Да ја о томе даље не причам, препоручујем да свакако прочитате почетак књиге Пријатељи такође непоправљивог Моравца Добрице Ћосића у којој су прво двоје његових пријатеља: Др Драгослав Јовановић и Криста Ђорђевић.

По завршетку Учитељске школе, Слободан ће – по планској расподели две године службовати у Санџаку, пре војске, мада је због скојевске активности имао признати статус борца НОР – а од септембра 1943. године, а потом у Милутовцу, где среће младу и лепу колегиницу Слободанку, родом из Аранђеловца, која је радила у Малој Дренови. Којом се жени 1951. године. Да би могли да раде заједно, долазе у Горњу Омашницу, где ће им се родити два сина: Зоран – Шиља и Душан – Дуде.

Боравак у Омашници је прича за себе која умногоме одсликава Слободанову свестрану личност. Ја о томе могу да сведочим јер сам, са супругом тада радио у Доњој Омашници.

Успоставља присне контакте са мештанима кроз разне корисне акције:

Уређење школе и школске авлије, све с мером и под конац: ограда, бунар и обавезан астал са две клупе под липом на коме је увек бокал хладне воде и флаша са ракијом – за намернике.

А њих је било много, са свих страна. Сви су волели да сврате код уче, како су га, искључиво звали и да понесу шише пића. Причао је са мештанима о свему што је њих занимало: о стоци, сетви, виноградима, воћњацима. Шездесетих година пропагирао је акције сетве италијанских сорти пшенице: абоданца, сан пасторе, продукоре које су давале вишеструко веће приносе од домаћих сорти. Но, наш човек је неповерљив па је требало много напора убедити га у корисност нечег новог.

Учинио је много на оживљавању културног аматеризма – чак је лично на позадини позорнице у задружном дому одсликао један леп сеоски пејсаш као кулису за представе - и то је знао.

Такође и у спорту.

Умео је да око себе окупи младе људе, углавном интелектуалце, студенте и ученике завршних разреда средње школе, са којима је проводио свако летње поподне, под липом а потом преко пута – на игралишту за фудбал.

Једном речи љубав мештана и уче, како су га искључиво звали била је обострана.

Имао је више кумова у Омашници. Но свуд је стизао. Дешавало се да у истом дану буде више свадби. Стизао је да све обиђе и честита па да оде до кумова.

Та активност је још више појачана прерастањем школе у шесторазредну и доласком нових колега: Жике Живановића, Чилка Тодосијевића и мештанина Жике Ђурића.

Није онда чудо што је њему посвећена, у народу Омашничком настала песма:

Слободане, наше росно цвеће
Омашница те заборавит неће.

Био је покретач активности учитеља у општини Стопања а свима нама су у лепом сећању те учитељске конференције, сваког месеца у другој школи па, припрема приредби, фудбалске утакмице и спортски сусрети.

Трајало је то пуних девет година, када, на позив тадањег легендарног председника Дреновачке општине, Ђоле Мутавџића, Слободанка и он прелазе у Велику Дренову, где ће се Слободан бавити рефератом за просвету и културу, истовремено волонтирајући у Социјалистичком савезу.

У међувремену, учећи уз рад завршио је прво Вишу педагошку школу у Крушевцу код проф. Мише Петровића а потом и Филозофски факултет група за српски језик и књижевност. Све те активности ће га, после две године преведене у Дренови, довести у Крушевац где ће бити секретар ОКССРН да би потом прешао у Закићево где ће се бавити културним активностима оформивши и фабрички лист Обилићево.

Прелази потом у Крушевачку народну библиотеку за управника а иза тога одлази у општинску политику – бива изабран за потпредседника а потом и председника општине Крушевац.

Е, ја ћу овде застати јер ће о Слободановим следећим активностима говорити остали учесници трибине.

Морам само да додам још један детаљ из његове биографије:

Како рече Прота Матија: Седео сам и причао са царевима и краљевима, али понекад ме је питањем збунио обичан сељак.

Знао је Слободан да седне са ноћобдијама, са сељацима, да понекад заноћи у Падежу или Шиљеговцу: Знао је да оде у насеље Марко Орловић да поприча са тамошњим људима где је такође имао неколико кумстава, а при одласку га је увек испраћао оркестар песмом: Ђелем, ђелем.

Али, дружио се и пријатељевао са значајним великанима науке, сликарства, вајарства, музичким ствараоцима, драмским уметницима и сарађивао са њима на многим значајним пословима значајним за Крушевац, међу којима су:

нобеловац Иво Андрић, академици: Добрица Ћосић, Павле и Мика Ивић, Георгије Острогорски- највећи европски византолог, Антоније Исаковић, Дејан Медаковић, Јован Марјановић, Десанка Максимовић, Душан Матић, политичар Вељко Влаховић, Боса Цветић, Митра Митровић, Скендер Куленовић, Криста Ђорђевић, Мухарем Первић, па Мирослав Чангаловић, Богдан Богдановић, Младен Србиновић. Милић Станковић – Милић од Мачве, Небојша Митровић, Миодраг Петровић – Чкаља, Милан Пузић, Рада Савићевић и многи други.

За све њих имао је лепу, топлу, људску реч.

Ето – такав је био Слободан Јовановић, као човек, учитељ, радник у култури, УПАМЋЕНИ ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ, коме се овај град- а њему је дао целога себе – није на прави начин одужио, па покрећем иницијативу да макар једна лепа крушевачка улица, понесе његово име.

17. 03. 2009.
Радојко Илчић


Poslednji put ažurirano ( Thursday, 21 May 2009 )
 
< Prethodno   Sledeće >