Културни центар Крушевац - Добродошли!

Nikola Stojanović

*Biti tako mlad, tek punuletan, a pevati kao  *otmeni Dučić, melanholični Dis, virtuozni Laza, slovenski Jesenjin, iskreni Rakić i drugi majstori stiha* - kao što u recenziji napisa Milanka Milosvljević-Milosavljević, stvarno je uzlet koji se u poeziji postiže retko, a eto Nikola Stojanović, je već sa drugom svojom knjigom poezije *DODIRI ČEŽNJE* dotakao te visine, u koje se mnogi nikada ne vinu...

Pisaće jednom Nikola i modernu i postmodernu poeziju, svi pesnici se jednom oprobaju u svim poznatim stilovima *pesničenja*, ali rima je ono božansko što muzu poezije uzdiše u raj i pesnike i čitaoce čini ushićenim dok se tope u lepoti kojom urimljeni stihovi zrače. Zato Nikoli i želim da rimu uvek ima u vidokrugu i da je strpljivo neguje i kad ga modernistički vetrovi ponesu...

Kažu da je teško dobar kritičar biti, da je to ozbiljan i težak zanat koji podrazumeva ogromno predznanje i poznavanje svetskog književnog stvaralašva, zato ja kritički sud prepuštam Milanki i Veljku, ali sam dovoljno hrabar da iznesem svoju subjektivnu imresiju da je Nikola odlično započeo svoj pesnički put, jer se po jutru dan poznaje... Biće što biti mora. Ako je neko već sa osamnaest,  kao  *otmeni Dučić, melanholični Dis, virtuozni Laza, slovenski Jesenjin, iskreni Rakić*,  sa trideset godina biće samo svoj... biće origanalan, a sinteza svetskog pesništva, biće poznati Nikola Stojanović...

Meni je drago što je Kulturni centar Kruševac izdavač ove knjige i na taj način mala podrška Nikoli u njegovom uzletu u pesničke vrhove... A Vama poštovani posetioci želim lepo veče uz Nikolinu poeziju, jer poezija, bar na tren, menja svet!*

 

A tek kad se stihovi izgovore i omogući ljubiteljima Nikoline poezije da ih u posebnim, nima važnim, trenucijma čuju na uvo, u kazivanju vrsnih majstora kakvi su svakako Milija Vuković - glumac Kruševačkog pozorišta i Danica Gvozdenović, ugodjaj je potpun!

Додир љубави

Док год се о љубави пјева, љубави ће бити. Чежња за љубављу није умрла иако су на сцени нимало нежна осећања. Купидонова стрела још увек у центар њежности гађа, али је, изгледа, пробирљивија постала. Силна средства и ријечи се троше како би се моћ ума доказала и како би се свијетом помоћу њега владало. А љубав, чежња, њежност, слабости су којих се одрећи треба. У пјесмама је некад љубав била радо виђени гост, али и оне као да се одричу своје сопствене суштине, јер чему пјесма ако у њој додира чежње нема. Нису се, ваљда, све људске жеље испуниле кроз умовање, није човјек само глава, има он и срце и душу, само је на њих некако заборавио, као да их се стиди. Ма колико тврда срца био, а хладног ума, човјек се себе одрећи не може. Кад тад срце му заигра и по тијелу се нека топлина разлије, а из те топлине њежност и љубав се рађају. Нажалост, те плодове разиграног срца често гушимо као некакав гријех.

Никола Стојановић, млад пјесник, који је тек закорачио на цвијетно поље поезије, љубави се не одриче ни у другој, по реду, збирци пјесама. Чежња за љубављу у новој збирци се само још више распламсала. Прави пожар љубави се шири кроз пјесме у збирци ''Додири чежње''. Изгледа да је Купидон мало јаче затегао жицу и мало јаче одапео стрелу у Николино младо и усптрептало срце, а Никола, изгледа, нема намјеру да се од Купидонових стрела брани. Од њих се није бранио ни Јесењин, ни Мајаковски, ни Лаза Костић, ни Јован Дучић... Већ у првој пјесми ''Опрости, драга'' Никола је јасно најавио какви стихови теку кроз његове вене:


Рећи ће, уму склони, Лазо и романтизам су умрли одавно, а не знају, у својој охолости, да су на тај начин и љубавној поезији пресудили. "Ко год се мача лати, од мача ће умрети'', каже мудра народна пословица и на томе глави хвала. А ми кажемо: ''Ко год се пера лати и о љубави сања, предивне плодове љубави ће уживати''. Садашња памет нам казује да се од љубави не живи. Тачно, од ње се не живи, за њу се живи, са пуним правом нам каже млади пјесник уз велику помоћ Лазе Костића.

Ленка Дунђерски и Ана Сњегина у срцу, облак у панталонама, ''пољубац као највећи сусрет на свијету'' и, ето, нама на лаким крилима љубави, младог пјесника Николе из Велике Крушевице покрај града Крушевца, ''где љубав не вене док стара умире нова се рађа''. Нове Ленке, Ане, Јулије, рађају нове Сергеје, Лазе и Николе. Мислим да смо сви жељни интимне лирике која скида све велове којима покривамо и сакривамо наша најљепша осјећања. Зато ће се старији читаоци у ''Додирима чежње'' вратити у младост и за тренутак распламсати запретени жар из пепела, а млади ће, можда, у Николиним пјесмама препознати праве вриједности које им измичу јер су опседнути силиконима и виртуелном стварношћу.

Одмицање од стварности и бјежање у виртуелни свијет још је један од видова отуђења и за то са правом Никола Стојановић велича сеоске идиличне просторе, Јесењиновски опчињен љепотом мирног и питомог моравског села. Њежна осјећања према мајци, оцу, брату, сестри, подсјећају на патријархална времена, што је помало изненађујуће, у позитивном смислу, код овог младог пјесника. Природа и љубав су савезници и Никола их у својим интимним тренуцима не раздваја. Можда Николине пјесме наговјештавају дјецу жељну љубави, дјецу која су се уморила од брзине и потрошачке грознице? Можда су се дјеца овога вјека уморила од градске буке, од хладноће жељеза и бетона:

Е, мој брате, брате, не видех те дуго
и очи због тога сад пеку ме јако
чујем тешко ти је,
да си се пропио
у том пустом граду знам да није лако.

Пјесниково потенцирање топлог породичног гњезда, афирмација села, дитирампски стихови о природи и узвишена молитва за љубав наговјештавају повратак искону и искреним осјећањима, којих смо се, зарад преживљавања и неумјерених захтјева, одрекли. Млади пјесник нема још вјештину и искуство, али је досљедан у својим лирским исповјестима. Искреност је његов највећи савезник, што је за будућег умјетника итекако важно.