SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.27-log-cll-lve
Vreme: 01:48
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3753474
Gordana Ćirjanić - Vidovdan 2011 PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Wednesday, 22 June 2011
Добитница НИН-ове награде Гордана Ћирјанић у Крушевцу
21.06.2011-Бела сала КЦК - ВИДОВДАН  “Оно што одувек желиш“

Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић за време промоције

Настављајући са добром праксом да у Крушевац доводе актуелне добитнике НИН-ове награде за роман године, Културни центар Крушевац је овога пута приредио дружење са Горданом Ћирјанић. Добитница НИН-ове награде у 2010. години за најбољу књигу по оцени критике, Гордана Ћирјанић кроз дијалог са Јеленом Протић Петронијевић водитељком промоције књиге “Оно што одувек желиш“, одмотавала је клупко приче о књизи за које је добила престижно српско, књижевно признање. То је изгледало овако… 

На крају тунела “је мрак”

Пети по реду роман Гордане Ћирјанић “Све што одувек желиш“ прича је о човеку који у зрелим годинама резимира живот… и долази до безизлаза. Тако  некако иде та прича, без светла на крају тунела.

- Сви знамо да је у књижевности, филозофији, песимизам увек био дубљи од оптимизма, што не значи да нема оптимистичких књига, које су дубоке, али су оне веома ретке. За моје претходне романе читаоци су ми  говорили да ма колико њима била тужна прича, да имају неко “светло дно”, да има наде. Значи, налазили  су неку врсту оптимизма, а у овом роману има мало тога -  говорила је у Крушевцу Гордана Ћирјанић.

- Тако сам, завршивши овај роман, мислила да ће моји читаоци бити малко разочарани не налазећи то “светло дно”. Помислила сам, аха, критичарима ће се овај роман више допасти, и било је тако. Читаоци су се чак и љутили, зашто толико мрачно, зашто не дајем никакав одговор (излаз), а ја сам одговарала да је улога писца да поставља проблеме, а не да даје одговоре. И ја сам се трудила да заправо видим има ли икаквог витализма у овом роману, има ли ичега што нешто обећава, јер читаоцима је потребно макар мало обећања. Онда сам нашла пар (оптимистичких) ствари. На првом месту то је рад, јер мој јунак кречи неке запуштене зидове у стану пријатеља и док се бави тим молерајем, то су заправо једина три дана у оном реалном времену, када он зна зашто се буди. Кад има неког смисла, када налази неки смисао у тој садашњости, стварности. Друга ствар је заправо само писање. Овај роман је заправо нека врста псеудо епистоларног романа, наиме сав је у обраћање старијем брату, кроз писмо. И на крају романа, тај јунак, који је несуђени писац јер је завршио књижевност али до тада није писао, он каже: - Види, испада да сам написао цео роман. Свако  писање и позив на читање, је тај неки витализам мог романа. Позив на читање.

Шта када љубави нема…

У свету где медији, пре свега ТВ преузима улогу живота, где се човек од себе и својих проблема скрива иза ТВ слике, јунак романа Гордане Ћирјанић, не налази излаз. Мучи га савест, сећање на љубав према жени брата, грех. Како то даље иде,  прича даље ауторка…

- Трећа кључна тачка (романа) је његов мото. Старац Зорима (Достојевски) каже: “Размишљам шта је пакао, и судим овако; патња због тога што се више не може волети”. Према томе, овај роман би могао да се чита и као својеврсни “опис пакла”. Нема љубави у њему, али постоји бол због немања љубави. Жал. Носталгија… Кад је реч о оној - љубав, заљубљеност, кад нам је потребна једна једина особа и ни једна друга, ни те љубави нема, у роману, сем у виду сећања. Мећутим, такоће сам хтела да покажем одсуство једне врсте љубави, врло важне, а то је љубав према самом себи. Мислим да мом јунаку, а бојим се и  савременом човеку уопште, недостаје љубави према самом себи. Ми њу примећујемо само када је пренаглашена, када је нека врста патологије, када је нарцисоидна, онда се говори о љубави према самоме себи. Мећутим, сматрам да је једна од важних дијагноза савременог доба, одсуство љубави према самоме себи”. 

 И тако некако, до краја романа, до краја живота. Остаје  само “оно што одувек желиш“, а увек и вазда је то љубав.

На крају, ауторка је сама открила оно што су је читаоци раније често питали колико аутобиографског је у њеним романима? и каже: “Овога пута нико ме није питао колико је аутобиографског у овом роману, и ја сада кажем - “se est moa”. Мој јунак, то сам ја. 

Ни мање ни више. Толико о промоцији романа добитнице НИН-ове награде за 2010. годину, која је протекла у питањима која траже одговоре, и отварају друга питања.

За крај, издвајамо из биографије Гордане Ћирјанић, да је за романе  “Претпоследње путовање”(2000.) и “Пољубац” (2007.)  освајала је  награду “Женско перо”, а за “Кућа у Пуерту” награду града Београда.. Објавила је и  више збирки песама, три књиге прича, две књиге записа о Шпанији. Преводи са енглеског и Шпанског, где поред Србије живи.

Добру и сврсисходну видео и музичку презентацију која је пратила промоцију урадила је Јелена Ивановић.

Слободан  Ценц.


Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић за време промоције


Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић


Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић и Љубодраг Обрадовић


Публика


Публика


Интервју за регионалну телевизију РТК

Гордана Ђирјанић - ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ-НИНОВА НАГРАДА 2011.

Роман који је задобио НИН-ову награду за 2010.годину, под насловом ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ, ауторке Гордане Ћирјанић, заправо представља посебан изазов за читаоца. Ко крене у освајање ове књиге-планине наићи ће на неочекиване препреке, мрачне шпиље и уске путање покрај амбиса али и на места са којих се пружа неслућено широк видик... Све до врха који подразумева стрпљивог, ученог читаоца или бар упућеног у вредности цивилизације... Нарочито је потребно да познаје књижевност која је њен саставни део. А са тог врха сагледава се заокруженост романа којој доприносе бројна имена од Старца Зосиме и Достојевског, с почетка, преко Књиге проповедникове, Платона, Црњанског, Оскара Вајлда, шпанских писаца .... и оних које треба откривати у подтексту... До, чак, Десанке Максимовић која се помиње на крају, онда када треба закључати исповест главног јунака као и његово име исписано фломастером на катанцу, на мосту у Врњачкој Бањи. И саркастично речено, на том гробљу љубави.

А јунак, београдски интелектуалац са искуством живљења и у иностранству, каже нам објашњавајући зашто је тако дуго био само читалац а не и писац: Али књижевност без маште је као живот без љубави. Може, али не вреди пишљивог боба! А како је главни јунак у зависном односу према медију телевизије , а истовремено је и неко ко је студирао и дипломирао књижевност, он примећује-Књижевност заводи, попут живота: са екраном су чиста посла. Живот у екрану је варка.

Слободан, Бобан је главни јунак, посвећеник тв серија о форензичарима и крими серија новијег типа.Он пасионирано прати све тв програме.А ли кроз њега ауторка износи критику стања у медију телевизије, јер се показује и разобличава изопачена страст новог времена и недостатак правих, занимљивих садржаја. Разобличава се страст гледања тв серија, пре свега ријалити програма. И сам јунак је свестан ћорсокака тв индустрије која производи серије. Јавља се питање – шта је циљ тог приказивања? Јунак овог романа каже –Данас не крадем време него га убијам.Дакле, циљ је убијање времена.Јавља се губитак критеријума као разлог, или, недостатак доброг укуса. Овај роман се разрачунава са наводно занимљивим, модерним, бескомпромисним садржајима који се пласирају, уз превазилажење гађења, разбијање патетике... Јунак помно прати серије у којима форензичко испитивање и анализа на телима убијених са снимцима у директном, крупном плану представљају замену за некадашње љубавне заплете ... Заправо је то резултат недостатка нових идеја... А гледалац, јунак ове књиге, као отупели зависник, по навици прима те садржаје да не би пратио ток својих мисли. Каква је корист од таквих програма? Тражи се прибежиште из сопственог беспућа.Из болести сопствене досаде и узалудности живљења у једном стадијуму када су догађаји превазишли јунака, оборили га духовно, ментално и посадили га пред телевизор. То је пораз који се прећутно признаје.-Ови мртваци су моја једина веза са спољним светом-каже јунак гледајући форензичаре. Сликар Скагс у једној епизоди каже – Наша култура је опседнута сексом и смрћу.

Али између две серије одвија се живот овог јунака који пише исповест и у мислима разговара са братом . Он се сећа шта га је довело до тог стања без жеље, жеље која је покретач западне цивилизације, укључујући и хришћанство. Да ли се јунак сувише приближио ријалити програму за који је радио као сарадник на шпанској телевизији? Поверовао је у обману тв програма и доживао бизарни скандал који му је зауставио живот. Ауторка не робује скрупулама па износи детаље те сцене у којој се нашла девојчица којој је камера пресудила. У тој сцени је обележена сва декадентност ријалити програма који су освојили медије као зараза и укинули приватност. Јунак романа је жртва овог програма, мада он сурово, искрено каже сам за себе да је жртва свог карактера.

Он је и жртва забрањене љубави према жени свога брата са којом проналази заједничку страст уоквирену двема песмама. На почетку је то џез песма Body and soul коју пева Били Холидеј, а друга песма која их је обележила на бесмисленом, љубавно-завереничком путовању до села Мали Жам у Војводини. То је Вртешка живота коју пева Жана Моро. И заиста све се врти и све се враћа и живот је отрцан у непрестаном понављању, исповеда се јунак који нема среће са женама.Уз то, носи на савести неколико мрачних епизода које га прате као ружан сан.

Ипак, језик којим говори јунак, у саркастичности, иронији и подсмеху, јесте језик свакодневице, пречишћен и сведен али тако препознатљив и обичан у поштапалицама, ипак бритак свакидашњи говор. Јунак се сам себи подсмева често, на пример када се сећа како је носио као дечак у Врњачкој Бањи шешир са перцетом, и, сам за себе каже да је деловао цакано.

Роман од тринаест поглавља, ослања се и на постмодерни концепт. Наћи ћемо фрагменте из дела других писаца, цитате, па и читаву причу уметнуту у поглавље ЏАК ПУН СЛИНА. А у питању је љубавна прича.

И пошто смо ушли у нечију кућу и ту се одомаћили, поступајући онако како је речено у овом роману, читајући га, препоручујемо и вама да то урадите, а то је ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ!

Јелена Протић-Петронијевић


Poslednji put ažurirano ( Thursday, 23 June 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >