SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 14:10
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3935750
MARAN ATHA - Dolazi Gospod PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Saturday, 25 June 2011
Milisav Milosević - Maran Atha ili Dolazi Gospod
22.06.2011. године у Белој сали КЦК, у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција књиге *MARAN ATHA* или у преводу ДОЛАЗИ ГОСПОД,  др Милисава Р. Милошевића.

Да ово књижевно вече буде изузетан доживљај, који је публика у препуној сали са усхићењем слушала, постарали су се, поред самог аутора и: Љубодраг Обрадовић и Верољуб Вукашиновић - који су говорили своје импресије о књизи;  Момчило и Далибор Накић и Тамара Ђурђевић - који су бринили за музички тренутак и Миодраг Динуловић и Јелена Ђорђевић - који су читали занимљиве делове из књиге, а Јелена је уз то и водила и осмислила промоцију.


др Милисав Р. Милошевић

Др Милисав Милошевић, угледни лекар и књижевник
ДОКТОР СА ПЕСНИЧКОМ ДУШОМ

Милисав Милошевић је рођен 15. јула 1935. године у Белој Води. Основну школу је завршио у свом родном селу и био је одличан ђак. После двогодишње паузе, на инсистирање новог учитеља, уписао је Нижу гимназију у Великој Дренови, која је трајала три године, а затим Гимназију у Крушевцу. На Медицинском факултету у Београду је дипломирао, специјализирао и докторирао.

Најмлађи дисидент

-Као најбољи ђак био сам ослобођен полагања мале матуре. У Kрушевачкој гимназији сам био одличан ђак, али са „лошим“ владањем и у то време био сам најмлађи дисидент. Сви који смо дошли из села у град били смо лоше обучени, у гуњевима и гуменим опанцима, које смо ми у Белој Води звали коконе. Са четири слабе оцене на полугодишту било је истеривање из школе. Тада сам се први пут суочио са неправдама, које су чињене сеоској деци. Ученици из утицајних породица из Крушевца (деца првобораца, људи из Комитета, професора и других), иако су била слабија по успеху, остајала су и завршавала разред, а радничка и сељачка деца су истеривана.

Као одличан ученик изабран сам да представљам своје одељење на седницама Наставничког већа. На једној седници Већа директно сам прозвао и упозорио поједине наставнике који су чинили неправде према ученицима. После тога уследила је велика расправа и ја добио казну - јединицу из владања, на месец дана пред велику матуру, а са том оценом се губила година. Професор филозофије Драгољуб Ђуровић, мој духовни учитељ, који је био изузетно образован човек, спасио ме. Он нас је све волео као родитељ, а мене посебно. Пошто је био највољенији професор у Гимназији од ученика, али и од његових колега, изборио се да добијем „3“ из владања и да полажем матуру.

Ми Беловођани везани смо за Беловодску чесму, која је за нас увек била као нека богомоља. Као млади људи ту смо играли лопту, девојке нам давале да пијемо воду из тестија и ту смо се по први пут заљубљивали. Оне су долазиле по воду, а ми као жедни тражили да пијемо, што нам је био изговор за разговор и дружење. Већ од шестог разреда Гимназије ишли само да се купамо на Морави. Она је била бистра и чиста. Једног лета у врбаку, на обали реке, наиђемо на Циганску чергу. Једна витка Циганчица, звала се Ружа, својом лепотом нас је очарала, а ја је и сада видим као лик из ових индијских филмова. Нас неколицина школараца ишли смо тамо неколико дана због ње. Из моравских башти брала је босиљак и каравију и са њиме се китила, а ми смо били заљубљени у њу до ушију. Једнога дана доживесмо велико разочарање. Черга је отишла нетрагом, а ми онако несрећни вратили се сломљена срца. Од једног домаћина купили смо литар меке ракије шљивовице, расхладили је на чесми и напили се.

Опредељење за Ургентну медицину
Милошевић је уписао Медицински факултет у Београду 1955. године.

- Имали смо сјајне професоре, који су своје студије завршили у Бечу, на Сорбони, били су дворски лекари и крајње правични. Сећам се да је професор Шљивић на испиту из Анатомије оборио сина свог колеге и пријатеља, а то је сува истина. Године 1958. оженио сам се, као студент треће године, убрзо ми се родила ћерка Оливера, а тада сам добио и војну стипендију. По завршетку студија и Санитетске официрске школе (ЈНА), почео сам да радим у Војној болници у Нишу. После годину и по рада сазнајем да имам две противречне карактеристике. Одличну карактеристику написао ми је рођени кум, студентски секретар КП на Медицинском факултету, иако тада нисам био у Партији. Друга карактеристика била је из Комуне у Великој Дренови у којој је дословно писало да сам „антидржавни елемент“. Ту истину саопштио ми је један пуковник, заменик управника Болнице, у приватном разговору у његовој кући, али у великом поверењу. Саветовао ми је да одем у Београд код његвовог пријатеља, народног хероја Милоша Зекића, председника ФК „Партизан“, који би ме препоручио за лекара у Општини Шеховићи (БиХ) одакле је родом и у добрим је односима са тамошњим председником Општине. Зекић ме лепо примио, одушевио сам га својом искреношћу, јер сам рекао да сам окорели „звездаш“, нисам га слагао да навијам за „Партизан“, како ми је саветовао пуковник. После тог разговора отишао сам за Шеховиће, у чијој су околини, у селу Тишча, радили као учитељи моји земљаци - Душан Поповић и Момчило Мома Ивановић, касније новинар у „Победи“ и „Рубину“. Код њих сам ноћио, сутрадан су ме одвели код председника Општине, који ми је уз посао одмах понудио и стан. Те 1964. године родио ми се син Дејан, па је сада и породица морала да се пита о месту живљења. Председнику ништа нисам чврсто обећао, а у Крушевац сам стигао наредног дана рано ујутру и свратио у „Европу“. У ресторану ми је одмах пришао Милутин Југовић, мој земљак из Беле Воде, и питао ме одакле сам стигао тако рано. Испричао сам му своју ситуацију са послом, а он ми рекао да одмах одемо код директора Дома здравља, чији је он био помоћник са завршеном Вишом управном школом. Директор ми је одмах понудио посао у Великим Купцима и леп простран двособан стан. То сам прихватио и цела породица је отишла у то општинско место. Као лекар опште праксе брзо сам стекао углед и поверење, пацијенти су ме ценили, долазили су чак из Жупе, Бруса и Блаца. Поред мене у још два општинска места доктори су били врло цењени и то - др Дана Ћосић у Великој Дренови, блиска рођака Добрице Ћосића и др Града Станковић у Великом Шиљеговцу. У Купцима сам радио све - вакцинацију деце, систематске прегледе, где сам нарочито имао проблема са Влашком децом из Наупара и Витановца. На селу смо радили прву помоћ и здравствено просвећивање у целини, као и друге акције заједно са Црвеним крстом.

Милошевић је у Купцима провео седам година, а 1971. године завршио специјализацију из Опште медицине - ургентни смер. У Крушевцу је формирао Службу хитне медицинске помоћи, у оквиру Медицинског центра, где је остварио врло запажене успехе за 17 година рада.

- Набавили смо два санитетска „волвоа“ и четири „цитроена“. Свуда у земљи је истицано да Крушевачка хитна помоћ има најбољи возни парк и да је боља организована него иста у Нишу, Крагујевцу и Новом Саду. У Крушевцу је одржан први Југословенски конгрес лекара хитне помоћи, а ми смо се показали као одлични домаћини. Био сам две године начелник Диспанзера за кардиоваскуларна обољења у развоју, формирао сам Диспанзер за реуматска обољења, који је одлично радио и Диспанзер за ултразвучну дијагностику, а исти су укинути после кадровских и других промена 2000. Био сам директор Дома здравља и координатор свих домова у Расинском округу и Медицине рада до одласка у пензију 2000, а једно време и заменик директора Медицинског центра за здравствена питања.

Наука и књижевно стваралаштво

Године 1973. године Милошевић је постао најмлађи примариус у Србији, а 1974. остварио студијски боравак у СССР, где је обишао хитне службе у Москви, Кијеву, Ростову, на Дону и Синферопољу на Црном мору.

- На Медицинском факултету у Београду, 1977, одбранио сам докторску дисертацију са темом „Организација службе хитне медицинске помоћи у редовним и ванредним стањима“ и стекао звање доктора медицинских наука. Написао сам више од 160 научних и стручних радова из Ургентне и Превентивне медицине, добио звања научног сарадника и вишег научног сарадника, а 1999. изабран сам за редовног професора Медицинског факултета Приштинског универзитета. Написао сам књигу „Организација хитне медицинске помоћи“ и објавио 2000. године. Имам пет научних студија - Организација хитне помоћи у региону Краљево, Тровање пестицидима, Тровање пираленом, Пестициди - пољопривредни отрови и Организација прве помоћи и асанација терена, у оквиру једног научног пројекта ЈНА, који је трајао десет година све до распада СФРЈ.

У часовима сете, за време бомбардовања Србије (1999) анализирао сам живот и са тугом сам се сећао прелепих дана које сам провео у Купцима, где сам имао доста пријатеља. Међу њима се издвајао један врло духовит човек Ленда, а то пријатељство је трајало све до његове смрти. Њега сам запамтио као правичног човека, правог сељачког мудраца, који је изузетно добро познавао људе, боље и од психолога и психијатара. Игром случаја, када сам завршио рукопис о Ленди, код мене је, због ишијаса, дошао Милош Петровић. Ја му дам овај рукопис и кажем му: - Мишо, кад ово прочиташ немој ми рећи да није добро и да се држим своје слушалице. Угледни професор је прегледао текст и рекао: - В врло тешко је писати кратке приче, али ово што си ти урадио је врло лепо и то ћемо да штампамо. Написао ми је запажену рецензију и књига „Ленда из Штитара“ (Портретска сећања) објављена је 2000. године у издању ИК „Љубостиња“ из Трстеника.

Толико сам заволео ову књижицу, па ми се родила идеја да наставим са писањем. Био сам доброг здравља, а можда ми је и вода ушла у уши и тако је настао други део ове књиге под насловом „Ленда у Белој Води“, која је у целовитој форми објављена 2006. године.

Хтео сам да напишем роман о селу и сељацима, јер је то заробљен и заборављен свет, осуђен на вечне муке, патњу и експлоатацију, а то су Божји створови, људи. Иако су рођени слободни, целог су живота живели у оковима и гледали како тај живот пролази поред њих, а они немоћни да било шта измене. Везани за мајку земљу, једно село, племе, имало је свој омеђен тар и део Божјег врта, раја. За мото романа узео сам Толстојеву мисао „Твоје село ти даје универзалну моћ“.

Роман „Маран Атха“ - „Долази Господ“ написао сам за себе, нисам хтео никакве консултације и рецензије. Ако бих уважио њихове сугестије то више ни би било моје оригинално дело. За време Другог светског рата и после њега у Белој Води било је бурних догађаја, које сам верно и са маштом описао у роману. У селу су боравили Немци и Четници, а у њему се код својих јатака успешно крио и Добрица Ћосић. ''

Живомир Миленковић


Јелена Ђорђевић


Љубодраг Обрадовић

Поштовани посетиоци, пријатељи културе, част ми је да Вас поздравим у своје име и у име Културног центра Крушевац. Вечерас од срца, ја као рођени треботинац, желим да оваквих књижевних вечери, заиста буде чешће, јер заиста, изузетан је догађај присуствовати промоцији књиге једног беловођанина, ствараоца какав је Др Милисав  Р. Милошевић, који је ето уз сав свој изузетан професионални рад у здраству, успео да својим књижевним радом, а посебно овим романом *Maran atha* или по нашки *ДОЛАЗИ ГОСПОД* остави незбрисиви траг на књижевном небу Србије и живот беловодских сељака и њиховог најближег окружења, у једном заиста дугом временском периоду сачува од заборава.

Др Милисава Милолшевића упознао сам први пут 22.11.2008. године у Коњуху, када је одржано књижевно вече у организацији књижевног клуба *СТАНОЈЕ МИЈАТОВИЋ* из Коњуха, на коме се публици представио Братислав Спасојевић Бата,  коњушки песник, а када смо о његовом раду између осталих говорили и ја и Милисав. Признајем да сам се тада у себи запитао, како ће један  доктор медицинских наука говорити о једном песнику, и да сам одмах после надахнутог казивања Милисављевог, схватио колико сам безразложно на трен био у недоумици и заблуди.

После читања књиге *Долази Господ*, коју сам признајем прочитао у даху, дефинитивно знам да је Др Милисав Милошевић  овим романам  употпунио велико књижевно благо Србије, и надам се да ће те се и Ви после вечерашње промоције, а нарочито после читања самог романа,  придружити мом мишљењу.

Ја вечерас нећу посебно говорити о садржају романа, о томе ћете свакако више чути од самог аутора и осталих учесника ове промоције, посебно Верољуба Вукашиновића, али не могу а да Вам не заголицам машту  и не поменем једну слику из романа која ми и сад лебди пред очима, слику када је Гвоздена, жена газда Јеврема киселила конопље са слугом Јеротијем у летњој Морави.... и двоструко се осветила свом мужу који ју је дуго пре тога варао са млађом и лепшом...  *А Морава  је жуборила и тај се жубор после претворио у песму*....

Зато уживајте у вечерашњем приказу овог романа и што пре га прочитајте...

Љубодраг Обрадовић

Тамара Ђурђевић


Момчило и Далибор Накић


Верољуб Вукашиновић, др Милисав Р. Милошевић и Јелена Ђорђевић

Верољуб Вукашиновић - ГОСПОД ДОЛАЗИ Милисав Милошевић, Maran Atha, ИК „Љубостиња“ Трстеник, 2011.

Роман Милисава Милошевића, са библијски интонираним насловом Маран ата, роман је о Белој Води, о лепоти и муци сељачког живота, о Србији која је некад била и које такве више нема, роман о љубави, патњи, вери и нади, чојству и јунаштву моравског човека, роман који се може упоредити са најлепшим делима савремене српске прозе са темом села, као што су романи Добрице Ћосића, Милована Данојлића, Данка Поповића, Милосава Ђалића, и других писаца, који на модеран начин настављају и обнављају велику традицију српског реализма и српске реалистичке приповетке.

Као читалац ове романескне творевине, чији је творац доктор медицине са звањем примаријуса, а уз то расни приповедач, понет сам причом и ликовима који су ме освојили и у којима сам препознао понешто из свог детињства на обронцима Гледићких планина. Ти ликови зраче, пре свега, својом животношћу, антејском везаношћу за земљу, породицу, патријархалну Србију, Мораву и беловодска села, а посебно је упечатљив језик којим говоре јер је то језик нашег „моравског човечанства“, језик наших дедова и очева, језик сочан, старински, домаћински, поетичан и практичан, језик из кога убрзано нестају неке речи и њихова значења, јер су пре тога нестали предмети и појмови које су означавали, као што нестаје и изворно српско село у коме је све мање свадби, крштења и дечјег плача а о прелима и игранкама се зна само из причања старијих.

Кроз животне судбине два побратима, Душана Ђелића и Мијодрага Годића, чији ликови чине окосницу многих збивања у трајању од безмало једног столећа дата је слика живота у Белој Води, знаменитом селу крушевачког краја, селу каменорезаца и вредних домаћина, селу коме је Бог подарио природне лепоте, Мораву, брежуљке и врела, селу у чијем је центру чувена чесма са осам лула и амфитеатар са уметничким скулптурама. Поред Беле Воде ту су и друга, околна села, Каменаре, Коњух, Кукљин, Дренова, ту је и Крушевац као средиште историјских догађаја, али су ту и топоними људске патње за време другог светског рата – Бањица и Матхаузен. Сва та места чине географски оквир историјских догађања која су битно определила животе главних ликова у роману а оно што је најсуштаственије је породични оквир кроз који се преламају њихове судбине .

Већ на почетку романа срећемо се са главним ликовима: Душаном Ђелићем, његовом женом Радмилом, ту је Милан Гусан, затим сеоски учитељ Гвозден Симић и поп Анта, газда Јеврем, и други ликови. Ту су и ликови многих мештана Беле Воде, ликови од крви и меса, са именом презименом и надимком, што упућује на закључак да су то стварне личности а да иза измишљених ликова стоје стварни људи. Индивидуализација ликова у роману је веома успела. Међу њима доминира лик Милана Гусана, пунокрвног моравског сељака, интелигентног, сналажљивог и лукавог бунџије, који у себи носи оно архетипско, хајдучко лукавство да уме да се снађе у свакој прилици, да буде увек на страни правде и поштења, да се бори за сељачки образ, да буде у власти и против власти, увек са кратежом за појасом који користи као крајњи аргумент у расправи са противником.

Лепи су у овом роману и женски ликови, Радмила као главни женски лик сједињује физичку и духовну лепоту, затим лик Гвоздене, жене газда Јеврема која жуди за мушком љубављу или лик младе попадије која не успева да се одбрани од искушења и чини прељубу са учитељем, јер је и она жудна мушког миловања. Љубавне сцене у роману дате су нежно и лирски осећајно, са јаким еротским набојем али и са неком чедношћу у доживљају љубавног чина, са разумевањем за жену која је увек у тежем положају од мушкарца. Посебно су дирљиве љубавне сцене у првом делу романа, када се Душан Ђелић, сиромах без родитеља заљубљује у Радмилу, ћерку сеоског кмета газда Јеврема, који је против те везе и када се њих двоје узму, он не признаје више Радмилу за своју. Али, цело село благосиља њихов брак и свако даје по нешто од своје куће да се направи свадба како доликује и да се младенци скуће.Цитирам једну реченицу из књиге: Једна старица, улазећи у цркву, пољуби црквена врата и крстећи се гласно изговори: „Света Тројице, благослови Њега, Њу и Оно, молим ти се.“ Ту долази до изражаја једна људска солидарност, ту се показује права природа моравског човека који у теженој одећи живи, ипак, некако идилично, у дослуху са природом, земљом и прецима, са вером у Бога и саосећањем за ближњег. У тој сцени свадбе, која се догађа 1939. године, пројављује се и лајт мотив романа, кроз речи сеоског богослова: „Бог је дошао, Бог је међу нама. Увек дође када треба, Душане Ђелићу. Само Бог побеђује. Маран ата. Запамти ово.“ То „Маран ата“, што на арамејском језику значи „Долази Господ“ понављаће у овом роману више пута Душан Ђелић, а то је, у ствари, глас аутора, порука писца.

Средишњи део у роману „Маран ата“ чине догађаји у вихору другог светског рата кроз страдања два побратима, Душана Ђелића из Беле Воде и Мијодрага В. Годића, из Каменара, који као немачки таоци бивају спроведени у Крушевац, па на Бањицу, а одатле у логор Матхаузен, увек на ивици живота и смрти, пролазећи кроз прави људски пакао. Ту се, у овом роману, отвара још једна велика тема српске, а и светске прозе, тема логорологије чије су најпотресније странице уметнички обликовали многи писци од Достојевског до Солжењицина, Добрице Ћосића, Драгослава Михаиловића. Оно што је, по мом мишљењу, карактеристично за овог писца је да су у роману „Маран ата“ те логорске странице дате готово документарно, са снажним психолошким, филозофским и религиозним промишањима смисла људске патње али на начин како размишљају обични људи као што су Душан и Мијодраг. О томе, писац нам је у Предговору дао неку врсту објашњења: „ Мој јунак, Мијодраг В. Годић, са завршених свега три разреда основне школе, преживели логораш из Матхаузена, својом сељачком руком записа оно што сам тражио: нема бола док душа не заболи, зацвили. И да глад нема савести.“ Те логорске странице у књизи су до те мере потресне да се тешко читају, увек уз исто питање : Зашто то Бог дозвољава? А одговор на то питање, као ехо, стиже у виду две речи: Маран ата – долази Господ. И ова два лика, два побратима, Душан који је христолики мученик и Мијодраг, виспрени сељак из Каменара, светле тим речима и као да у најтежим тренуцима понављају: „Боже, опрости им јер не знају шта чине.“ А Душан, непрекидно загледан у Библију, вративши се из заробљеништва у Белу Воду затиче жену Радмилу, сина Милана и још једног дечачића кога је Радмила родила јер је била силована од стране једног четника. Ту Душан показује велику моћ праштања и разумевања и прихвата то дете као свог сина, дају му име Божидар, а то дете ће у каснијем животу постати честит и побожан човек. Одакле у Душану таква снага да све то издржи и опрости. Да ли је то, можда утицај богомољачког покрета Светог Владике Николаја који је цветао у овом делу Србије пре другог светског рата или је Душан, богочовечански, кроз сопствену патњу дошао до сазнања да само љубав побеђује. Он је у овом роману главни стуб православне вере која доноси смирење и праштање и зато, у каснијем току романа, он прашта све чак и онима који не верују у Бога и који, као представници нове, комунистичке власти, све више разграђују патријархално село. Душан, као неки библијски лик, умире испуњен љубављу, децом и унуцима, испуњен божјим миром, у складу са реченицом коју је изговорио за покојног Патријарха Павла: „Живео је скромно, по Христу.“

Радња овог романа сеже од 1939. године до наших дана, обухвата послератни период, изградњу социјализма, откуп, сељачке радне задруге замах и пропаст Титове Југославије, НАТО бомбардовање када , како каже писац, „ бију Србију по глави, као по канти“, дотиче се и многих недавних политичких догађања, као што је 5. октобар, убиство премијера Ђинђића, и других. Историјски и политички догађаји се прате упоредо са догађањима у породици Душана Ђелића, чији синови Милан и Божидар, у завршном делу романа, преузимају улогу главних ликова. Милан је доктор медицине, признати стручњак који као правдољубиви лекар у крушевачкој болници долази у сукоб са партијским руководиоцима и њиховим удворицама и разочаран одлази у Швајцарску где се жени са Немицом која му рађа сина Марка, док Божидар, звани „Жућа“ као технолог ради у Београду, жени се и добија сина, коме дају име Милан, по заштитнику њихове породице, Милану Гусану. Оба Душанова сина, посебно Божидар, који никад није сазнао ко му је прави отац, су јако побожни и вера им доноси смирење у тешким животним ситуацијама, а посебно је лепа епизода када сви они, са Мијодрагом Годићем и попом Ванићем, посећују Хиландар и ходочасте у Јерусалим, где се два побратима присећају логорских дана. Сви ти ликови, и многи који у овом приказу нису поменути, сви они носе у себи једну одмереност, једну душевну нит, нема црно белих карактера, све су то слојевите, сложене личности, без обзира на којој су страни када је у питању идеологија или религија. У време вишестраначке еуфорије, Божидар, звани Жућа, апостолски мирно, изговара и ове речи:

„ Постоје људи и нељуди. Постоје комунисти и некомунисти. Постоје верници и неверници. Размисли, драга, свако отпадништво од Бога доноси духовну смрт.“ И глас наратора, односно писца, који коментарише разне тренутке наше савремене историје је одмерен, са смислом за уочавање и добрих и лоших страна у сваком догађају који описује а сама прича коју је изградио дискретно сугерише и аутобиографску нит.

Посебну драж овог романа, када су у питању ликови, представља увођење у причу неких историјских и познатих личности као што су Добрица Ћосић, Стево Жигон, Патријарх Павле, председник Крушевца Слободан Јовановић из Страгара, и други. Писац се одужио и својим Беловођанима, многе од њих, као на пример Слободана „Нецера“, каменоресца Жићу, песника Диска, и друге, унео је као ликове у свој роман, уз причу о „Беловодској розети“, њеним творцима и добитницима те чувене награде. А присуство Добрице Ћосића у овом роману, прво као илегалца за време рата, а потом као истакнуте политичке и културне личности и председника Југославије, није само у његовом помињању, он је као писац, својим делом присутан у самој структури овог романа који се наслања на сагу о Катићима и историјском трагизму српског народа у 20. веку. Овде бих се зауставио, уз једну мисао књижевног критичара Милоша Петровића који каже да „критичка енергија савремене српске прозе нарочито је снажна у романима и приповеткама са темом села. Спајањем поетичног и документарног и сажимањем збивања и времена српски приповедач је сугерисао идеју о историји као понављању патње и страдања.“

Овај критичарски став Милоша Петровића, који се као лик, такође, помиње у роману „Маран ата“, могао би се узети као основно полазиште у дефинисању идејне вертикале овог романа. Понављање патње и страдања, у овом случају моравског сељака, наставља се и у нашем времену кроз управо минуле ратове и бомбардовање, кроз пропадање села и биолошки колапс српског народа. Ево како, при крају књиге, писац види данашње село:

„ Божидар стави шаку изнад очију и упери поглед према Градишту.

У подножју Градишта плави се само један већи плантажни виноград. Други запуштени. Слаба цена грожђу. Држава није заинтересована. Сељак пропада дупке .

- Шта ће бити са сељаком, мој Божо? Сећам се кад сам служио код газда Јеврема, па кад погледаш, а оно виноград до винограда испод Градишта. Плави се Пејкина пољана. Лојзица, Голи Брег, Кисељаја, Нерезина. Све урађено као најлепше баште. А све се радило голом снагом и са две руке. Свака врзина орезана. А изнад тог плавила бели се Гологрудин мајдан, камен пешчар, беличњак. Па у виноградима, две киселе воде.

А сад све напуштено, оструга, глог, трњак, багрење, ниче по напуштеним виноградима и воћњацима. Кад багрем пусти жиле по плодној питомини, по винограду, по авлији, мирише на пустош. Тако беше са нашом авлијом. Али нас Господ спаси и добри људи.“

То говори Душан Ђелић, пред смрт, а кроз њега говори моравски човек чији су потомци већ добро загазили у нови век, век који убрзано празни наша села, мења нашу свест и обичаје, а о томе какви су људи некад живели под „дугуљастим моравским небом“ остају да сведоче неке књиге, као што је ова, која нас својим насловом „Маран ата“ – „Господ долази“ опомиње на други долазак Христов и искупљујућу моћ вере и праштања. Не дајмо да багрење уништи нашу питомину.

Верољуб Вукашиновић


Миодраг Динуловић























 
< Prethodno   Sledeće >