SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.5.58-cll
Vreme: 22:51
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 2976433
Pesnici Draincu u pohode - Trbunje 2011. PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Saturday, 30 July 2011
04.08.2011. године у 20:30 часова, у Трбуњу - родном месту Радета Драинца, одржана је манифестација *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* коју су заједнички организували Културни центар Крушевац, Народна Библиотека *Рака Драинац* и КЦ *Драинац* из Блаца. На манифестацији су ове године наступили: Др Предраг Јашовић, Бора Благојевић, Вељко Стамболија, Никола Стојановић, Јелена Протић-Петронијевић, Мића Живановић, Слободан Ценц, Миљојко Милојевић, Томислав Симић, Витомир Јовановић Џогурда и Љубодраг Обрадовић. Програм је водио Мирослав Панић из Блаца, а о стваралаштву Радета Драинца говорили су Др Предраг Јашовић и Вељко Стамболија.

Пре самог наступа у Трбуњу, песници који који су у походе кренули из из Крушевца, казивали су своју поезију, Драинцу у част и на језеру Ћелије у оквиру манифестације под симболичним називом *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*...


Песници испред Дранчеве бисте у Трбуњу

Eto, to sam ja!

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto, to sam ja!

Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto, to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto, to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
Eto, to sam ja!

 

© Rade Drainac


Добродошлица за Мићу Живановића


Добродошлица за Љубодрага Обрадовића


Програм је водио Мирослав Панић


Витомир Јовановић Џогурда - рођак Радета Драинца


Др Предраг Јашовић


Др Предраг Јашовић


Посетиоци


Рукуводство општине Блаце


Сниматељ локалне телевизије


Бора Благојевић


Бора Благојевић


Вељко Стамболија


Никола Стојановић




Радоје Савић и сниматељ РТК


Посетиоци


Jelena Protić-Petronijević

ШТА БИ ПЕСНИК РЕКАО

На рођендан Радета Драинца

Шта би рекао Песник
Овом свету око нас
Свету који се сам себе
Презаситио
У неравнотежи жеља
И могућности?

И данас је неко гладан
А неко други се дави у изобиљу
Понуђених дарова
Неко скапава
А неко се прејео
И напио
Па тетура бесциљно

И Бог нас је срео
Али Га нисмо препознали

И свет је овај презрео
У техничкој савршености
Али духовно закржљао
И заостао негде на путу
Ка сопственом бесмислу

А Он је рекао

*Уби ме месец самоће и балканске шуме
Јасно ми бива колико је велики песник
у свету осамљен
Лутајући Човек без Бога на путу
Дао бих све а ништа немам
Носим сунце у џепу
Да ли ће неко икад сићи у дно моје душе
Широко једро моје душе
Ја блудно дете које пева песме у пролазу
Ја болујем од звука са старих виолина
А никад из себе да изађем
Ни пут из душевне тамнице да нађем
Жалосни пингвин без обала у срцу океана
О како ћу једном од песама да оздравим?
Касно је да пођем у родни крај на лечење
Сећање је као паучина између дрвећа
Сећање је као вода
кад се сетим да арије родне тужно
Певуше кроз горе

Овде је небо моје
Овде љубљена Топлица*

ВОЗ ОДЛАЗИ
То знамо
А ми вечно на станицама чекамо
Као што је он рекао
Иако брже путујемо
Циљ нам измиче
И ми га не видимо
Руке су нам празне

4.август. 2011., Трбуње

© Јелена Протић-Петронијевић
 

Mića Živanović


Slobodan Cenc


Tomislav Simić




Miljojko Milojević

“ ETO ,TO SAM JA ! “



Svet pustoše zli fašisti ljuti,
Nemanjina prva župa stara
Grca, pati, pod bičem Tatara.
Šum Toplice vale krvi sluti,

Al Ustanak ugasiti neće...
Za rafale s Gavranove kose
Niko ne zna sta tačno donose:
Il Slobodu, il nesreće veće.

A Drainac, slavni pesnik sedi,
Sa ropstvom se nipošto ne miri,
Partizane i četnike miri,
Al ne vredi, al ne vredi...

Pošten pesnik istinu ne krije,
O izdaji ,,Crne dane,, piše:
Od vojvode, zle svrzimantije-
Od pop- Mike ne može da diše.

Vojvoda mu panaiju sprema,
Kaverna mu bolna pluća dubi,
Još Trbunje iz sveg srca ljubi,
Al mu mesta u Toplici nema.

Zalud tragaš po ledenoj buri
Zalud pitaš kobna crna trojko
Gde je pesnik Drainac Radojko.
On već krišom za Beograd žuri

Izgnaniku s rođenog ognjišta,
Ni ampule ni pilule razne
Nisu mogle da pomognu ništa:
Klonule su ,,ruke večno prazne,,.

Beogradom bestija tortura
Na sahrani - ciničnoj paradi,
Krst mu nosi nedićevac mladi!
Još se Raka u grobu pretura.

Putujući kroz tamno bespuće
Zapisao je o sebi šta zna:
,,I tigar i ovca- eto, to sam ja!,,
Moć, let, uzlet i gorko klonuće..

Pesme pišu i stranci i naši,
Ali barda, poetu bez premca,
Još ničija lira ne nadmaši,
Ni zaseni Zmaja sa Jastrepca!

Sledbenici po duhu i peru,
O pesniku, o strasnom boemu,
O Draincu časnom proleteru,
Napišite najlepšu poemu.

Dok nam dušman i ludi i hudi
Rog za sveću na batini nudi,
Darujte je ojađenom rodu
Boj da počne za zlatnu Slobodu.

© Miljojko Milojević




Ljubodrag Obradović

ПОЕЗИЈА 

Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија... 

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба... 

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива... 

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња... 

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...

© Љубодраг Обрадовић









Вељко Стамболија - Лирска скица за Раку Драинца

Драинцу је најтеже падало одвајање од завичаја и дјетињства. Одлазећи из родног краја, ко лептира привукла су га свјетла велеграда да на њима спржи своја завичајна крила. Са ''срцем као јединим пртљагом'', вјечно ће остати болан, заправо незаштићен и неприпремљен за гредске марифетлуке мада је и сам био шерет и умио да забавља публику. Умио је Рака да буде позер, ал` узалуд, срце је вукло до ''светачких и босих ногу''.

Неки крупан црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам да ли још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?

(''Родни брег'')

Између ''вечито будних јавних кућа и апсана'' покушао је да лебди овај худи лептир спржених крила, навлачећи на лице и маску, али како да превари оне који су маскирању вичнији. Вјечно гладан и вјечно празних руку трбухозборио је своју поезију и боемисао по кафанама.

Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне.

Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
И тугу остављам под прозорима изгубљених жена.

Дао бих све, а ништа немам.
Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне.

Горштачки крупнорјек и гласан сјекао је кафански дим као ножем и бацао рукавицу изазова малограђанској ситости и самољубљу. Њихово пуноцрјевно надимање и подригивање иритирало је Драинчево узвишено гладовање. Драинац, сав од завичаја и сав од пјесме, шиба по ћифтинским душама и због тога плаћа високу цијену. Срце, његов пјеснички орган, тешко да је могло издржати подругљиве погледе ситношићарџијске чаршијанске раје. Када неко своје срце и читавог себе, без изузетка, дарује Зевсовим богињама, онда ми имамо једно више биће, биће које ка висинама тежи и које заслужује све знаке наше пажње. Онда му опраштамо што се вукао по градским буџацима и дар сатирао и трошио у јаловим разговорима са неталентованима.

Вељко Стамболија
 




Родна кућа Радета Драинца у Трбуњу


Пре самог наступа у Трбуњу, песници који који су у походе кренули из из Крушевца, казивали су своју поезију, Драинцу у част и на језеру Ћелије у оквиру манифестације под симболичним називом *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*...




















































Izvor POLITIKA - Originalni tekst

Dole klaviri, gitare i mandoline




Bilo je očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”.
 
Prvi neposredniji susret sa Drainčevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlađih pesnika, koja se okupljala u čuvenoj „Prešernovoj kleti”, s najvećom strašću negovala kult pesnika iz Toplice. Tačnije rečeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znači da sam, čitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca.

Prvi susret sa Drainčevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neočekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Pisao je da „treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu”, i da „dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije” i „konjušnicu kulture”. Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za „pijanca”, „kockara”, za „ironičara i pljuvača”, za „apaša”, „poročnog ljubavnika” i „vagabunda”. Za svoje društvo je izabrao „strvinara, pesnika, zidara i skupljača krpa”, a za svoju publiku proglasio je kočijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je „pacov u vešernici”, njegov „novi Apolon je rumunski džokej”, njegova muza je, kako sam kaže, „jedna ordinarna drolja”, a svoju liru je napravio „od prazne konzerve sa đubreta”. Kao da gleda neki velelepni Sunčev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih čuda, on oduševljeno uzvikuje: „Kakav realističan izmet na mome tanjiru!” I taman što ste pomislili da ste ono najdrastičnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastičnije:

Bankar debela svinja
Bakalinove bubrege jede iz tanjira.

Njegova poezija je prepuna svega onoga što provocira, vređa, šokira i skandalizuje. On je u poeziju uveo pisoare i javne kuće, a javnosti je predstavio i svoju mansardu, u kojoj „kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone”, i u kojoj „beli kišobran” njegove „odbegle drage... služi umesto abažura”. To što sebe često proglašava za genija ne smeta mu da kaže – možda opet da to ne bi uradili drugi – kako je „izgubio... pola veka u pisanju slabih stihova”, da kaže kako je njegova poezija „mlaka kao julske baruštine”, i da je ceo njegov život bio „đubrište pod maskom poezije i lirizma”. Da li je ovo samokritika ili koketerija? Šta je istina a šta je laž? Šta je lice a šta je maska, šta je šminka? Je li njegova pobuna zaista pobuna ili je samo parada i poza?

Tokom godina, kad god sam se vraćao Drainčevim knjigama, sve upornije mi se nametalo jedno neobično pitanje: ko je Rade Drainac? I, kako su godine prolazile, sve ubedljivijim mi se činio sledeći odgovor: Rade Drainac je književni lik, književni junak, koga je izmislio, stvorio, napisao, Radojko Jovanović iz Trbnja.

Kao što je Fernando Pesoa izmislio pesnike Alvara de Kampuša, ili Alberta Kajera, ili Rikarda Reisa, i umesto njih napisao, i pod njihovim imenima objavio, „njihova” pesnička dela; i kao što je naš slikar Dušan Otašević stvorio slikara Iliju Dimića, čiju je biografiju izmislio Branko Vučićević, a čiji je slikarski opus naslikao sam Otašević, tako je i Radojko Jovanović izmislio i stvorio Rada Drainca: dao mu je ime, lik, karakter, biografiju, pesničko delo, ulogu, poslanje i zadatak. Kakav zadatak? Da se buni, da šokira, da provocira, da skandalizuje, da glumi, da u glumi – kao i u svemu drugom – preteruje, a najčešće, i s najvećim zadovoljstvom, da prelazi granice takozvanog dobrog ukusa. Jednom rečju, zadatak Rada Drainca je bio da radi sve ono što nije mogao da radi Radojko Jovanović, i da bude sve ono što nije mogao da bude Radojko Jovanović. Mogli bismo čak kazati da je Rade Drainac oslobođeni Radojko Jovanović.

Rade Drainac je hrabro i dosledno igrao ulogu koja mu je namenjena. Stavljao je na lice najšokantnije maske, mazao debele slojeve najprovokativnije šminke; tako maskiran pretvarao se u najvećeg putnika i u najkosmopolitskijeg pesnika za koga zna srpska poezija: u njegovim pesmama se dime Pariz i Liverpul, cveta Firenca, iz mora izranjaju Fidži, Samoa, Maršalska ostrva i Melanezijski arhipelag. Drainac se u Sajgonu ili na Novoj Gvineji oseća, navodno, kao kod kuće. Sve to deluje kao veliki vatromet koji se ne gasi, kao džinovska dekoracija i scenografija, koje zasenjuju. Međutim, iza tih zasenjujućih džinovskih panorama pojavljaju se, mnogo dragoceniji, problesci autentične poezije. Tih problesaka možda najviše ima u pesmi pod rečitim naslovom „Kad pesnik bez lažnih stihova u srcu prispe u rodni kraj”. U toj dragocenoj pesmi vidimo „vrane na suncokretu”, „Mesec u boci rakije”, „crne perunike”, a pred nas iskrsava i jedan kolosalan „kaluđer pun buva”. Neki od ovih stihova možda nagoveštavaju i neke od slika Bože Ilića.

Tokom celog svog života, svakom svojom pesmom, svakim svojim tekstom, Drainac se trudio da nas iznenadi i šokira. Međutim, on će nas najviše iznenaditi onda kad progovori mirno i prirodno, bez poze, afektacije i preterivanja. Na umu imam jednu od njegovih predsmrtnih pesama, pod naslovom „Nirvana”:

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo.
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji,
Vidim svoju ranu.

Ovaj šampion skandala, poze i provokacije odjednom kaže nešto jednostavno: „Bolestan sam mnogo, mnogo”. I šokira nas tom jednostavnošću. Kao da su, u suočenju sa smrću, spale sve maske, i kao da je skinuta sva šminka. Ima trenutaka kad pomišljam da je cela Drainčeva poezija, puna buke i besa, egzotike i kosmopolitizma, šmire i afektacije, napisana zato da bi dala težinu ovom jednostavnom stihu, i da bi ga učinila potresnim. Stihovi „Nirvane” ukazuju mi se kao neočekivana poenta celokupne Drainčeve poezije. Ona rana, koja je jedina zvezda, obasjava nam neke nepoznate i zatamnjene predele u Drainčevom pesničkom svetu.

Ljubomir Simović


Radojko Jovanović, alijas:Rade Drainac

Rade Drainac - Radojko Jovanović, rođen je 4. /26/ avgusta 1899g.. u Trbunju kod Blaca.Osnovnu školu završio je u Blacu, a 1911.g. upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj do početka Prvog svets kog rata, završava tri razreda.Godine 1914. već je na frontu, sa svojom vojskom, a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Đovani. U zemlju se vraća 1918.g. nastavlja školovanje, a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.g. objavljuje poeziju u časopisu "Epoha" Zbirka stihova "Modri smeh" izlazi u Beogradu 1920.g.sa potpi- som Rad.Jovanović. 1922.g.pokreće časopis "Hipnos" i objavlju je program Hipnizma. Prvi put potpisuje se kao Rade Drainac. U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi" .potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" ob javljene 1940.god.Voleo je da putuje:1927. i 1929.bio je u Fra ncuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj.Mobilisan je 1941. a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj, u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani" Oboleo je od tuberkuloze -tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatori jumu na Ozrenu.Odatle je prebačen u Beograd, gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano:

"bez ulice i broja stana",

a u rubrici najbliži srodnici - nije bilo srodnika na sahrani..

Pedesetih godina vraća se, konačno, i pesnik Rade Drainac u zavičaj, kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drai nac" Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom Steve Raičkovića i svrstava ga među značajnije srpske književnike između dva svetska rata. U Prokuplju, od 1966.organizuje se tradicionalna mani festacija "Drainčevi dani"i dodeljuje pesnička nagrada koja nosi njegovo ime..





Плакат манифестације
Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 17 August 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >