Културни центар Крушевац - Добродошли!

01.09.2011. године у Дому синдиката у организацији Друштва за борбу против шећерне болести из Крушевца, а у сарадњи са Културним центром Крушевац, реализован је и пригодан културно-уметнички програм за чланове друштва. У програму су наступили крушевачки песници: Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Небојша Лапчевић и Љубодраг Обрадовић. Песници су и овом приликом показали и доказали да је поезија лек за душу и све остале тегобе...

Светлана Ђурђевић

КАКО ДА ТИ КАЖЕМ

Како да ти кажем
да ми је жао
због неразумног ћутања
због бесмисленог разговора
због изговорених речи које
никада само речи нису
изговорене онако успут

Како да ти кажем
да ми је жао
за ништа
за све
за суморно јутро
за предугу ноћ
испуњену кошмаром
неизреченог кајања

Како да ти тражим
да ме волиш
када ја не волим
себе саму
због суровости
због искључивости
и бесмислене себичности

Како да ти тражим
да ме волиш
а да те не окујем заувек
бременом тежим од
неподношљиве тежине битисања

Ккако да ти кажем
да те волим
а да те не избезуми
дубина моје туге
која долази од некуд
из праискона

Како да ти кажем
да те волим
а да знаш да
ако те изгубим
угасиће се свемир
 
© Светлана Ђурђевић


Љубодраг Обрадовић

НА ЖИЦИ ОКРЕЋЕ СЕ ЗВРЧАК

бескрај и тама
 у излогу света осмех
пут до звезда је сладак
до непознатог живот кратак
о животу прича се истина
на жици окреће се зврчак

волим то да гледам
плотуне да слушам далеке
и судар да очекујем
волим и мржњу и зебњу
страх презирем
велики бoрци гину за недела
жена чека човека и смрт

на робији гостује већина
затвор је илузија великана
волим то да гледам
сок живота на сламку да кушам
презирем реку која из мене истиче
њу не осећам у мозгу

на грани се високој седи
на грани се високој забавља
грана се висока понекад откине
и њен гост се у блату ваља
понекад

бескрај и тама
у излогу света осмех
тело обузима чама
кости се расклате
кад човек пости

а брод плови
и месец кад гледа
и сунце кад пржи
брод морнаре воза
у вртове рајске
и илизијама их хлади
девојкама купује
њихов занос

бродом се веслало
сад је атомско доба
кретање се убрзава
светлост није недостижна
некад је брод тонуо
долази дан
кад ће брод
светлост да постане
долази дан
кад ће морнари да сагоре

волим то да гледам
то исчекивање ме опија
ја сам нека луда без изгледа
пијан сам од истина
сломљен од лажних моћи

мене пут до звезда пали

на жици окреће се зврчак

© Љубодраг Обрадовић


Мића Живановић

НИСАМ ЈА ПЕСНИК

Нису ово песме за књижевно вече
да им слово држе језички чистунци
ту бисерну росу што из душе тече
не дам да замуте надобудни глумци.

Нека ми опросте сви велики зналци
ја не пишем песме због њиховог суда
схвати ће ме боље улични пијанци
што од себе беже не знајући куда.

Моја рима проста и поруке јасне
могу и без речи критике и хвале
теби ја поклањам ове сате касне
за нас двоје ноћас две звезде су пале.

И није ми важно ко ће за њих знати
далеко од циља да песник постанем
све песме ћу своје само теби дати
нек непознат вечно за друге останем.

Јер ја нисам песник великога кова
ког ће да преводе на језике разне
важно ми је само да их ти разумеш
па нећу да слушам све те фразе празне

И нећу их никад говорити ником,
јер оне и нису за књижевно вече,
хоћу да их теби шапућем у тами
за нас двоје ноћас вино нек потече.

© Мића Живановић


Небојша Лапчевић

НАОЧАРИ ЏОНА ЛЕНОНА

Сиви плочници "Велике Јабуке"
гледано кроз диоптрију ленонки
претварају се у боју крви.
Ту боју не могу
испрати ни водени топови
њујоршких комуналаца,
ни зуб времена
из лабораторија протетике
-сенка у крилу науке ...

један човек
издалека
гледа убиство
другог човека, трећи,
четвртог,

од петог је аритметичка прогресија
нарасла до бројанице
млечног пута
ту настаје оптичка варка,
да ли је све велики прасак
ил вечна музика ...

© Небојша Лапчевић