SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.6.40
Vreme: 07:01
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3193263
TOO SICK TO PRAY - Zoran Ćirić PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Wednesday, 19 October 2011

Iz časopisa - PUTEVI KULTURE br. 17

Zoran Ćirić
TOO SICK TO PRAY


BT: «Brate, pa ovde se ništa nije promenilo.»

DN: «Pa... Nije.»

BT: «Pih! Ja renoviram stan, tebra sve rušim, ludilo.»

DN: «Mhm...»

BT: «Napumpao sam ovu moju, kupio frižider, sve... Dvoja vrata ko dvokrilni ormar.»

DN: «Samsung?»

BT: «Ma, ne! Whirpool! Američki, naravno... Ajmo na ručak, ja te vodim.»

DN: «Ajde ako moramo. Mada, čeka me ručak kod mamice. Kakav je takav je. Ja stalno jedem. Ručam kolko mogu.»

BT: «Ajde, bre, moramo malo te ugojimo. Vidiš kakav si.»

DN: «Dobro, samo da znaš imam oko 4 kila više nego pre 6 meseci. Pantalone su uske... pederske su, pa valjda zato.»

BT: «Upadaj u kola, brate, sad ga menjam za šubarua... Ludilo, nov je, pogon na sve četiri. Nije toliko jak ko honda ali ja gotivim japance. Japanci su zakon! Mečka njesra, nemci precenjeni. Srbi su seljoberi što se lože na ta govna. Japance voze šmekeri... Uspešni.»

DN: «Slažem se. A što nisi kupio novu hondu?»

BT (malo poćuti i razgleda komandnu tablu ko da traži džuboks): «Pa imam šubarua, tebra!» (vozi žutom trakom zaobilazeći sve sa desne strake i u sebi misli ajd' čik sad ovi smradovi SAJ-ovci da me zaustave ako smeju, pa da im pokažem LEGITIMACIJU).

DN (ne govori ništa, diše ali prigušeno i drži se uplašeno za ručku od vrata auta).

BT: (sa smeškom koji otkriva da je zadovoljan utiskom koji njegova vožnja ostavlja na suvozača i druga iz prve i druge mladosti): «Vodim te u MAMA MIJU, tamo ti je zakon za talijansku hranu. Tamo uvek idem.»

DN: Ajde, čuveni Badža da vidim de je sedeo.»

BT ne komentariše spomenuto ime, već uparkirava kola kao da helikopter spušta na vrh Kliničkog centra. Način na koji izlazi iz svog automobila u potpunosti je identičan načinu na koji ulazi u vidno otmeni restoran.

BT: «Šta ćeš da jedeš?»

DN: «Ne znam, šta god misliš da je u redu, a pošto je ovde sve u redu onda još više ne znam. Ti kaži, ti si ovde više Talijan nego ovi kuvari i konobari što pomalo glume goste, je l' da?»

BT: «Ma pusti boraniju i sitne komplekse. Nego, uzećećemo dve pice. Ajde, naruči koju ćeš pa da klopamo.»

DN: «Koju god ti naručiš pogodićeš mi ukus. Ja sam kao mali počeo sa smrznutim picama. Posle njih je sve išlo lakše, razumeš?»

BT gleda ga skoro pa zamišljeno, ali ne klima glavom u znak razumevanja. Umesto toga dreserski pokretom ruke doziva konobara i izgovara dve odomaćene talijanske reči, i još par uputstva u vezi rendanog kačkavalja, i kako odvojiti pavlaku od kečapa.

DN: «Hvala, i jedno pivo, molim vas»

BT: «Pivo, naravno. Daj dva Bada»

DN razmišlja na kojoj temperaturi ovde služe pivo. Zmiče, ili laringitično ohladjeno? I da li i kod njih stanje ledenosti zavisi od prometa i visine cene skupih i diplomatski skupih marki piva?

BT: «Šta ima kod tebe? Kažem ti, čekam dete, mala Hana ima da se zove ako bude žensko..

DN: «Pa dobro zvuči, ako si Jevrejin. Mada okej i ovako.»

BT:  «Kako mala sisata? Karaš je?»

DN: «Pa, da»

BT: «Straaaava...»

DN: «Mada postavlja pitanja samo neka i oće dete neko da joj pravi.»

BT: «Pa, da... Čuj, ja sad radim za NATO... Putujem stalno, karijera, poso, ortak vozi jahtu, faca je prava, ludilo...

DN: «Mhm...»

BT: «Ma da, dao mi da skijam na vodi, teško u pičku materinu.

DN: «Teško.»

BT: «A jebi ga, moraš da se stisneš i švrsto da uvatiš te ručke. To nije lako.»

DN: «Mhm, nije...»

BT: «Brate, a idem stalno po nekim vilama po Evropi, tamo zasedamo i tako... Strava.»

DN: «Mhm... Strava...»

BT: «Ja gotivim NATO, to mi je nekako... Ono...»

DN: «Pa, da... Nećeš valjda Varšavski ugovor?»

BT: «Ma ja sam ti oduvek bio za evroatlanske integracije i to su ljudi prepoznali u meni... To zalaganje...»

DN: (nekako stidljivo klima glavom, trudeći se da ne skreće pogled) «Pa, da...»

BT: «Kaćeš se ženiš, tebra?»

DN (nakon malo dužeg snebivljivo-mrzovoljnog ćutanja): «Eh-heh».

BT: «Deca! To ti je super! To ti je kao besmrtnost jer kad umreš genetika tvoja ostaje da živi. Mi škorpije smo egocentrici, sujetni vrlo.»

DN: «Pa, da. Ima istine.»

BT: «Kakva je pica?»

DN: «Nije loša, samo ovo zagorelo dno je kancerogeni ugalj. Tako sam čitao. (Upravo se seti da je odavno prestao da jede pice te da su «Kod Tome» kudikamo ukusnije, a i dno kao ni sir nisu zagoreli, ali se uzdrža komentara kako ne bi druga uvredio).

BT: (mljackajući u salvetu boje kajsije) «Ma strava... Posle loših stvari sve je okej. Ne moram mnogo da mislim o ženskoj gluposti i da joj mnogo šta objašnjavam. To je druga priča, a i ćale postajem u martu.»

DN: «Odlično, tome mnogi teže. Stvarno. Bravo. I ja bih kad bih imao neku opciju.»

BT: «M'da... Je li, a šta ima kod tebe, tebra?»

DN: «Kratko ili opširno?»

BT: «Pa kratko, u gužvi sam a i moramo da palimo, brate...»

DN: (sležući ramenima) «Ništa...»

BT: «Kako ništa?»

DN: (slegnuvši ramenima malo naglašenije kako bi lakše i tiše podrignuo) «Pa tako. Rekao si kratko?»

BT: «Pa da. I... ništa?»

DN: (trudeći se da ne ispusti značajniji uzdah) «Ništa.»

BT: (razmazuje neupotrebljenom plastificiranom čačkalicom po ostacima kečapa, pomno posmatrajući kako poluosušena ostvrca reaguju na njegovu istraživačku akciju) «Aha... Mhm... Pa da, samo ti nekako propuštaš svoje šanse. Treba ih prepoznati a to nije uvek lako.»

DN: «Da, ali uz to i ne znam da tražim, pa i ne molim.»

BT: (odlaže čačkalicu pokretom ruke kakav čine kontroverzni bizismeni kada bacaju bakšiš uz ivicu stola) «Da... Ima i toga... E, brate, ajde da platimo, pa palimo... (osvrće se koliko da proveri da li mu je rame dovoljno izdignuto)... Deje ovaj?»

DN: «Dolazi... To jest, doći će... Oni uvek dodju po novčane pare...»

BT: (kroz umorni, mudrijaški osmeh): «Vidiš, ipak si nešto naučio.»

DN: (kezi se neusiljeno) «Eto, i meni došlo...»

BT: (naboranog čela isplaćuje konobara zgužvanim novčanicama koje nehajno vadi iz prednjeg džepa pantalona, naglas zbrajajući njihove nule kako bi prebacio nule na fiskalnom računu. Kada obavi tu, za njega očigledno napornu radnju, ustaje i kreće prema izlazu generalskim korakom) «B'te, ajd vidimo se... Desam parkirao?... A?»

DN: «Eno ga tamo. Ajd, vidimo se.»

BT: «M'da... Ha-ha... Haos! Oćeš da te odbacim?»

DN: (u napadu nevine odsutnosti) «A? Ma ne, hvala. Ja tu živim, jako blizu.»

BT: «Ako, ovo je dobar kraj...  Ajde, pa da se vidimo za helouin, da mećemo pituljice bundevare na glavu.»

DN: «Mhm...»

BT: «Ćao, tebra!»

DN: «Ćao i tebi.»

BT: «I ne zaboravi...»

DN: «A šta to da ne zaboravim?»

BT: «Krilca od slepog miša i dupe od buljine, pa čorba od istih. Ne pada. Ostaj čvrst, na mene.»

DN: «Važi, ostaću.»

Z o r a n   Ć i r i ć

Napomena autora:

"Ovo priču sam dao vašem casopisu (PUTEVI KULTURE) BESPLATNO ne zato što sam svestan uticaja svetske ekonomske krize na našu zemlju i na ovdašnje (inače skoro nepostojeće) izdavaštvo, već zato što u Kruševcu živi moj veliki FB heroj, desperados i prijatelj - jedna i jedinstvena Dušica Bradić. Ovo je njoj posvećeno, uz duboki naklon." - Zoran Ćirić


BIOGRAFIJA - Sa zvaničnog sajta pisca


Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 19 October 2011 )
 
Sledeće >