Културни центар Крушевац - Добродошли!

Oдломак из књиге "Од Агресије до Трибунала"

У овом одломку дата је прича о околностима у којим су се налазили припадници јединица ПВО у току НАТО агресије, и казивање о појединачном и групном хероизму припадника ПВО.
 

НАЈТЕЖИ ГУБИЦИ

 ÐŸÑ€Ð²Ð¸ и најтежи губитак од дејства НАТО авијације, јединица је претрпела 31. марта 1999. године у рејону Љуг Бунара, на изласку из Ђаковице, према Бецу и Раковини. Ту ноћ погођен је наш радар П-15, у коме су смртно страдали војници Цимбаљевић Ђорђије из Берана и десетар Ивановић Зоран из Трстеника. 

Радар П-15 на  Ð¿Ð¾Ð»Ð¾Ð¶Ð°Ñ˜Ñƒ

 
Погођени су изненада, умрли тренутно, али је прошла читава вечност у нашем покушају да их извучемо из ватре која се ширила око њихових тела.

Око 21,30 часова, у радару П-15, који је био заклоњен, тако да су само антене вириле иза дебелих бетонских зидова, уз водника Гајића, као послужиоци били су војници Цимбаљевић Ђорђије и Ивановић Зоран.

 „Ако се гине, нека нас гине што мање”-рече водник Гајић, и одлучи да у радару остане са још једним војником, а Цимбаљевића и Ивановића упути ван радара. Ризикујући свој живот, то је било највише, што је командир радара могао учинити на заштити људства, а да при томе изврши задатак.

У том тренутку, налазио сам се у радарској станици ракетног система КУБ-М. Батерија је упућена у Метохију како би ми од себе одбили најезду авиона. Пре и после ове трагедије, батерије су биле много чешћи објекат дејства НАТО авијације, него радари.

Били смо удаљени мање од пола километара ваздушном линијом од радара који нам је јављао податке о авионима. Повремено смо укључивали и искључивали предајник, како би што мање времена зрачили у простор и на тај начин открили свој положај. Ноћ је била ведра као и обично. Око 21,30 кроз отворени поклопац на радару за навођење, угледао сам ракету како прелети изнад наших глава, а мало затим и велики пламен, како се диже у ваздух. Имао сам осећај да својом висином досеже небо.

     ,,Они су погођени!”-рекох мајору Сави Миленковићу, командиру батерије и старијем воднику Анђелићу, који су се налазили поред мене. Осетио сам то, као мајка када наслути да јој је дете настрадало.

Батерија КУБ-М-редовни објекат дејства НАТО авијације

 Ð—вао сам их да се јаве на директну телефонску везу, мада сам био свестан да се не могу јавити. Ипак сам и даље стискао слушалицу очекујући да ми кажу како их је ракета промашила. Одговора није било, а црни густи дим, помешан са великим ватреним стубом, дизао се у небо и злослутно говорио шта се догодило. Ракета ХАРМ, једно од најпрецизнијих оружја НАТО авијације, која је увек погађала у центар радара, овај пут је подбацила, и пала на око 5-7 метра поред радара. Попут лопова, увукла се кроз мали отвор на бетонској огради заклона за радар и на месту убила наше војнике. При томе се радар запалио.

 ÐšÐ°ÐºÐ¾ једна несрећа никада не долази сама, тако је било и овог пута. Ракета је створила огромну ватру, која је онемогућавала да њихова мртва тела извучемо из пакленог кратера, са кога се још обрушавала земља.

На моју несрећу, све сам то видео. А можда је судбина баш тако хтела. У противном, да је ракета погодила радар у коме сам се ја налазио у том тренутку, што је било вероватније, сада би наши покојни војници били живи. Били би уцвељени родитељи и сестре неких других војника и породице старешина, који су се у том тренутку заједно самном налазили у радару. То би можда било праведније, бар кад сам ја у питању.

Узевши са собом још једног старешину и војника, упутисмо се на место трагедије. Кривудави пољски пут, којим смо прешли растојање између наша два радара, узео нам је бар двадесетак минута времена, мада се мени та вожња учинила дуга попут вечности. Пре нас, на место трагедије, стигли су лекар и санитетска екипа из наше амбуланте у Ђаковици.

Око радара који је догоревао, тискала се огромна група војника и старешина и са ужасом посматрали шта се дешава. Санитетска кола са лекаром и неколико техничара, стајали су у великом кругу око радара, као око велике логорске ватре, на раздаљини колико је дозвољавала јара, која се стварала од огромне ватрене буктиње. У очима присутних, видео се очај. Кроз ватру се само назирала тела војника, која су се сваким тренутком смањивала.

Одмах сам јурнуо према њима. Уз мене је био и мој возач. На пола пута од групе војника и ватрене стихије, лежала је изгорела пушка и истопљени шлем. Мало даље саплетох се о парче нагореле жице, за које је била прикачена ручица пољског телефона којим су нам Цимбаљењвић и Ивановић јављали податке о циљевима у ваздушном простору.

Не чекајући никакву помоћ, јурнусмо према ватри, да бар нешто извучемо од тела војника, да можемо сахранити у њихову родну груду. Чудио сам се што ми се нико није придружио, осим мог возача. Одједном сам схватио, да су и они покушавали па након неколико безуспешних покушаја, у очају одустали.

Од почетка НАТО агресије, терориста је било свуда. Нападали су обично ноћу, па смо у радару увек имали по један борбени комплет муниције, за лично оружје. Од температуре која се развијала, почела је полагано да експлодира му-ниција у радару. Као за несрећу, кад год би се некако привукли близу тела погинулих војника, почела би да експлодира заостала муниција. И увек један по један метак, као да опомиње, као да држи одступницу и жели спречити да доспемо до тела наших мртвих другова. Био сам крајње очајан али и упоран. По лицу ми се кожа полагано затезала, а обрве су биле потпуно изгореле. Већ сам помишљао да и ја одустанем, али се у том тренутку појавио потпуковник Драго Илић, начелник везе у бригади. У оном метежу нашао је старо ћебе и поквасио га у оближњој бари. Тек тако умотани, наизменично смо се пробијали до наших војника чија су се тела брзо смањивала. За сваки покушај, морали смо изнова квасити ћебе. У једном тренутку смо некако успели извући делове тела. Више нисмо знали чији су, али у том тренутку, то није било од пресудног значаја. Мало затим, сва муниција је експлодирала, а последњи делови конструкције антена радара само се стрпошташе у ватрену гомилу. На томе месту остала је огромна гомила ужареног метала, дугиних боја, која се слијегала попут крова на запаљеној кући.

У исто време у гарнизоној амбуланти у Ђаковици, водник Гајић Александар и његов војник из оделења, послужилац, који је остао са њим у радару, полагано су долазили свести. Очевици тврде, да је водник Гајић Александар још увек по-нављао: ,,Група авиона долази из правца Албаније, a друга се враћа из правца Призрена!” Није ни слутио, да је баш та група из правца Призрена, погодила радар, побила војнике и њега довела у тај болеснички кревет у амбуланти.

*

*   *

Припадници свих јединица ПВО, у тих седамдесет осам дана, гинули су на различите начине. Свако према томе где је био, чиме је био наоружан и који је конкретан задатак извршавао. Ни смрт није иста. Ми, који смо противваздушну одбрану вршили на простору Косова и Метохије, страдали смо истовремено и од дејства НАТО авијације и шиптарског метка, ножа, гранате и мине. Смрт од дејства НАТО авијације није била реткост, али је била нешто повољнија од осталих начина умирања.

,,Ако се већ мора погинути, волео бих да то буде од авиона или крстареће ракете. Авион те погоди, па те има, или те нема. Ако те шиптар погоди или не дај боже зароби, онда жалиш што се ниси сам подметнуо под авионску бомбу или ракету.” -објашњавао је један војник друговима, на њихово питање због чега ретко иде у заклон када дејствује авијација. Негде дубоко у души сам се са њим потпуно слагао. На несрећу, жеља му се на крају и испунила. Погинуо је од дејства НАТО авијације у рејону Ђаковице.

Ни остали припадници јединица ПВО нису били у бољој ситуацији. Где год да су се налазили, били су главна и најтраженија мета НАТО авијације и изазов за способност њихових пилота. Без своје кривице, постали су полигон за проверу целокупног смртоносног система, стављеног у функцију агресије на једну земљу. Тестирали су ефикасност службе за управљање сателитима. На њима је вршено увежбавање система командовања авијацијом из разних земаља учесница у тој злочиначкој агресији. Они су се носили са службом за спасавање пилота из обо-рених авиона. Морали су показати сву монструозност прокламоване стратегије „Рат без и једне жртве”, коју су пропагирали и са њоме иступали представници НАТО. И на крају, морали су се бранити од огромне пропагандне машинерије и оспоравати проглашавање цивилних жртава за “колатералну штету”. У једној јединици ПВО, јужно од Београда, у рејону Барајева и Степојевца, био је у то време и мој старији син Никола.

У том циљу, бомбардована је зграда РТС у Абердаревој. По сваку цену се морало спречити да истина о нашим успесима и њиховим промашајима продре до светске јавности. Неко је у тој борби морао страдати. Ако већ нису могли уништити Војску и посебно јединице ПВО, кренули су на оне који су приказивали истину о тој борби у којој се нису могли бранити. Њихова судбина била је одлучена онога тренутка када је неко у НАТО одлучио да их заувек угаси.

У таквом вртлогу стихије, свако укључење средстава ПВО, посебно радара и ракетних јединица, било је ход свесно изабраним путем у смрт. Безброј укључења средстава у рад, представљало је безброј изазова. Борба за живот прерачуната је у борбу за секунде. Оне су одлучивале и биле граница између живота и смрти комплетних послуга. Уколико послуга за десетак секунди није открила авион и лансирала ракету, вероватноћа да буду уништени вишеструко се повећавала. Ако су ипак преживели, следило је премештање и маршевање уз огроман физички напор. На истом месту нису смели два пута дочекати напад авијације. То маршевање, након исцрпног и страхом протканог боравка у кабини било је награда пре-живелима. Понекада теже и опасније од боравка под земљом, завршавало се поновним уласком у борбена средства. Послуге у средствима смењивале су се као рудари при уласку у јаму, уз поздрав „срећно.”. Није се разликовало да ли су уморнији улазили у борбена средства или из њих излазили. Након тога је следило поновно укључење, па уз много среће, премештање на нови ватрени положај. Није постојала разлика између дана и ноћи. О одмору се само могло маштати, а и када га је било, били су то кратки праменови сна, као у грозници.

Живот нас, припадника јединица ПВО тих дана, представљао је истовремени и упоредни тест храбрости, одлучности и мудрости. Скоро увек они су једно друго искључивали. Да ли бити мудар, па се склонити и ћутати или храбар па дејствовати по непријатељу. Одлучивање је припадало командантима. Они су морали наћи границу како и када поступити. Тиме смо себи задали тему за остатак живота. Увек ћемо имати о чему размишљати и анализирати како смо када по-ступили и да ли смо могли другачије. Као добар и озбиљан шахиста, који анализира и добијену и изгубљену партију. Добијену анализира чешће и радије, а изгубљену дуже и детаљније.

НАТО агресор је био у предности и такву дилему није имао. Он је увек дејствовао, захваљујући огромној техничкој предности и усвојеној стратегији. Сва његова мудрост састојала се у томе да се не спусти испод три хиљаде метара висине, колико је био домет наших средстава ПВО. Није морао штедети средства нити водити рачуна кога ће погодити.

Сваки припадник јединице, као да је играо своју партију покера, у коме је улог био живот. Играло се у свој, али и у животе својих колега, пријатеља, деце из исте улице. Не играти, значило би кукавички препустити да НАТО агресор убија цивиле. Тиме би свесно жртвовали познанике, рођаке, децу. Можда непознату а можда и своју. То је терало припаднике јединица ПВО, да играју и када је улог био живот, а шанса за добитак у свакој подели карата бивала мања. И што је игра дуже трајала, то се број играча са наше стране смањивао. Агресори су имали и резервне играче. Ми смо све своје одмах на почетку увели у игру. Отпочели смо утакмицу са непотпуном поставом, неисправном и застарелом опремом, али чврстом жељом да не изгубимо и игру наставимо до краја. Уосталом, играли смо на свом терену, пред својом публиком. Тиме је наша обавеза да дамо све од себе била већа. Али, као и пред сваку нашу утакмицу, било је нажалост и оних који су звиждали државној химни, кришом навијали за непријатеља, аплаудирали када би он постигао гол. Такви су срећом ипак били у мањини, и нису касније дуго поживели. Постоји негде дубоко нека скривена правда.

Наравно да смо се плашили. Тешко је гледати смрти у очи, а не трепнути. Сећам се нашег уласка у борбена средства батерије КУБ-М оне ноћи када су у Љуг Бунару у радару погинули моји војници Цимбаљевић Ђорђије и десетар Ивановић Зоран. Тамо где се некада као од шале ускакало и такмичило ко ће брже ући, сада смо као са ногама од олова једва ушли. Додавали смо једни другима руке да лакше уђемо. Нисмо се ни морали гледати у лице. Свако је био нем и забринут, а покушај старешина да пред војницима прикрију сопствени страх, једноставно није успевао. Ни ја нисам био изнимка у томе. Али то нас није навело на одлуку да одустанемо од борбе.

Свако укључење средстава, било је као да играмо својеврсни руски рулет и слепочници приносимо цев револвера. Много опасних покушаја. Велика вероватноћа да се погине, велика срећа ако се преживи. И ја сам на слепочници, у том тренутку имао цев револвера. Није опалио. Мени су пружили прилику, да следећи пут, када се појаве нови авиони на хоризонту, поново ставим цев на слепочницу а прст на обарач. И тако свих 78 дана НАТО агресије. Многима нажалост, таква шанса није пружена, па ни мојим војницима Ђорђију Цимбаљевићу и Зорану Ивановићу.