SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.28-log-cll-lve
Vreme: 06:03
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 3954082
Kamena Azbuka - Dobrica Maksimović PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Tuesday, 22 November 2011
25.11.2011. године у организацији Културног центра Крушевац, у галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* у Крушевцу, Цара Лазара 142., одржана је изложба слика Добрице Максимовића. О његовом стваралаштву говорио је Љубиша Бата Ђидић - председник савета галерије Милића од Мачве... Прочитајте и песму коју је Љубодраг Обрадовић, директор  Културног центра Крушевац посветио Добрици Максимовићу, сликару који је оставио траг и као члан савета галерије Милића од Мачве поклонивши галерији портрет самог Милића...
 
 
Добрица Максимовић                            - аутопортрет

ДОБРИЦА

Добрица добро поклања...
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех вечног напаћеном прија,
док упија идилу на слици успелу.

И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!

А све на крају испадне тако просто,
кад историја будућности пресуди.
Котрљао се низбрдо за животом,
сад пред њим клањају се људи!

Добрица добро поклања,
данас кад похлепа влада светом.
И тражи излаз из таквог стања,
трагајући за сопственом планетом.

Добрица немиром пали васиону,
горе бакље вечности ко на длану...
Све се учини за љубав праву,
ону што мирише на брескву рану.

Своје немире дао је за вечност,
чаробне речи још се шапућу.
Од камена сазидао је мост,
што одведе га у небеску кућу!

Добрица добро поклања,
не однесе се све са собом...
Сад и шетње до свога сна,
остави свима пред погледом.

© Љубодраг Обрадовић

Добрици Максимовићу, сликару чије слике плене
тајнама вечности у трену тако пролазном!

КАМЕНА АЗБУКА ДОБРИЦЕ МАКСИМОВИЋА

У готово свим каталозима Добрице Максимовића постоји једна биографска одредница која после године и места рођења упућује и на образовање. Пошто такву белешку обично пишу сами аутори, Добрица је одмах наглашавао да није завршио никакву сликарску школу већ да је самоуки сликар. Завршио је ветеринарски факултет, а када је доктора фауне оборио глас вапијућем пред њеним господством кичицом, замонашио се и повукао у њено подаништво. Читалац његове слике је тиме ускраћен за сва упутства и хронологију на пут којим се иде краће.

Где заправо треба тражити ово сликарство?

Треба се одмах одредити ка самом срцу ствари – где је савремени тренутак српске ликовне уметности, макар да је у својој широј оркестрацији између два века довољно обремењен многим “измима”, да би се показало да би било сулудо ово сликарство тражити у некој новој бразди. Било би још теже у његовом незавршеном опусу одређивати то место за које ће стрпљиви суд историје имати милости.

Ипак, ми већ сада можемо видети да је његова звезда довољно засјајила изнад крушевачког ка српском небу, као какав метеорит који се у својој ванвременској тишини нечујно спустио у саму његову слику у којој ће мирно почивати.

Дамари који су се нашлиу његовом духовном организму били су пречи од сваке школе, од сваког “изма”, од сваког повода. Тако је постао свој и својствен, и тако можемо говорити о овом сликарству као својственом. Сликар можда својим животом то није био, али његово сликарство јесте. Говоримо о његовој поетици која се посебно исказивала у мотивима камена, воде и траве. И те моћне елементе постојања у хиперболичном исказу облаготворила у лирску мекоту симбола чији су сурови реалистички нагони овде постали благи, чедни и невини. Разбијани посебно из праелемената у неке наше драге ствари које интимно чувамо као јабуку у недрима, или драги брош у грудима, кад им се дода детаљ из нашег митског или стварносног окружења: јаје за зачеће, лептирово крило, стопало Афродите, даска којом се нагињемо над каменим извором, драма једног народа кога су бомбардовали 1999, одсјај Христовог лика, баш као Микеланђелов запис на каменој чрти и рези у сличном запису а у руци Добрице Максимовића... Тај чудесан камени свет кован као ризница камених златних дуката у његовој кујунџијској радњи није ни хладна ни нежива материја. Има душу, има унутрашњу доброту, преко њега се објашњава спољашњи свет. То није камен којим ћемо каменовати брата, већ узљубити, јер је Добрица сликар светлозарне природе, љубави и лепоте. Хармоније. Узвишених људских стања, доброг духа у чије исходиште улазимо понесени земљином тежом сваког облутка над којим је певао своју ликовну поезију. Требало је сваки облутак избрусити у моћној реци која се изливала из његовог срца. Све своје сонетне венце.

Одушевљење је елеменат духовне композиције. Сила живота је елемант његове духовне композиције. У неутаживој жудњи за савршеним. Он је видео у метафори свог натурализма, баш као што се међу великанима српског сликарства Миодраг Б. Протић налазио у геометријским фугама, Стојан Ћелић у апстрактним асоцијацијама, Здравко Вајагић у експресивном а Бранка Ђорђевић у лирском енформелу.

Тај сан о савршеном, да га нађе у најчистијој природној форми онако како је дао Бог, а да јој унутрашње језгро разбије идејом лепоте, чистоте и доброте, идејом неке недосегљиве хришћанске мислености, у савршеној ликовној зрелости коју је у свом таленту, где се крију његови “универзитети” како је говорио Максим Горки, тај сан о савршеном, коме је поклањао енергију сваке и најмање нити травке, сада је пред нама да посведочи Добрицино право на љубав. На лепоту и веру у којој ће читаоци његових слика препознавати у живој каменој породици себе саме као његову браћу, сестре и све драге у којима ће се продужавати.

Пут којим се иде краће, без обзира на живот, понекад је исплатив.


Љубиша Бата Ђидић











Poslednji put ažurirano ( Monday, 28 November 2011 )
 
Sledeće >