TETOVAŽA DUŠE Sećanjem dane bojim. Nadom vreme kupujem. Ne stidim se suza i ne štedim osmehe. Pesak sam medju prstima i kamen kremena, tvoj dlan mera je. Prodješ li mojim mislima pamtiću tvoje tragove. Tetovažu duše zaborav ne briše. © Svetlana Biorac-Matić | KRIK SA DNA UMA Niko za ljubav više ne mari, istumba nam se život skroz, pravda pokupi svoje stvari, a istina se baci pod voz. Postali smo gori od svih, nestao je i Božji lik, izgubio je i rimu stih, sa dna uma se čuje krik. Gorak nam život ko oskoruša. Prevara novu prevaru budi. Odavno nam nestade duša, od drugih tražimo da su ljudi. Nemamo više ni juče, ni sutra. danas je samo vazno za telo. Sviću nam samo sumorna jutra. Poštenju davno beše opelo. Zagadjena je duhovna atmosfera. Ništa od nekadašnje naše sloge. Na krst razapeta nam vera, a savest bačena davno pod noge. U meni još tumara nada, kao poslednji beskućnik. Bojim se da i ona ne nastrada, pa je sakrijem u neki stih. Neka bar neko sačuva tajnu, klicu života, istine seme, i ljubav sveopštu i beskrajnu i smilovaće nam se valjda vreme. © Srbobran Matić |