SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.5.57-cll
Vreme: 11:55
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 2789053
SETOSEJAČI - Ljiljana Pavlović-Ćirić PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Sunday, 18 December 2011
У Белој сали Културног центра Крушевац 22.12. 2011. године, одржано је представљање књиге поезије СЕТОСЕЈАЧИ aуторке Љиљане Павловић-Ћирић. О књизи су говорили рецензенти проф.др Милентије Ђорђевић, Јасна М.Стојановић, проф.музичке културе и солфеђа и Јелена Протић-Петронијевић, уредник КЦК. О ауторки је говорио и Драган Чапкуновић, председник Скупштине Општине Ћићевац. Стихове из књиге су говорили ђаци ОШ Јован Курсула из Варварина, ОШ Мирко Томић из Обрежа и Средње-техничке школе из Варварина. За музички тренутак били су задужени Алекса Кркић, Азра Исмаили и Стефан Боровац. У публици су били ђаци и професори крушевачке Гимназије као и остали љубитељи поезије, у великом броју.


Јелена Протић-Петронијевић, Јасна М. Стојановић -проф.музичке културе
и солфеђа, проф.др Милентије Ђорђевић и Љиљана Павловић-Ћирић
 
ДОЂИ

Дођи, небо сам озвездала сузама
да обноћ уснулу себе преварим
да обзорим те месечинастог
паучину с прстију ти скинем
свијем се у смирај. 
 
Дођи, речи сам невидљиве обукла
кумовала с лажљивим облачјем
зором разблудницом глас ти паперјала
да заминем у сећање крадено
на плановима ти ојесеним.

Дођи, сву ноћ су гореле ми зене
док небо преорем гледом зеленим
да хумку изорем где глас ми почива
заоденем те у лажљивицу наду
скривеног у акорде несна.

Дођи, у инат бестебна увирем
удварам се осами јаловој
осмишљам себе ликом пепелним
да додворим се теби заспалом
на узвишју недодира.

© Љиљана Павловић-Ћирић

  
 

ЗВЕЗДО


Таван или смо попадале
снове
у срчане коморе
их флаширали

и босиљком биберили
да на устајалу наду
не заударају

и тамјаном засладили
да на смолу вишњевску
не горчају

од голубијег перја
сплели смо небо
пљувачком га улепили

Звездо
ти сад гледај
у крило да нам
паднеш

© Љиљана Павловић-Ћирић

 










ОБЛИКОВАНИ ГОВОР СЕТОСЕЈАЧА

У издању Културног центра Крушевац недавно се појавила још једна песничка књига. Ауторка је Љиљана Павловић-Ћирић, по струци професор српског језика и књижевности.

Ова, друга по реду, Љиљанина књига почиње песмом која је посвећена мајци. Од мајке заиста почиње наше памћење, препознавање, стварање сопственог ја. Ако имамо ту срећу да запамтимо мајку. Остаје да преиспитујемо и да домишљамо шта је наговештено а симболима најављено у песми. Да разоткривамо речи и одгонетамо мисао водиљу. А слојеви значења, звучања и света дела се преплићу у СЕТОСЕЈАЧИМА. Поље на којем су посејани ови стихови јесте засигурно поље језика. И ту нема дилеме. Језик којим се служи песникиња Љиљана Павловић – представља први план креативног деловања. Оно што је за сликара и платно и боја, за песникињу је овај обликовани говор пун могућности које често само она види и користи. Обликује речи као глину да би их учинила кориснијим, као употребне предмете, и да би их понудила другима. Играње речима је карактеристично за Сетосејаче, па и наслов је део те игре.

Понекад је та игра у асоцијативном кругу Васка Попе, напросто се користи форма ослобођена свих правила зарад трагања за сопственим изразом. Песма Заклетва је таква, загонетна, као смењивање светла и таме, са народним, обичајним мотивом на крају: нигде пута/кољиво/да пресече/.У народу се сви важни догађаји обележавају пресецањем кољива, (и слава, и сахрана...). Песма Пепео, на пример, има тон изворне народне песме која би могла и да се пева. Ту је песникиња шкрта на речима, па више размишљамо о ономе што није рекла, о ономе што је наговестила, ослушкујемо звук и мистичне речи из паганских веровања, из традиционалних обележја, па и бајалица. Зато се и зове први круг песама БАЈАЛИЦЕ И КЛЕТВЕ.И песме Хум, Лелеј, Жарје препознајемо као ткање народне приче, легенде, басме, или у ритму додолске песме.Користе се обрасци и мотиви обредних лирских коледарских песама, везаних за годишња доба, некада као део аграрне магије, у оквиру култа плодности, доласка зиме, а касније претворене у божићне песме. Понекад звук Сетосејача личи на тужаљке, или даворије.Можда је дефиниција басме, облика песме која се заснива на прастаром анимистичком веровању у непознату моћ којој се може доскочити магијом речи – најближа откривању симбола Љиљанине поезије. Басме су, како се још каже у Речнику књижевних термина – вербалне формуле народне медицине у прози и стиху, најчешће се изговарају да би браниле људе – од урока, ветра, несанице, али њима се штите и животиње и биљке...То је био начин трагања за спасоносним формулама.Ауторка је наследила веровање у велику моћ речи, због тога испитује језичко благо, у великој мери запостављено и заборављено. Неизбежно је питање - откуд код младе песникиње толико трагања за прасловенским сликама, за горким укусом пелена, предачким веровањима, копања по колективном памћењу, можда? Да ли песникиња тражи заштиту од савремених ала и аждаха покушавајући да пробуди предачка веровања и енергије, користећи њихово тајно оружје – језик?!

Па и у другом кругу под насловом МОЛИТВЕ налазе се поменути мотиви који боје ову књигу шарама народне ношње... Чак и ако се у песмама помињу трамвајске шине или неке друге урбане слике савременог живота. Песникиња сабира и пита колико је твоје ништa/и ништа моје/умеш ли да рачунаш¬/ јер поезија има неку своју математику, исказану апсурдима. Понекад је песма као борба са аждахом која је стозуба, седмоврата, троока... Разних молитви има, за све Кристине, или за све Магдалене, за све Марије, песникиња стаје у ред оних који се моле. А у том реду је и Десанка Максимовић, да се подсетимо. И Љиљана Павловић-Ћирић тражи помиловање, чак и за песму у коју се затвара као у цркву. Молитва за песму открива став ауторке, значај стваралачког чина, улогу песме. Јер песма јесте мој бег од себе/и пут до Тебе Свевишњи/.Дакле, њен пут према Богу. Започевши СЕТОСЕЈАЧЕ цитатом из Јеванђеља по Луки којим се истиче значај изреченог, што је неизбрисиво, ауторка у вечном троуглу, подижући три прста у Светој Гори Мојсињској, повезује храстов лист и крст, стари словенски мит и Хришћанство. И ту се стиже до Светог Саве који је христијанизовао дотадашња народна веровања. Доследна свом изразу, Љиљана само у симболима прича велику, много пута написану приповест о Светом Сави и то њено аутентично креирање удаљава је од свих осталих који су о томе писали. Уметност је наћи праву меру и сопствени непоновљиви израз, сагледати ствари из новог угла. Дати нешто ново. А Љиљана је то у овој песми успела. Зато то и јесте једна од носећих песама ове књиге. Уз Светог Саву иду и Свети Никола и Свети Мојсије. Распознајемо пределе Горе Мојсињске, заправо, чини нам се да смо их распознали на крају овог молитвеног песничког круга.

Песникиња се свесрдно одужује родном крају и читавим бићем осећа поднебље у којем је поникла и у којем живи. Обавља своју мисију разумевајући да таланте које нам је Бог дао треба да поделимо са другим људима, пре свега са ближњима. Она објашњава дух и осликава лепоту али и трагичност народа којем припада. Залази у праслике, копа дубоко као археолог међу песницима. Засветлуца ту и по неки драги камен, по неки заборављени предмет са којег она скида слојеве вековних наслага.

Трећи круг РАЗГОВОРИ води нас преко раскршћа до огољене истине и поднебесја, али опет, песнички свет је на земљи нероткињи, крај шљиве родне која израста из идентитета народа којем припада и песникиња. Песма Пустиња води нас ка асоцијацији везаној за Христов четрдесетодневни боравак у пустињи, опет се преплићу хришћански мотиви и народни митски обрасци. Већ следећа песма Сватови личи на преломљену народну епску песму. Чак су ту и елементи словенске антитезе, наравно у интерпретацији ауторке упућене у традицију ове стилске фигуре. А то значи да се смењују питање и одговор, ту су као два гласа једног приповедача. Песникиња се враћа и у повест о прамајци, Еви, створеној од Адамовог ребра, подсећајући на непознаницу неба, жену, подређену стваралачком, мушком принципу.

Болна носталгија, тражење сопствене куће, колибе у којој старац седи и седи, дуда у дворишту који прихвата птице са ничијег неба, док мајка оседела крај прозора плаче, слике су које доводе до признања - бездомна светујем и до првог стиха песме Између неба и сребра: Бездомна тумарам.У овом кругу налази се и песма Спирала смрти у којој је пут ка смрти визуелно предсказан као плес који непрестано играмо од рођења и узалуд се надмећемо са временом које продужује без нас, у сваком случају. Овај, четврти круг се завршава Опелом и Псовком, песмама у којима опет преовлађује надмоћ речи, спознаја о њиховој снази и свеприсутности.

У петом кругу МИРОЛОВЦИ ова поезија се асоцијативно сусреће са поетиком Милорада Павића, са атмосфером његове Унутрашње стране ветра или Хазарским речником. И то су, можда, неко би рекао, постмодерни елементи ове књиге, што сведочи о професији и образовању ауторке, о литератури која увек оставља трага, у позитивном, креативном смислу. Ово песничко поглавље окупља Снове пресретаче, Варалице, насловне Сетосејаче који сету пресеју да умесе смех насушни, затим Скитнице, Саноломника, Лицеубице и Играче а све зарад Мироловаца, ради мира насушног, за којим и наше време вапи као и појединац који се ту нашао. Песник је мироловац, није тешко закључити.

Шести круг, СЛОВО ЉУБВЕ, наставак је средњовековне, племените мисије Деспота Стефана у писаном облику. То је трагање за звезданим сјајем, уз помоћ вере православне, уз помоћ љубави која је потка, основна нит ових песама. И није ту љубав спуштена на земљу, отелотворена, показана само према једном човеку. То је, најчешће, универзална сила, благородно осећање, хранитељна светлост, оличена у Звезди коју треба заслужити. Али друга, тамна страна љубави тиче се Одрицатеља, издаје, бесова и злих духова – у вуковима који опкољавају, у Рату који се води песмом и истином против свеколиког зла. Насловна песма Словољубве којом се овај круг затвара, представља и игру речи, и једну модерну, писану химну на вечиту тему. То је затварање, закључавање љубави у речи да би се сачувале, сходно маниру ритуалне посвећености језику.

Закључни, седми круг СЕТОСЕЈАЧА под насловом ЋУДЉИВО ВРЕМЕ почиње Вретеном, песмом којом се жалопев танки испреда. Дакле, време је за туговање и бригу упркос младости, иако сеница песму извија... То је време Распродаје осећања и свега вредног, треба проћи Ветриште и престићи Ћудљиво време у којем не знамо да ли нам је ближњи звер или дар, у којем нам се и мак са конца разнизује, дакле, горе него у народној изреци. Тежина свакодневног живота наталожена је у овом поглављу, оличена у Кочијашу, у Вуку, у Мисли хајкашици. Вук је песма која нуди различита читања и разумевања, чак и у графичком, визуелном смислу. Шта све симболизује – вук, или, на кога личи Вук из Љиљанине песме, нека сваки читалац сам открива. Ја као читалац немам дилему, али остављам другима да открију сами. Мисао хајкашица је код свих присутна. Склона сам да усвојим ову кованицу, јер веома добро одсликава стање ума под притиском којег се не можемо ослободити, присуство једне мисли која прогања и смета, која нас лови, а понекад нас и зароби.

На крају овог покушаја разоткривања СЕТОСЕЈАЧА Љиљане Павловић-Ћирић, треба додати да је остала доследна наговештају обликовања језика из прве песничке књиге Од суречја до сумрачја коју је добила као награду на Драинчевим данима у Прокупљу. Ипак, у СЕТОСЕЈАЧИМА је отишла даље. Верујемо да ће и следећи песнички подухват ове младе, али озбиљне ауторке бити искорак у неке нове, непознате просторе.

Јелена Протић-Петронијевић
































Poslednji put ažurirano ( Sunday, 25 December 2011 )
 
< Prethodno   Sledeće >