Јелена Протић Петронијевић и Лидија Ужаревић

Velika je radost imati priliku i reći nešto o pesnikinji koju zanesenjaci lepom rečju otkriju u vreme ranog budjenja proleća, kada mravi počinju po nadlakticama da šetaju i kada se privija uz stabla drveća i oseća stopljenost sa vetrom, travama i nebesima, a ranjivo i meko se trne od luckastih htenja. Onda pesnikinja postaje svojim stihovima nezaobilazni pratilac u slutnjama, i ćutnjama, i žaljenjima i tugama, u pokušajima da se shvati običan, mali ljudski stvor, rastrzan samoćama i strahovima, stih njen postaje zašti ta od usamljenosti.

Stasava se sa njenim stihovima, uči nas da bismo mogli, srce poklanjati svima, a da ne izgubimo sebe. Uči nas dobroti. Uči nas lepoti zavičaja, pevajući o Brankovini, u kojoj "siromasi obaraju šumu mladu", zna im hod i žamor, naslućuje uzdahe i psovke, miriše obrano voće, oseća vetrove što "duvaju kuda im je volja". Pogled joj se širi ka Srbij i u sutonu, treperevoj i tajnovi toj, naoko blagoj i usnuloj , a velikoj nepoznanici. Srbija je grm i ptica, netaknuta nedra devojke i naboran obraz starice. Srbija je i žetelačka pesma i tvrdokorna ruka seljačka. Ali Srbija je i muk, i zebnja, i njive krvlju natopljene.

Ljubav prema zemlji kod Desanke Maksimović prisutna je kad govori o travama i brezicima, kad priziva detinjstvo, kad ganuto, tužno zaključi "žao mi je čoveka, kad preklinjuće vapi ".  Da mi je da ne umrem u tudjini - potpuna kristalizacija slike zavičaja i pretakanje slike u pesmu nalazi se u pesmi "Sećanje na zavičaj:

Svaka stopa zemlje tamo je meni znana
mirisi što se dižu sa šuma i sa njiva.
Znam kakvo je nebo u koje doba dana
kakvo veselje tamo, kakva žalost biva...

Postajemo zreli sa pesnikinjorn. Ona umuje, duboko, jezgrovito. Nikola Milošević napisao je sjajan esej na temu "Zemlja jesmo" godine 1974. u kome, izmedju ostalog kaže: Kad bi me pitali, šta bi... trebalo urezati u zidove kakvog modernog zdanja, moj izbor pao bi na dva stiha Desanke Maksomović iz njene zbirke "Nemam više vremena":

"Zemlja jesmo,
ostalo su sve prividi".

 Ta dva stiha podvlače suštinski, bitni karakter čovekove prolaznosti, izazivaju svest o smrtnosti jače "nego čitavi tomovi kakvog, filozofskog traktata", po mišljenju Nikole Miloševića.

Slikovitost njenog iskaza u dvema je rečima: zemljo jesmo; ne ljudi su smrtni, no zemlja jesmo. Moj izbor za danas sedmi i osmi odeljak iz poetskog tkanja *Zemlja jesmo* iz zbirke *Nemam više vremena*.

Gordana Vlahović