20.05.2010. godine u Trbunju i u Kulturnom centru *DRAINAC* u Blacu održani su susreti pesnika (koje su organizovale biblioteke iz Prokuplja i Blaca koje nose ime Rade Drainac, a pridružio im se učešćem kruševačkih pesnika i Kulturni centar Kruševac) u okviru manifestacije *DRAINČEVI KNJIŽEVNI SUSRETI 2010* - 41-e po redu.
Na susretima su se predstavili pesnici (ovim redom): Raša Popov, Zoran Vučić, Momir Dragićević, Dane Stojiljković, Miloje Dončić, Gordana Boranijašević, Ljubodrag Obradović, Miljojko Milojević, Bratislav Milanović, Veljko Stambolija, Nebojša Lapčević, Dragan Borisavljević, Miroslav Cera Mihajlović. Pesme Radeta Drainca govorio je njegov rodjak Vita Jovanović, a medijator programa je bio Dragan Ognjanović.
Na susretima su se predstavili pesnici (ovim redom): Raša Popov, Zoran Vučić, Momir Dragićević, Dane Stojiljković, Miloje Dončić, Gordana Boranijašević, Ljubodrag Obradović, Miljojko Milojević, Bratislav Milanović, Veljko Stambolija, Nebojša Lapčević, Dragan Borisavljević, Miroslav Cera Mihajlović. Pesme Radeta Drainca govorio je njegov rodjak Vita Jovanović, a medijator programa je bio Dragan Ognjanović.
Pročitajte pesme pisaca koji su govorili na susretima ( neke su izgovorene na susretima, neke nisu) pogledajte fotografije i pomislićete kao i mi koji smo bili na licu mesta, predivno veče!!!
POGLEDAJTE GALERIJU SLIKA
DRAINČEVI DANI - 20.05.2010 - Trbunje& Blace
NIRVANA
Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu
Bolestan sam mnogo... mnogo!
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.
DRAINČEVI DANI - 20.05.2010 - Trbunje& Blace
NIRVANA
Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu
Bolestan sam mnogo... mnogo!
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.
Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan!
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.
Hteo bih samo
u rodni kraj da odem što pre
i da umrem tamo,
zaboravljajući sve.
A kad me na dasci
put groblja ponesu volujska kola,
kao nekad u mladosti,
nada mnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze, tužne od starosti.
To su zadnji snovi
u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane,
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju poslednje dane.
(C) Rade Drainac
Братислав Р. Милановић
ПИСМА ИЗ ПРАСТАРЕ БУДУЋНОСТИ
I
Тридесет година нисам одговорио на твоје писмо:
тада се, ненадно, под нама одронила јесен
и свет је јурнуо низ другу матицу.
Пишем ти на једину познату адресу:
октобар 1976... И гледам са ове даљине како,
у грозници, отвараш писмо, пожутело од лутања,
а у њему – све године што су срљале
овом низветрином између првог и последњег крика.
И не склањаш косу са чела како ти се не би
у очима видела два тамна и преслана мора
у којима ћеш се ускоро купати... ускоро...
Пишем ти са ове даљине, са руба бескраја,
нагорео у риђим шумама, умноженим
на путевима, још тад... На тој адреси
и не можеш знати да је јутро препукло
у зраку што нас ту, код тебе, увија у свилу.
Ту, у невиној прошлости, сан је још увек сан.
Док читаш видим на твојим носницама дрхтај
и под веђама пламичак спреман да сагори
злогуке моје речи: касно је... веома касно:
и прижељкујем да их прождере пепео.
Братислав Р. Милановић
Љубодраг Обрадовић
БЕЛЕЖИ СРЦЕ, БЕЛЕЖИ …
Бележи срце, бележи,
све поразе и све замке.
Бележи срце, бележи,
све спуштене рампе.
Бележи срце, бележи,
Слобода је далеки сан.
Бележи срце и сањај,
сањати није срам...
ПОПУНИТИ СТРАНУ
Кад кренем улицом,
сретнем нељуде.
Кад кренем шумом,
наиђу звери.
Кад скренем друмом,
пресретну ме претње.
Кад окренем умом
настану сметње.
Много тога се мора
у животу тесном.
Иза далеких гора
увек је све лепо.
Попунити страну-
задатак увек лак.
Залечити рану-
никад јак.
Испунити жеље
није хтео нико:
за весеље,
народ ненавико.
ДУГА
Дуго красна,
обасјана златом,
баш си лепа,
баш си јасна,
небом косе.
Ја нисам див,
миловао сам те.
Ветар је крив,
упалио ме.
И сад ми прсти горе.
И сад ме ветри носе.
Али неће запевати,
моја душа,
нећеш долетети,
мени доле.
Дуго красна,
девојко златна,
дивна ти машна.
Али други младић
сад ти косу чешља
и милује очи.
И мени си рекла,
исто што певаш
том младићу.
И ја урадићу
песму из снова.
Само доплови,
да милујем дугу.
Само дозволи,
да лутам у лугу
искричаве ти маште.
Дуго красна,
девојко златна,
баш си лепа,
баш си јасна,
на небу заноса.
Љубодраг Обрадовић
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan!
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.
Hteo bih samo
u rodni kraj da odem što pre
i da umrem tamo,
zaboravljajući sve.
A kad me na dasci
put groblja ponesu volujska kola,
kao nekad u mladosti,
nada mnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze, tužne od starosti.
To su zadnji snovi
u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane,
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju poslednje dane.
(C) Rade Drainac
Братислав Р. Милановић
ПИСМА ИЗ ПРАСТАРЕ БУДУЋНОСТИ
I
Тридесет година нисам одговорио на твоје писмо:
тада се, ненадно, под нама одронила јесен
и свет је јурнуо низ другу матицу.
Пишем ти на једину познату адресу:
октобар 1976... И гледам са ове даљине како,
у грозници, отвараш писмо, пожутело од лутања,
а у њему – све године што су срљале
овом низветрином између првог и последњег крика.
И не склањаш косу са чела како ти се не би
у очима видела два тамна и преслана мора
у којима ћеш се ускоро купати... ускоро...
Пишем ти са ове даљине, са руба бескраја,
нагорео у риђим шумама, умноженим
на путевима, још тад... На тој адреси
и не можеш знати да је јутро препукло
у зраку што нас ту, код тебе, увија у свилу.
Ту, у невиној прошлости, сан је још увек сан.
Док читаш видим на твојим носницама дрхтај
и под веђама пламичак спреман да сагори
злогуке моје речи: касно је... веома касно:
и прижељкујем да их прождере пепео.
Братислав Р. Милановић
Љубодраг Обрадовић
БЕЛЕЖИ СРЦЕ, БЕЛЕЖИ …
Бележи срце, бележи,
све поразе и све замке.
Бележи срце, бележи,
све спуштене рампе.
Бележи срце, бележи,
Слобода је далеки сан.
Бележи срце и сањај,
сањати није срам...
ПОПУНИТИ СТРАНУ
Кад кренем улицом,
сретнем нељуде.
Кад кренем шумом,
наиђу звери.
Кад скренем друмом,
пресретну ме претње.
Кад окренем умом
настану сметње.
Много тога се мора
у животу тесном.
Иза далеких гора
увек је све лепо.
Попунити страну-
задатак увек лак.
Залечити рану-
никад јак.
Испунити жеље
није хтео нико:
за весеље,
народ ненавико.
ДУГА
Дуго красна,
обасјана златом,
баш си лепа,
баш си јасна,
небом косе.
Ја нисам див,
миловао сам те.
Ветар је крив,
упалио ме.
И сад ми прсти горе.
И сад ме ветри носе.
Али неће запевати,
моја душа,
нећеш долетети,
мени доле.
Дуго красна,
девојко златна,
дивна ти машна.
Али други младић
сад ти косу чешља
и милује очи.
И мени си рекла,
исто што певаш
том младићу.
И ја урадићу
песму из снова.
Само доплови,
да милујем дугу.
Само дозволи,
да лутам у лугу
искричаве ти маште.
Дуго красна,
девојко златна,
баш си лепа,
баш си јасна,
на небу заноса.
Љубодраг Обрадовић
Дане Стојиљковић
ПОЛАКО КРАЈ ДОЛАЗИ
Мој отац
седи на кућном прагу
увече
мајка не пали лампу
у кујни спрема вечеру
у мраку
мој отац уморан
седи на кућном прагу
ракију пије
цигарету пали
моја мајка му прилази
седа један степеник ниже
часови пролазе
године долазе
четири ока гледају дим
отац рече:
сутра ме чека њива у долове
месец је сада с њим
кад би само Он писао
мајка рече: да скинемо бриге
био би добар син
цигарета оде у дим
црвена трака полете са њим
тренутак обележи дан
мој отац и мајка уморни леже
један крај другог
полако
кроз прозор месец у собу улази
касно
у старе дане сан долази
Дане Стојиљковић
Дане Стјиљковић пред спомеником Радету Дранцу у Трбуњу
Momir Dragićević
BAŠ ME BRIGA
Jutros mi je u školi
Ceduljica stigla
Ne voli me Tanja
Baš me za to briga
U razredu bura
Prašina se digla
Svi šapuću na moj račun
Baš me za to briga
Šta zamišlja Tanja
Ko joj uši šmirgla
Neka fura sa Nidžom
Baš me za to briga
Osećam se glupo
Hladan sam ko cigla
Zavoleću Kaću
Za Tanju me nije briga
(C) Momir Dragićević Moma
SEKVENCA SA MERILlN MONRO
Lako je, iz potaje posmatrati je,
obasjanu bočnim svetlima,
crvenim, belim i plavim,
dok trepere žice bendžo gitare,
kao tonovi vlažnog neba,
kao nabori vlažne postelje,
iz koje izranja potpuno naga...
Prelepe dojke, dugi prsti
prolaze kroz kosu, klize niz vrat
i bedra, (usnimljen krupni plan
skoro antičke lepote),
u samome dnu stomaka smedje kovrdže,
medju njima kao izvor svetluca "Kristal",
jebeno dobar šampanjac. ( .. .Rez).
Lako je, iz potaje posmatrati je,
ako se poput intrmeca grickanja semenki,
čuje tihi ritual jezika muškaraca,
koji su ljubavima
toliko opsednuti.
(C) Nebojša Lapčević
Vita Jovanović - Drainčev rodjak govori jednu od Drainčevih pesama
RODNI BREG
Na peskovitoj padini njišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci.
Često,ovuda,nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze.
A koji put,kad dunu oluje,
Zelenom dolinom,sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.
Neki krupan crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa toga sam brega,davno,odlutao u svet,
Te ne znam da li još u kojoj brezi živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...
(C) Rodni Breg
Raša Popov
MOJA DUŠA
Moja duša je staro vino bez pretakanja
komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija
Moja je duša mešina stara na šinama
Komad hleba na milost crnim ptičurinama
Ona ni ne sluti sve tajne smišljene grožnje
Po međunarodnom domaćem redu vožnje
Ponekad ne znam da li duša ta je i moja
Da li jeste numerisana il' je bez broja
Samerljivo li je šta daje a šta uzima
Nit' znam koliki prostor ona zauzima
Može li je ikoji silnik srpkom popiti
I kakvim će se bunilom on opiti
(C) Raša Popov
27. februar 2003
.
Zoran Vučić
Miloje Dončić
DRAINAC
Za vratom ti mračne službe, krpelji i crvi
Kroz žig grobni crni se Toplica
To je zato što si po svodu zvezdanom udarao prvi.
U kavezu istom peva ptica u oku ubica.
Na horizontu ameba u crnom luku spoj
Školsko zvono, pernica, akademska dečaci
Fosforne šume, prazna barka, pištaljka i stroj
Kartonska gradjevina, krik i posmrtni ostaci.
U kutiji praznoj tuku se odela
Naspram svih opela, gori tvoja glava
Kroz ledeni mesec gledaju se tvoja čela
Jedan zvuk si za večne tonove, Galaksija spava.
(C) Miloje Dončić
Gordana Boranijašević
U SUSRET ČUDU
Saleću me
Poruke snovne:
Lirske, a olovne...
Reči onosvete
Što u šumi moždanoj
Zamreže, zakorove...
Brdo čuda
Čudo
- piše Vasilije Čudotvorac
Porukonosac
Božji glasonosac
Čudorodac!
Verujem u slovo:
Iz štamparije višnje
Slovno slovo
- Lanovo, bolovno...
Verujem u onostrane glasove:
Na bujici dnevnoj, gnevnoj
- od tembrena srebra
- son-orne splavove.
(C) Gordana Boranijašević
Miljojko Milojević - Bile
“ ETO ,TO SAM JA ! “
Svet pustoše zli fašisti ljuti,
Nemanjina prva župa stara
Grca, pati, pod bičem Tatara.
Šum Toplice vale krvi sluti,
Al Ustanak ugasiti neće...
Za rafale s Gavranove kose
Niko ne zna sta tačno donose:
Il Slobodu, il nesreće veće.
A Drainac, slavni pesnik sedi,
Sa ropstvom se nipošto ne miri,
Partizane i četnike miri,
Al ne vredi, al ne vredi...
Pošten pesnik istinu ne krije,
O izdaji ,,Crne dane,, piše:
Od vojvode, zle svrzimantije-
Od pop- Mike ne može da diše.
Vojvoda mu panaiju sprema,
Kaverna mu bolna pluća dubi,
Još Trbunje iz sveg srca ljubi,
Al mu mesta u Toplici nema.
Zalud tragaš po ledenoj buri
Zalud pitaš kobna crna trojko
Gde je pesnik Drainac Radojko.
On već krišom za Beograd žuri
Izgnaniku s rođenog ognjišta,
Ni ampule ni pilule razne
Nisu mogle da pomognu ništa:
Klonule su ,,ruke večno prazne,,.
Beogradom bestija tortura
Na sahrani - ciničnoj paradi,
Krst mu nosi nedićevac mladi!
Još se Raka u grobu pretura.
Putujući kroz tamno bespuće
Zapisao je o sebi šta zna:
,,I tigar i ovca- eto, to sam ja!,,
Moć, let, uzlet i gorko klonuće..
Pesme pišu i stranci i naši,
Ali barda, poetu bez premca,
Još ničija lira ne nadmaši,
Ni zaseni Zmaja sa Jastrepca!
Sledbenici po duhu i peru,
O pesniku, o strasnom boemu,
O Draincu časnom proleteru,
Napišite najlepšu poemu.
Dok nam dušman i ludi i hudi
Rog za sveću na batini nudi,
Darujte je ojađenom rodu
Boj da počne za zlatnu Slobodu.
(C) Miljojko Milojević - Bile
Bratislav Milanović
Veljko Stambolija
Dragan Borisavljević
ЈЕФИМИЈИ
Опрости сестро моја драга и црна
Што дрхте ми руке суве и прсти
Док црн дивит и златна зрна
Кроз писмена слажу у сонет чврсти
Блажен нек је онај трен кад пређосмо праг
Овог древног храма носећ красни саг
Вез руке и дар сузе снене
Коју дирну трајно бол васељене
Тек ридањем нашим одсечене главе
Свег Србља редом и кроз векове
Нађоше смирај на не врату
Већ на коцу оштром где дух чисти славе
А телу им трошном све лекове
Плаћамо још у сувом злату
Драган Борисављевић
Miroslav Cera Mihajlović
Miroslav Cera Mihailović, višestruko nagradjivani srpski pesnik, stanovnik Vranja u kome zaradjuje za život kao urednik, objavio je knjigu satirične poezije „Sličice iz Lipsandrije“ sa podnaslovom „poskočice i brzalice, bez žica bez trzalice“, koju je sam i ilustrovao. Aforističar Aleksandar Baljak o ovoj knjizi kaže:“...Oslanjajući se na najbolju tradiciju srpskog satiričnog pesništva, na proverene rime i deseterce, Miroslav Cera Mihailović u „Sličicama iz Lipsandrije“ opevava dogadjaje, ljude, društvo, podsmevajući se taman toliko da i čitaocu bude smešno, a nedovoljno da se iko naljuti. Ovu knjigu izvesnom setom boji deo posvećen konkretnim ljudima, prijateljima, i podiže je na sentimentalni nivo, topao, boemski i raskošno vrcav...
Драган Огњановић
ŠUMA
U šumu kad odšetao
stope mu nestale,
k´o po oblaku da je hodao,
više se nije vratio.
Magla se jutrom češljala
hrastu na krošnji visokoj,
sunce se u nju utopilo
kad k´o u zemlju je propao.
Prhnula kreja sa kruške,
na uraslom lazu muk –
zvezdu je neku pratio
što nije imala put.
(C) Dragan Ognjanović
O RADETU DRAINCU
Rade Drainac
Rade Drainac rodio se kao Radojko Jovanović 4./26/ avgusta 1899.god. u Trbunju kod Blaca.Osnovnu školu završio je u Blacu a 1911. upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj - do početka Prvog svetskog rata, završava tri razreda.Godine 1914. već je na frontu,sa svojom vojskom,a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Djovani.
U zemlju se vraća 1918.godine, nastavlja školovanje,a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.god, objavljuje poeziju u časopisu "Epoha".Zbirka stihova "Modri smeh"izlazi u Beogradu 1920.sa potpisom Rad.Jovanović. 1922.pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma - prvi put potpisuje se kao Rade Drainac.U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi".Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940.god.
Voleo je da putuje:1927.i 1929.bio je u Francuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941, a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj ,u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani".Oboleo je od tuberkuloze -tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu.Odatle je prebačen u Beograd, gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano-"bez ulice i broja stana",a u rubrici najbliži srodnici -nije bilo srodnika na sahrani.
Pedesetih godina vraća se ,konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj,kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac"Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom S.Raičkovića i svrstava ga medju značajnije srpske književnike izmedju dva svetska rata.U Prokuplju,počev od 1966.organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime..
U zemlju se vraća 1918.godine, nastavlja školovanje,a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.god, objavljuje poeziju u časopisu "Epoha".Zbirka stihova "Modri smeh"izlazi u Beogradu 1920.sa potpisom Rad.Jovanović. 1922.pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma - prvi put potpisuje se kao Rade Drainac.U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi".Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940.god.
Voleo je da putuje:1927.i 1929.bio je u Francuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941, a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj ,u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani".Oboleo je od tuberkuloze -tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu.Odatle je prebačen u Beograd, gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano-"bez ulice i broja stana",a u rubrici najbliži srodnici -nije bilo srodnika na sahrani.
Pedesetih godina vraća se ,konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj,kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac"Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom S.Raičkovića i svrstava ga medju značajnije srpske književnike izmedju dva svetska rata.U Prokuplju,počev od 1966.organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime..
Rade Drainac
Pesnik,apaš i profet,
Don Kihot,poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ,vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!
Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!
Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!
Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!
Intermeco
Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.
Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je - ptice u letu
I lišće sa grana .
Pismo
Živ sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.
Voda je pepeljasto - siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton ladja se u vrbak skriva
Što iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.
Inače...jesenje boje u spektru dana,
A uveče krupna,zvezdana slova:
Noć je kao rana,
Noć je Ana Pavlova.
Koji put okno zatresu kiše
Kao bezbroj žutih leptira,
Tad na krovu džin neki počne da diše
I oluja na oluku zasvira.
Glavno je da sam živ i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno: ko reče da je Dunav plav
Kao kravlje oko?....
Kišna ptica
Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže,
Što košavom struji kroz krvotok i pore,
Ne bi moglo ni onda da se iskaže,
Taman da svu dušu iznesem iznad gore,
Na sušenje...
I tad bi neko vrenje,
Možda vetrova ili svetlosti,
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi,ogoljene,na zemlji zaškripale moje kosti.
O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa,visoko,napraviti čoveka od sanja,
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka,
Ukleta i sama.
****
Koga ja ovde tražim,
I zbog čega dodjoh ovamo?
Vazda je čovek na svetu sam.
Kao u kraju drevnih ruševina
Detinjstvo mi blista kao hram.
No i ono me danas vredja,
Kada se ničemu ne nadam boljem
Uprtio sam djavola na ledja,
s kojim se neprestano koljem.
Teško sam se umorio od života
I klonuo od neke patnje iznenadne
Kao suncokret iza plota.
Ali svaka noć koja padne
Iz neznanih daljina,
Zasvetli na mojim dlanovima
Kao lice harlekina.
I sumnje me tad omame kao greh,
Te poverujem da je na svetu i najveća zbilja
Samo jedan prezrivi smeh.
(C) Rade Drainac