16.јула 2011. године у прекрасном амфитеатру у Белој Води уручена је Беловодска розета за 2011. годину Душану Ковачевићу - драмском писцу, сценаристи и редитељу. Награду је уручио градоначелник Крушевца Драган Јовановић, а слово о добитнику изговорио је Радоје Савић, главни и одговорни уредник Културног центра Крушевац.

У пригодном програму наступили су: РОК ГРУПА МАНИТУ (обраде музичких тема из филмова по делима Душана Ковачавића), Катарина Јовановић из Крушевца (учесник финала Тв емисије *ЈА ИМАМ ТАЛЕНАТ*) , Никола Докић (фрулаш из Крагујевца), Мирослава Арсић (етно-солиста из Пепељевца), Јелена Давидовић (соло хармоника из Ниша), Стефан Лукић (соло певач из В.Шиљеговца) и Данијел Лазар (виолиниста из Београда). Манифестацију *БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА* за 2011. годину заједнички су организовали КПЗ Крушевац, Културни центар Крушевац, КУД *Ратко Јовановић* и МЗ Бела Вода.

Као што се у универзуму ништа не догађа случајно, тако се и вечерас, овде, ништа не догађа случајно. У овом јединственом беловодском амфитеатру, у дивној хармонији воде и камена, остварује се тројство: аутентично градитељство моравске школе, духовна вертикала Лазареве Србије и драмско стваралаштво Душана Ковачевића.

Ко то тамо седи?

Тамо, овде, у овом амбијенту који подсећа на старогрчке тргове или агоре, седи стваралац ванвременских, универзалних вредности. Са нама је вечерас, академик, драмски писац, сценариста и позоришни посленик, Душан Ковачевић.

Душан Ковачевић је стваралац чије је дело наткрилило епоху и постало део националне и светске културне баштине. На тај начин је задужио српску културу остављајући неизбрисиви траг у времену. Урезао је у наша памћења, попут Мојсија на Синајској гори, поруке којима подупире наша историјска сећања, али и открива сву сложеност друштвене стварности и текућег живота. У његовим делима бришу се жанровске границе и долази до преплитања драме и фарсе, лепог и ружног, скоројевићког и традиционалног, као што је испреплетан и сам живот. Већ својом првом драмом ушао је у наше животе, тихо и ненаметљиво, али отмено, шармантно, потајно и заводљиво и заувек нас купио. Оно што га чини посебним, поред неоспорних књижевних и драмских вредности, јесте страст којом свака нова генерација на исти начин доживљава његова дела на филму, у позоришту и драмским текстовима. И све се то понавља као да је први пут.

Као писац богомданог талента, створио је антологијске ликове, почевши од Маратонаца 1972. године, преко бројних драма, филмских сценарија и телевизијских серија, до ликова из најновијег текста, ,,Живот у тесним ципелама'', 2011. године.

И када се у једној националној култури појави стваралац тако високих уметничких вредности које пристају сваком времену, он судбински мора да дође на једно од древних изворишта српске духовности.

Умни људи овог некада престоног краја Србије које је раније припадало Лазаревом господству, донели су одлуку да Беловодску розету ове године доделе академику Душану Ковачевићу.

Розета је један од највећих српских културних и уметничких знамења. Она је универзални симбол лепоте као камени цвет и белег кнежевих цркава Лазарице и Раванице, Миличине Љубостиње и деспотових Манасије и Каленића, али и других цркава. Поред естетске функције розете су имале и улогу религиозног симбола, зато што су биле очи и светлост цркава. Оне доминирају и опчињавају својом лепотом и мајсторством.

Зато смо ми ту лепоту и мајсторство желели да спојимо са лепотом и мајсторством дела Душана Ковачевића, јер и његова дела јесу очи и светлост своме народу.

О његовом стваралаштву је до сада много написано у књижевној, позоришној и филмској критици са свих аспеката. Читави есеји анализирају драмску структуру и аксиологију његових дела.

Вечерас то нећемо понављати!

Окупила нас је божја промисао да спојимо две лепоте и два трајања и да се Душану захвалимо - што је свом народу оставио трајне вредности и што је српску културу подигао на планетарни ниво и постао најигранији српски драмски писац у свету - што нас упозорава да поштујемо своје корене - што нам подупире сећања на историју Да се Душану захвалимо - за радост живота, за смисленији и насмејанији дан, за страст, љубав и катарзу - за спас од меланхолије, депресије и безнађа, јер је смех, како он каже, једини начин да се безнађе победи - ,,Обећао сам себи – рече Душан, да ћу се у ,,остатку писања'' трудити да се играм што је могуће више жанром комедије, јер је смех данас један од најдрагоценијих лекова... А тако га је мало и тако се тешко добија у овом похлепном, суморном и грабљивом свету''.

Свако друштво и свака заједница треба да се поносе својим великанима. Да темеље своју будућност на делима великих стваралаца. Да њихова дела чувају као највеће драгоцености.

Ако не буде тако сигурно ће неко некада писати неки речник о неком народу.

Народ овог краја зна да цени вредности и поштује ствараоце. Зато је Душан Ковачевић 2002. године на Фестивалу ,,Златна кацига'' проглашен за Витеза од Чарапаније и постао почасни грађанин Крушевца.

Живели Ви нама Душане у здрављу и радости стварања, као и до сада, а нас обрадујте неким новим, непоновљивим драмским текстовима. Да поново видимо неке нове Топаловиће, Радована IV, Илију Чворовића, Луку и Теју, и тако редом.

Нека Вам наша розета буде око и светлост будућих дела.

Бела Вода

Душан Ковачевић је рођен 12. јула 1948. године у Мрђановцу, поред Шапца. Гимназију је завршио у Новом Саду, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију студирао је у Београду. Дипломирао је на одсеку Драматургије 1973 године. Радио је у ТВ Београд као драматург, затим на Факултету драмских уметности у звању доцента, а од 1998. године је директор Звездара театра у Београду. За дописног члана САНУ изабран је октобра 2000. године а за редовног члана новембра 2009. године. Постављен је за амбасадора Србије и Црне Горе у Португалији 2005. године.

Душан Ковачевић је написао следеће драме: Маратонци трче почасни круг 1972. године, још као студент драматургије. Затим: Радован III , Шта је то у људском бићу што га тера према пићу?, Пролеће у јануару, Свемирски змај, Луминација на селу, Сабирни центар, Балкански шпијун, Свети Георгије убива аждаху, Клаустрофобична комедија, Професионалац, Урнебесна трагедија, Лари Томсон, трагедија једне младости, Контејнер са пет звездица, Доктор Шустер, Генерална проба самоубиства и Живот у тесним ципелама, 2011.године. Романи: Била једном једна земља и Меда пева блуз и есеј: Двадесет српских подела.

Написао је преко двадесет филмских сценарија, а неке филмове је и режирао, као што су Балкански шпијун и Професионалац. Такође је режирао у праизведби неке од својих позоришних дела у Звездара театру. Писао је и ТВ серије и радио драме.

Драме су му преведене на: немачки, енглески, француски, италијански, руски, чешки, словачки, грчки, пољски, македонски, шведски, фински, мађарски, румунски, бугарски, кинески, словеначки, персијски, турски, каталонски, шпански. Филмови Душана Ковачевића приказивани су у многим земљама света и на многим филмским фестивалима.

Душан Ковачевић је награђен многим позоришним и филмским наградама у земљи, између осталих то су: четири Стеријине награде, две – Бранко Ћопић затим награде: Јоаким Вујић, Милош Црњански, Марин Држић, Октобарска награда Београда, две Златне арене и друге.

Филмови Душана Ковачевића приказивани су у многим земљама света и на многим филмским фестивалима. Добитник је многих међународних награда: два Гран Прија за сценарије филмова Балкански шпијун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу, награду за најбољи сценарио и најбољи филм у Вијаређу, за Професионалца, Чаплинове награде у Вевеју за филм Ко то тамо пева, Прве награде на ТВ фестивалу у Кану, Златне палме у Кану за Подземље, затим награда на филмским фестивалима у Валенсији, Марсеју, Бечу, Немачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској и другим.

Филм Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм југословенске киноматографије настао од 1945.-1995. године. Иначе, драме Душана Ковачевића одигране су преко 80 иностраних позоришта а само у београдским професионалним позориштима одиграно је преко 2.500 представа. Живи и ради као професионални писац у Београду.

ТРИДЕСЕТ ШЕСТ ГОДИНА БЕЛОВОДСКЕ РОЗЕТЕ

Мало је културних манифестација у Србији које су опстале тридесет шест лета као што је то "Беловодска розета". Захваљујући групи ентузијаста из Беле Воде и Крушевца (Славољубу Милићевићу, Радету Илићу, Десимиру Здравковићу Ћеси и другима), "Беловодска розета" је зачета 1976. године са Јулским спортским играма које су организовали чланови Спортског друштва БСК, а под покровитељством Друштва за телесно васпитање "Партизан" из Крушевца. Бела Вода је постала познато стециште љубитеља спорта. Нарочиту масовност имали су пливачки кросеви који су се одржавали на Западној Морави до 1988. године.

Од 1982. године недељним спортским програмима придружили су се и суботњи културно-уметнички који 1984. године од сликара Аце Моравског  добијају скупно име "Беловодска розета". До 1989. године суботње вече је било посвећено уметничком програму, а недеља спорту. Од 1989. године уметнички програм је проширен и на недељу увече, а од 2001. године и на петак. Од 2010. траје четири дана а од 2011. пет са циљем да од идуће године постане седмодневни.
  
"Беловодска розета" обједињује различите садржаје: сликарске и вајарске колоније, Школу мозаика ``Младен Србиновић``, ликовне изложбе, Књижевну школу за младе таленте "Слово љубве", уметничке програме ``Песме из снова`` (вече старе српске музике, четвртком у дворишту Старе чесме), ``Моравско предвечерје`` (петком) и  "Моравске ведрине"(суботом), спортска такмичења...

Почев од 2011. суботњи програм ``Беловодске розете`` добио је нови концепт фестивала фестивала Србије тако што у њему учествују победници најбољих фестивала Србије у инструменталној и вокалној музици па је у програмском - садржајном смислу ``Беловодска розета`` постала Розета Србије.

Захваљујући јединственом амфитеатру поред старе чесме саграђеном 1987. године "Беловодска розета" окупља и по неколико хиљада посетилаца. Почев од 1988. године у оквиру ове културне манифестације заживела је и јединствена награда рукотворна ``Беловодска розета`` од беловодског пешчара која се као симбол српске уметности са повељом о награди додељује појединцима  за изузетан допринос српској култури и уметности . Она је и централни симбол моравске уметничке школе (Лазарице, Раванице, Велућа, Наупаре, Каленића, Милентије, Манасије...), чије је извориште и средиште  већ шест векова  у Белој Води.

Досадашњи добитници "Беловодске розете" су:  Десанка Максимовић (1988), Матија Бећковић (1991), Миодраг Павловић (1993), Љубомир Симовић (1994), Радомир Андрић (1995), Танасије Младеновић (1996), Стеван Раичковић (1997), Борислав Радовић (1998), Бранко В. Радичевић (1999), Брана Петровић (2000), Рајко Петров Ного (2001), Младен Србиновић (2002), Неда Арнерић (2003), Милорад Павић (2004), Милован Данојлић (2005), Светислав Божић (2006), Добрица Ерић (2007), Емир Кустурица (2008), Амфилохије Радовић (2009), Владета Јеротић (2010) и Душан Ковачевић (2011).

Поред добитника на "Беловодској розети"  учествовали су и књижевници, научници, прегаоци и духовници: Мира Алечковић, Милован Витезовић, Слободан Ракитић, Драгомир Брајковић, Љубивоје Ршумовић, Даринка Вученови}, Добрица Ерић, Адам Пуслојић, Петар Пајић, Слободан Зубановић, Добри Димитријевић, Вера Мајска, Бранко Л. Лазаревић, Антоније Маринковић, Љубиша Ђидић, Миомир Ристовић,  Љубица Басарић, Звонимир Аздејковић, Вук Крњевић, Невена Живић, Слободан Влајић, Срба Ђорђевић, Драгољуб-Дади Миладиновић, Бошко Руђинчанин, Александар Петров, Љиљана Ђурђић, Мома Димић, Даринка Дара Вучинић, Витомир Станојевић, Верољуб Вукашиновић, Љубица Ненезић, Иван Пудло, Момир Драгићевић, Ангел Думбравеану, Милан Вучићевић, Милентије Ђорђевић, Милета Аћимовић Ивков,  Љубинко Драгићевић,  Милош Ћулумовић, Милан Вучићевић, Биљана Грковић,  Ђорђе Павловић, Љубивоје Радовић, затим књижевни критичари и историчари: Мирослав Максимовић, Јован Делић, Димитрије Тасић, Милосав Буца Мирковић,  Радивоје Микић, Милош Петровић, Владимир Јагличић, Љубица Петковић, Радоје Савић...

Своје глумачко умеће показали су: Мира Бањац, Радош Бајић, Љуба Степановић, Радмила Савићевић, Жика Миленковић, Петар Божовић, Љиља Степановић, Јелена Жигон, Весна Пећанац, Рада Ђуричин, Марко Николић, Небојша Дугалић, Милија Вуковић, Андреја Златић, Момир Брадић, Ташко Начић, Тома Курузовић, Милан Ђурђевић, Љиљана Токовић, Вицо Дардић, Саша Сибиновић, Тихомир Станић, Љиља Ђоковић...

Своја уметничка дела Белој Води подарили су ликовни уметници: Радољуб Спасојевић, Слободан Бобан Миладиновић, Радуле Анђелковић, Александар Микић - Аца Моравски, Димитрије Симић, Милашиновић, Милутин Јовић,  Зоран Васиљковић, Дубравко Милановић, Драган Димитријевић, Владимир Банашевић, Милорад Ђокић, Павле Паја Поповић, Грујица Лазаревић, Бобан Стојановић, Небојша Милчев, Горан Ћеличанин, Божа Ковачевић, Славољуб Чворовић, Божидар Вулековић, Бранислав Вученовић, Милан Ћокић, Јованка Рашовић, Миља Ђорђевић-Ђурић, Светлана Аздејковић, Мирјана Миња Николић, Ивана Весић, Добрица Максимовић, Обрад Јовановић, Љубинка Митровић-Милић, Владимир Митровић, Велинка Спасојевић, Вјекослав Ћетковић, Драгољуб Драган Димитријевић, Светозар и Светомир Радовић, Милорад Мића Бајић, Љубомир Денковић из Новог Сада, Момчило Крковић и Светомир Басара и Властимир Миладиновић из Београда, Синиша Антић из Чачка, Здравко Јовић из Крушевца, Оливера Штрбац из Београда и Милена Белензада са својим студентима из Крагујевца и други који су учествовали   у вајарским, мозаичарским  и сликарским колонијама.

Публика је уживала у песмама естрадних уметника: Радојке Живковић и њеног оркестра, Вере Ивковић, Предрага Гојковића-Цунета, Светлане Стевић-Вукосављевић, Снежане Савић, Милене Плавшић, Миће Стојановића, Гордане Стојичевић, Анђелке Говедаревић, Браће Теофиловић,  Гордане Адамов - Лепе Лане, Мире Васиљевић и групе "Ђердан", Радмиле Бајић, групе Живот (Јове Бранковића и Боривоја Ђорђевића, инструменталиста и Лидије Вранић, вокалног солисте), Слађане Кошутић, Александра Илића, Јасне Кочијашевић, Биљане Петковић, Вере Нешић, Радивоја Симића, Владимира Митровића, Мирославе Арсић из Пепељевца, Стефана Лукића из Великог Шиљеговца  и музичкој пратњи оркестара: Радио Крушевца под руководством Душана Дуце Пејчића, Вулета Радмановца из Крушевца, Чарапани, Оркестар Владе Пановића, РТС под управом Бранимира Ђокића и Мише Мијатовића...

Своје мајсторство на инструментима исказивали су: Оливера Ивановић (акустична гитара), Наташа Ђорђевић (виолина), Марија Милосављевић (флаута) Милинко Ивановић и Никола Докић из Крагујевца (фрула), Александра Манџо и Данијел Лазар из Београда (виолина), Бора Дугић, Млади трубачи из Коштунића и Прањана... а гласовно умеће хорови и певачке групе: Камерни мушки хор "Станислав Бинички" из Крушевца, Мешовити хор "Свети кнез Лазар" из Крушевца, женске певачке групе "Бисери Моравице" из Ариља, ``Бисер`` и ``Беле виле``из Крушевца,  оркестар Бранимира Ђокића, мушка певачка група "Весели јарани" обе из општине Ивањица, група ``Теодулија`` из Београда...

На позорници амфитеатра надигравала су се многа културно-уметничка друштва: "Мерима", "14. октобар" и "Жупа" из Крушевца, "Вук Караџић"  из Треботина, Жабара и Мале Врбнице, "Станислав Бинички"из Јасике,"Герасим Вујић" из Коњуха, "Медвеђа", "Каоник", "Лола" из Бачког Петровог Села, "Радомир Јаковљевић  - Јакша" из Велике Ломнице, "Запис" из Трстеника, "Миодраг Вучковић" из Здравиња, "Воја Чурић" из Кобишнице, "Божур" из Звездана код Неготина, КУД из Аранђевца, КУД из Ариља, КУД из Велике Дренове, КУД ``Радиша Поштић из Мрчајеваца, КУД Фабрике резног алата из Чачка, КУД ``Рибарска Бања`` из Рибарске Бање...

Розете за добитнике клесали су  Радоје Јовановић (за Ангела Думбравеануа), Зоран Васиљковић, академски вајар (за Миодрага Павловића), Мирослав (за Неду Арнерић и Милорада Павића) и Драган Живанови} (за Милована Данојлића, Кустурицу, Амфилохија Радовића, Владету Јеротића, Душана Ковачевића) и Живан Миленковић (за остале лауреате).

У организацији ``Розете`` учествовали су КПЗ, КЦК и друге установе Крушевца, СОФК и ДТВ ``Партизан`` из Крушевца и Беле Воде, КУД ``Ратко Јовановић`` , МЗ и СД БСК Бела Вода, Огранак Вукове задужбине... Покровитељ је била општина, односно град Крушевац, а спонзори бројне привредне организације, културне и просветне установе.

Бела Вода је захваљујући "Розети" у протекле три деценије постала значајан центар културних догађања Србије. Уложила је много напора и труда око уређења простора за културу дајући  јој највиши ранг на лествици животних вредности. Захваљујући садржајним, богатим и добро организованим културним програмима успела је да изгради и осмисли једну од најстаријих и најмасовнијих културних манифестација у Србији коју је до сада пратило око 150.000 посетилаца, а учествовало око 9.000 учесника.  

``Розета`` је  постала препознатљиви цвет српске уметности, креативни центар и доказ немерљивог ентузијазма и пожртвовања бројних појединаца који су уградили себе у ову значајну културну грађевину и који ће је још градити и дограђивати.

Др Велибор Лазаревић

ПЛАКАТ МАНИФЕСТАЦИЈЕ