28.07.2011. godine sa
početkom u 20:30 u restoranu Koliba održano je
Poetsko-Muzičko veče *NEGDE U MOJOJ PESMI* pesnikinje Violete Salkice
Aleksić... Za muzički trenutak pobrinuo se Miki Petrović, poznati
kruševački muzički umetnik... Učestvovali su pesnici: Ljuba Obradović,
Spasoje Ž. Milovanović, Svetlana Djurdjević i autorka
Violeta Aleksić... Ovo veče zajednički su organizovali Kulturni centar
Kruševac i Restoran *KOLIBA*, a sve je osmislila i nadahnuto
realizovala Jelena Djordjević -
organizator KCK... Pa izvolite, pogledajte kako je to bilo i
uživajte...
Violeta Salkica Aleksić i Jelena Djordjević
A NEMA TE
Opet te nema ...
Uzalud pitam lutalice noći gde se tvoje stope kriju
i lažem kad kažem da svejedno mi je,
samo sebe i druge zavaravam ...
Nema te,
ni u mračnim ulicama tudjih tajni,
ti se uvek vešto od mene kriješ,
dok te ja očajnički tražim,
kad teško mi je,
tebe opet,
u inat meni,
nema ...
© Violeta Slkica Aleksić
Ljubodrag Obradović govori o knjizi *NEGDE U MOJOJ PESMI*
pesnikinje Violete Salkice Aleksić...
U
POEZIJI JE TO TAKO - stihovi te dirnu, il te ne dodirnu!
Oduvek
je bilo pesnika koji su
savršeno znali da se pesmom ne može promeniti svet, ali to sebi nikad
nisu hteli da priznaju i svim svojim bićem
su verovali da je to ipak
moguće i ta vera i nada ih je u životu vodila i pokretala na velika
pregnuća i stvaralaštvo... Violeta svakako spada u
tu grupu odabranih
pesnika koji žive za umetnost, pa otvoreno i kaže VIVA LA
ARTE, u uvodnoj reči svoje knjge poezije
*NEGDE U MOJOJ PESMI* !
Jer činjenica je da poezija u sebi ima snagu da one koji u nju veruju i prepuste se njenim čarima, ponese i uznese u jedan bolji, sanjani svet, u kojem je i sam život onaj sanjani i samim tim prihvatljiv!
Ja lično, oduvek sam verovao da je neko pesnik ako napiše samo jednu pravu pesmu! A kada mi je Jelena predložila da pročitam neke od pesama Violete Aleksić i pripremim se za učešće u ovoj promociji, nasumice sam izabrao desetak pesama, iskopirao ih i prepustio se čari isčitavanja i isčekivanja koji će me vetar iz njih poneti. Večeras znam da je Violeta pesnik...
Jer činjenica je da poezija u sebi ima snagu da one koji u nju veruju i prepuste se njenim čarima, ponese i uznese u jedan bolji, sanjani svet, u kojem je i sam život onaj sanjani i samim tim prihvatljiv!
Ja lično, oduvek sam verovao da je neko pesnik ako napiše samo jednu pravu pesmu! A kada mi je Jelena predložila da pročitam neke od pesama Violete Aleksić i pripremim se za učešće u ovoj promociji, nasumice sam izabrao desetak pesama, iskopirao ih i prepustio se čari isčitavanja i isčekivanja koji će me vetar iz njih poneti. Večeras znam da je Violeta pesnik...
Zašto ti pričam svoju priču?
Hoćeš li zaista razumeti o čemu zborim,
da li ćeš shvatiti kad usporim,
svoj korak na utrci,
ovog sunovrata!?
Ne volim sažaljenja
i ne trebaju mi lažne ruke prijateljstva
na ramenu.
Ništa to ne menja!
To su samo reči rečene,
u vetar uzaluda na kamenu!
Jer
u poeziji je to tako, stihovi il te dirnu, il te ne dodirnu!!! Što se
mene tiče, priznajem, poezija Violete Salkice Aleksić, je prostrujala
mojim venama i svrstala me u obožavace koji će rado iščitavati
njene stihove i otvoriti vrata sajta PoezijaSCG, čiji sam ja vlasnik i
urednik, za lepotu i sjaj koji iz Violetine poezije zrači.
U to ime želim da i sve Vas ponese lepota ovog trenutka i dubina koja zrači iz jednostavnih i jasnih stihova i da Violetu nagradite aplauzom da istraje na putu kojim je krenula, a to je put u srce umetnosti, što joj i ja najiskrenije želim! ŽIVELA UMETNOST!!!
U to ime želim da i sve Vas ponese lepota ovog trenutka i dubina koja zrači iz jednostavnih i jasnih stihova i da Violetu nagradite aplauzom da istraje na putu kojim je krenula, a to je put u srce umetnosti, što joj i ja najiskrenije želim! ŽIVELA UMETNOST!!!
Ljubodrag Obradović
Spasoje Ž. Milovanović je izgovorio sledeće stihove
KOLIBA
Dobro veče kolibo, nisi me još zaboravila?!
Ja sam onaj pegavi momčić,
što svojim glasom donesoh novost u tebe.
Ostario sam, već odavno mi niko nije tepao kao detetu,
lutao sam, moja kolibo po mnogim palatama srebra
i nudiše mi velik bogatluk da budem deo njih,
u svakoj bejaše hladno.
Srebro ne ume da greje kao što zna oganj,
na sred unutrašnjosti tvoje,
gde smo svi skupa jeli iz jedne posude.
Pa i ako u tebi, odavno već,
više niko ne kiti prostor sjajem glasova,
često sam sanjao drvene perde gde se ko deran verah.
Stari krevet i kolevka, moja prva radost
i tvoja dobrodošlica mom rodjenju,
hiljade udobnih dušeka nisu mogli zameniti,
meku tvrdoću otomana mog detinjstva ..
Dobro veče kolibo, moj jedini i najdraži dome,
hvala ti što me škripom svojih zardjalih vrata,
primaš u svoja nedra.
Hvala ti što si sačuvala sve ono što mi je značilo.
Vraćam ti se usahao,
od bednog sjaja svog dragog kamenja,
vraćam u zrakastu toplinu prašine tvoje,
što me je čekala verno,
svih ovih godina.
© Violeta Salkica Aleksić
Ljubodrag Obradović
Violeta, Jelena i Svetlana Djurdjević
Violeta Salkica Aleksić i Jelena Djordjević
Za muzički trenutak pobrinuo se Miki Petrović
Violeta Salkica Aleksić i Jelena Djordjević
PLAKAT