Пра-реч суштине
 негде заостане -
увек се чини - мисао
је недоречена:
доживљају и осећању
реч не пристане,
као венцу латица,
с ума одвојена.

Таква латица
песника стисла!
Све страсно ради
на погон смисла,
пропиње се и хвата
сјај мисли!
А сјај је неухватан ...

© Зорица Арсић-Мандарић


Зорица, Лидија и Жића


Млада виолинисткиња, ученица Музичке школе у Крушевцу, Јована Јевтић


Лидија Ужаревић


Живомир Миленковић-Жића - новинар и публициста






Радомир Андрић-Роко - председник Удружења књижевника Србије








Љубиша Ђидић-Бата


Зорица Арсић-Мандарић - Промоција КЦК 2011

ТРИ ТОКА У ИСТОЈ ПЕСНИЧКОЈ РЕЧИ

(Зорица Арсић Мандарић: Сјај мисли, Сок од зборовине, Чиније звезданог пиринча, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2010)

Иако је свака од ових збирки посебна за себе и посебност по себи, њихово извориште , ток и ушће имају исту судбину. Судбину којом носе сан ијаву подједнако, а да између њих "нису забрањене прељубе".

Једна од скривених импресија ових књига намеће рафинираном читаоцу објашњење рентгенског снимка бића. Где се то биће налази ових година, у овом веку у свевремену. Од које људске и које космичке масе је саздано. Како се на њему распознаје доба, каква је то мапа за ишчитавање душе, мисли, сјаја мисли, говора и збора, до неке метафоре са чинијом напуњеном звездама у зрну пиринча.

Из које формуле су изашле ове књиге, из које матрице? Да ли су наставак оне Зорице Арсић која је 1967. у свом првенцу Срце у трави написала горку песму Родио ме мој отац ( а нежно ће је и овде поновити), па кроз нових двадесетак песничких књига потом, или је овде реч о некој посебној трилогији.

Посебна није.

Јер она пише исту књигу и кад у прозним мозаицима обликује камичак за есеје о филозофији, антропологији, религији, уметности, медицини. У Рајским вратима самоће /2001/ О чудесном стварању /2006/, Анђео и вук /2008/, Пут ка средишту душе /2010! Све су то исте књиге. Од истог мастила испод којег зашкрипи болно заорани траг, али и рој звездица. Иста је везиља. Више молитвена, макар да је умела да везе и мачем, или ивером с Лазаревог крста (дакле, по родољубљу), или - тамо где се у свом рентгенском одсјају хвата у звеэданој мељави, у сјају мuсли, у хватачу снова, у женској вечности (дакле по рефлексивности). Или да се још једном на овој мапи вратимо аутобиографском, а то у овом случају значи кад се лекар нађе у насловима Иње на слушалици, Поткожни космос, Уста постављена свилом, Капи за коцку шећера, где се у  двојнисти налази хуманист и песник, човек несхватица и песник, човек драме и песник.

Где је дакле, у овом трокњижју Зорица Арсић? Шта говори тај песникињин рентгенски снимак. У својој поетици она га је понудила нама на препознавање. Колико сугестивнија толико јаснија око болних места, наше потребе за правим леком, за свешћу о свету у којем живимо, у загађеној средини, кад *језиком лижеш сопствене ране / као Васељена звезде умируће / или кошута младе кошутиће ...*. Духовни лек је пораз медицине, али је победа поезије. Поезија као мотив који се објашњава поезијом чудесни је изазов на који се песникиња одлучила.

Кад општи са оним који је други, песникиња прави неку врсту тестаментарног песничког завета о канонима које сама прописује, иако су то општа места о дробру и злу, о жељи и оном што је њој насупрот, о љубави, и оном што је њој насупрот, о смислу и оном што му је насупрот.

Али из тих тзв. општих места, њен смисао да изнијансира најразгранатије асоцијације и смири их у поентама, у некој врсти формуле, некој врсти могућег одговора - задивљује лакоћом и суштином. Заправо, њена унутрашња интуиција непогрешиво води свог читаоца до  истинског места у којем се оформљује доживљај. Тако ће се чак и мотућа лутаља, удаљавања, понегде сувишак речи или самог асоцијативног гомилања укротити у жижу која зафосфорише својом понорницом на површину у којој племенита мисао засјаји. Треба рећи када је реч о збирци Сјај мисли да је ретко ко у нас написао целу песничку књигу о песништву (мотиви: реч, језик, песник, таштина, оловка, пречица, књига , велика слова, "мали трактат о уображеном писцу", итд). Наравно, наслови у књизи су другачији: Биохемијска мрља, Светлећи восак, Шивење песме, Први стихови итд.).

Покретачка енергија ове поетесе излази из лирског субјекта који нам се, готово у целом њеном опусу обраћа у првом лицу множине (мада не увек у Чuнијu и Соку) - чиме је своје "ми" умножавала за нас, за друге, да бисмо се нашли заједно тамо где је

Смисао распрскавања
у сјају изговореном,
верном ложишту
мисли матерње.

Кадје своје "ми" замењивала са "ти" - што је исто, а исто је и у прозним медаљонима, у овом трокњижју, троречју /као реч, као река/, где Мандарићева попут какве пророчнице ( грчке, забарикадиране у Делфима) или српске (забарикадирене у Слову љубве), објашњава шта би све "ти":

Ти би из загонетке
Затворених очију
Да осветлиш тамна мора ...

или

ти би да пополочаш пут
Словом љубве ...

У овом трокњижју (Сјај мисли, Сок од зборовине, Чиније звезданог пиринча), мождаје свака књига могла бити циклус за једну књигу о поезији. Поезија сама собом, опчињавала је многе песнике. И Вијона и Бодлера и Душана Матића (који у њој налази бескрајн свежину света), и Бранка Миљковића (који у њој налази реч која ће га убити) и Оскара Давича (који одбраном поезије брани све што није умео моћима идеологије).

И Зорица Арсић Мандарић се браниКосмосом, оцем, који мајци песникињи подарује чедо - песму. То атомско разбијање језгра песме да би се досегле суштине бића у нуклеарном разграђивању божје честице у чијем је последњем прагу песник - тежња је да се троречна студија у стиховима објасни сада и овде:

Надмудрујемо поразно време
Изазовом: отписивањем судбинског страха
И суочењем са сопственом неверицом
Да смо у реду победника.
Наједној страни претње смрћу,
А на другој снови,
Подстичу неустрашивост
И десеткују јаву
Наоружану до зуба.

И последњу шољу брашна
Поново дајемо комшији
Који намје дужан
Још од пре рата
Ако се тако откупљује
Ситост и мир за будућност.

Сада и овде је завршна песма Сока од зборовине, као што било која песма може бити завршна, јер све траже исте одговоре, а погледајте колико је пред нама филозофије, науке, астрологије и астрономије, антропологије и људских права, математике и физике, политике и идеологије. Толико религија.

Може ли свему томе истински с дуге стране да стоји религија поезије. Бог је овде стваран. Са својим Космосом и својим Песником. Што се све види у рукопису, или боље рећи рентгенском снимку који нам је у овом случају понудила Зорица Арсић Мандарић.

Љубиша ЂИДИЋ

ТО ВРЕМЕ

То мало нашега Времена,
тај магични тренутак
као ретка минијатура
њише се у моме сећању.

У тако мали трен
могу да стану
сунчани пропланци
у твојим зеницама,
као обручи ватре,
као изазови,
као бакарни балкони,
на које излазим.

У то време утиснут је
један пејзаж тишине.

© Зорица Арсић Мандарић

Др Зорица Арсић Мандарић, књижевник и лекар, ликовни уметник

Богато стваралаштво ове наше признате мултимедијалне уметнице и успешног лекара (од скоро у пензији), крунисано је бројним наградама и признањима и избором у Краљевску Академију за науку и проналазаштво ЈУПИН „Никола Тесла и за члана УО Удружења књижевника Србије.

Промоција њених најновијих књига поезије и лирске есејистичке прозе заказана је за 20. септембар у Белој сали Културног центра Крушевац.

И после више од 40 година живота у Београду, др Зорица Арсић Мандарић са поносом каже да је Крушевљанка, залаже се за духовне „чарапанске“ боје и комуникације са светом, остаје верна свом матичном књижевном клубу „Багдала“ и непрекидно се са љубављу враћа у свој завичајни град.

„Ништа није случајно, ваљда је нека космичка промисао да се родим у царском, Душановом Скопљу, одрастем у кнежевском Лазаревом Крушевцу а живим, стварам породицу и радим у Београду деспота Стефана. Људи мог завичајног града су родитељи мојих мисли, одгојитељи мојих уметничких склоности и окосница свих мојих избора. То носим као дуг у животу, који се не сме заборавити ни у најтежим тренуцима а нарочито не у неким личним постигнућима. Наравно, није случајно ни то што је мој супруг, професор др Драган Мандарић, Витез од Чарапаније, па ваљда је бринући о „чарапанима“ и као крушевачки зет, заслужио! А колико и како се Крушевац подсећа на многе умне, надарене и посвећене, одавно признате стручњаке, научнике и уметнике које је изнедрио и расадио по“ белом свету“, е, то је сада питање за млађе Крушевљане...“

Посвећеност православљу

Целокупан рад и књижевно стваралаштво Зорице Арсић Мандарић, посвећени су православном хуманом бићу, сада наочито, када се појавила са књигом прозе „Путовање ка средишту душе“ и три необичне, храбре песничке књиге о поетици, тематски везане као трилогија: „Сјај мисли“, „Сок од зборовине“ и „Чиније звезданог пиринча“. Они који је добро познају кажу да је неуморни прегалац, оптимистичке енергије, коју штедро приноси људима, а они који је памте као свог лекара још говоре о свом бескрајном поверењу у њену стручност и залагање ка излечењу. Понеко би приметио да је то идеалистички став према људима и животу, неко ко не зна да је песникиња и хирург, суочен са ургентним стањима, са муњевитим одлукама на граници живота и смрти, које се не могу исправно донети ако ниси реалан, прагматичан и стручно поткован, ако „нисмо са све четири на земљи“, како је знала да опомене у својству шефа пријемне клиничке амбуланте за ОРЛ Клиничког центра Србије у Београду, где је до пензије радила.

Специјалиста оториноларингологије, магистар и доктор медицинских наука, читавог живота је у успешном радном паралелизму списатељства и лекарства, уз хобичну посвећеност ликовној уметности, сликарству и вајарству, са шест самосталних изложби и преко сто заједничких излагања дела.

„Тај наоко парадоксалан паралелизам медицинске науке и списатељства, иако захтеван, природан је и лак кад му је човек безрезервно посвећен, уз нужну рекреацију, а то је моје ликовно изражавање у слободном времену. Никада нисам заборавила да је преда мном човек, не само његов болесни део, протоколарни број, латинска дијагноза, и да прво морам задобити човеково поверење да би се уопште започело лечење. Тако је и у литератури, пишући искрено и верујући да све делиш са читаоцем, задобијаш његово поверење- да би он уопште размишљао о ономе што му пишеш, јер читалац се не може преварити, препознаће кад га митиш лажном надом и измишљеним световима. У животу је и невероватно могуће, једино ако се труд и вера уложе са поштовањем и истинском љубављу у оно што радимо и у оне које волимо ( не у оно за шта смо и оне због којих смо плаћени). Сама даровитост не гарантује успешност ако није сврсисходно организована у бољитак туђих живота. Гласам само за племените комуникације, за добронамерну узајамност, иако је најтеже одржати у критичним егзистенцијалним временима али, она је једина спасоносна! Као народ смо доказали да имамо на претек позитивну енергију и неслућене таленте (подарили смо човечанству генија, Теслу!) али се они морају улагати добровољно и самосвојно, у пуној слободи, без вештачких краткорочних ограничења политичком, страначком припадношћу или личним острашћењима. Уметничка слобода не трпи императиве ни рентијерске уступке. То је, по мени, услов sine qua non, за право стваралаштво и научног или уметничког дела и правих људских споразума. Не сме да прође ниједан дан а да човек не учини макар најсићушније добро дело, то је и моја девиза: “Diem perdidi”! Уметници то чине као „нешто више“, даром од Бога за већу људску срећу. Зато је уметников пут до признања и успеха тим гушћи, неизвеснији и мукотрпнији због самоодрицања од лагодног спавања али не и од снова. Мање је познато да сам свој званични радни век провела радећи десет година као слободни уметник- књижевник, а двадесет шест година као лекар, што је мала зачкољица у том паралелизму...“

Зорица Арсић Мандарић великом већином гласова изабрана је у Управни одбор и у Веће части Удружења књижевника Србије. Као песник поникла је из КК „Багдала“ који јој је, далеке 1967. године, издао прву збирку песама, као најмлађем песнику у едицији „Вентури“, а касније још неколико књига поезије. Песме су јој штампане у скоро свим водећим часописима и обухваћене антологијама љубавне, духовне и родољубиве поезије, а преведене на више страних језика. Као мултимедијални уметник, лекар и хуманиста, представљана је у многим ТВ и радио емисијима и часописима, као и у књизи Радована Поповића „Српски писци сликари“, 2008. године. Мирољуб Тодоровић увео је и у свет сигналистичког стваралаштва, сигналистичка дела су јој запажена на међународним изложбама у Сао Паолу и Хавани.

Импозантна уметничка продукција

У разним издавачким кућама, највише у „Просвети“, до сада јој је објављено двадесет књига песама и пет књига лирске прозе и есеја, углавном са ауторским ликовним илустрацијама, нарочито на корицама. Поменућемо само издања после 2006. године:.„Анђео и вук“, (проза) 2008.- Нолит, „Касно цветање“избор Радомира Андрића, 2008.- Шумадијске метафоре, „Путовање ка средишту душе“ (проза) 2010.- Драслар и партнер и Трилогија о поетици: „Сјај мисли“, „Сок од зборовине“, „Чиније звезданог пиринча“2010.- Шумадијске метафоре. Ове године, пред Сајам књига у Београду, као изненађење, излази из штампе књига љубавних новела „Чипкана јастучница“, 2011.- Драслар и партнер.

Добитник је више престижних књижевних награда. Први је добитник награде „Гордана Тодоровић“ за целокупно књижевно дело, 1997., награде „Јефимијин вез“ 2005., за књигу „Женски почетак вечности“, међународне награде „Повеља Мораве“, 2008., „Раваничанин“ 2006., за допринос очувању духовног националног блага...Била је у најужем избору за награде „Меша Селимовић“ и „Исидора Секулић“.

Уз књигу есејистичке прозе Зорице Арсић Мандарић, “Путовање ка средишту душе“, Радомир Андрић, у поговору, каже: „Освојила је много тога неказивог и тајновитог и надвладала уопштене филозофеме захваљујући свом благодатном и разрађеном песничком језику. Читалац, који осећа пулсирање сложених и неочекиваних метафора, има у ауторки ових узбудљивих и необичних записа, изузетног саговорника.“

Веома похвалну оцену дала је и уредница, Ана Совиљ: „Пред нама се налази књига која плени, нека врста песничке биографије са философским намерама, искричаво и танано штиво, али не ломљиво, већ постојано у својој намери и храбрости да се досегне оно што је досегнути најтеже – сопствено средиште.“

Песничка трилогија Зорице Арсић Мандарић, метафоричних наслова: „Сјај мисли“, „Чиније звезданог пиринча“ и „Сок од зборовине“, несвакидашње су промишљање о смислу и значају песничког стваралаштва, разгранато у више мисаоних простора, те се књиге могу читати одвојено.

Радомир Андрић, књижевник и рецензент ових књига, записао је: „ Ово је поетика метафоричног језика намагнетисаног лиризмом у неуморном трагалачком преиспитивању, преко критичко - сатиричних згласја иронично циничних упадица са притокама горког смеха, до слављења самог чина писања као светлости и љубави. Откривањем чудесног у стварности, Зорица Арсић Мандарић потврђује још једном свој стваралачки идентитет. Пред изазовима времена препуштеног неизвесности и бројним недоумицама, њен песнички глас, колико молитвено вапијући, толико криком и опоменски, суочава свет данашњи са сопственим грешкама и греховима и позива га да се одупре физичким и духовним опустошењима. За њу је поезија нека врста незаменљиве религије, а песме представљају јаснопис тог веровања и посвећења.

Пријем у Академију „Никола Тесла“

Недавно je примљена у Краљевску Академију за науку и проналазаштво ЈУПИН „Никола Тесла“, као признање “за стваралаштво, у земљи и иностранству, из духовности у списатељству, сликарству и здравственој делатности“, како пише у Инвент дипломи са сребрном медаљом Николе Тесле.

У приступној беседи Академији, Зорица Арсић Мандарић је, између осталог рекла: „Ову част не могу примити сама, јер то што јесам и где сам не бих постигла ни заслужила да није љубави моје породице и подршке учитеља и осведочених пријатеља али и крштења у светом српском храму Лазарици, о чему једном и стихове написах: „ До Кнежеве вечере била сам друга,- одонда, ја нисам више ја,-ваљда сам била тамо,-одакле се никад исти не враћаш...“ -

У дубоком уверењу да су овде, на овом најчаснијем месту, најдушевнији неимари наде, иноватори здраве будућности, носиоци научних открића у добробит и напредак српског бића, проговорила бих нешто о уметницима, писцима којима и ја припадам, који као чувари душе, у овом неспокојном времену, морају бити за перо испред догађаја, за љубав јачи од неправде, за мудрост стрпљивији од сукоба а за данашњи запис истине вернији историји. Тешко је душевности кад је увек на бриду космичкоме и опрезу над рођеним границама, у непотребним расколима и неправедним ратовима, кад се и најчовечније рашчовечи, и најпаметније онеразуми, и најверније осумњичи. Зато сам о томе писала, о људима у ходочашћу према будућности, који немају никакву гаранцију да ће сачувати златно степениште у себи. Људски храмови нису у милости звезда, ни љубав није под заштитом вечности ако љубав не оплемењује људске димензије, ако их повинује насиљу оружја. Зато се свака степеница од искона, од корена, мора сачувати данас! Једна је историја а има хиљаду тумачења али будућност ће увек бити унука прошлости, зато се истина записује само данас. И, то је мисија стваралаца, уметника, књижевника. Неимари тих словних пирамида су неимари живота и храбрости да се лакше прегурају порази а снагом духа изнесе теретни сан о победи. Неимари могу да се пењу само у љубави и слози, то је промисао о победној људскости, ту је духовна екологија...“

Живомир Миленковић