20. maja 2009. godine u Beloj sali KCK, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, u ciklusu tribina *KRUŠEVAC PAMTI* publici je predstavljen Miomir Hari Ristović.
U prezentaciji njegovog lika i dela učestvovali su književnik Ljubiša Bata Djidić, pesnici Bratislav Spasojević i Ljubodrag Obradović i novinar Goran Minić. Harijeve stihove govorili su glumci Zdravko Savić i Mikica Rakić. Tribinu je uredila Sladja Obradović, urednik Kulturnog centra Kruševac.
Promociji su pored porodice Miomira Harija Ristovića, prisustvovali i njegovi mnogobrojni poštovaoci, medju kojima i: Vladimir Tasić - predsednik SPS-a Kruševac, Nataša Marković - predsednik skupštine grada Kruševca, Siniša Maksimović - zamenik predsednika skupštine grada Kruševca, Zorica Jovanović, Miroslav Smiljković, Ivan Aksentijević, prof. dr. Pavle Bubanja, Radoje Savić i mnogi, mnogi drugi...
Miomir Hari Ristović
GOSPODIN BEZ KRAVATE
Miomir Ristović Hari je rođen 21.12.1938. godine od oca Nedeljka i majke Mirjane.Rano je ostao bez oca a brigu o njegovom školovanju i vaspitanju su preuzeli majka Mirjana, deda Struja i baba Raja.Hariju je bilo sve dozvoljeno a on nikada ništa nije zloupotrebio. Pored svoje porodice koju je obožavao, decu,suprugu, majku i dedu-voleo je i sve ljude koje je poznavao. Bio je i ostao narodni tribun i čovek koji nikada nikoga nije mrzeo, a hteo je svakom da pomogne-bio on znan ili neznan.
Posebna slabost Hariju su bile komšije iz naselja Marko Orlović.On je prema njima bio kao roditelj i najiskreniji komšija.Oni su njemu bili ljudi sa dušom koji su od svega najviše voleli muziku, vatru, konje, žene i njima bliske ljude koji su njih same cenili i poštovali. Rado je njima pomagao i kad je mogao i kad nije mogao. Nekada je njegova lepa i umilna reč više značila od bilo kakve materijalne pomoći.
Hari je bio boem koji je znao da uživa u muzici ali i u piću. Nikada nije napravio nikakav ispad jer mu to nije dozvoljavala njegova kultura i njegova narav.Poznavao sam ga 35 godina ali ipak mnogo toga su mi kazale o njemu njegova supruga Mirjana i njegove ćerke Vojna i Staša. Dočekale su me kao veoma dragog gosta i čoveka koji je izuzetno cenio i poštovao njihovog Harija.
Mirjana mi reče da je bio veoma pažljiv prema njoj ali je decu obožavao. Na razne zabave i dočeke novih godina su rado išli. Na jednom dočeku Nove godine kod Ćire u Rojalu ostali smo, Ćira sa suprugom, Hari i ja, do ranih jutarnjih sati. Počeše muzikanti da pitaju ko im je deda, kako se zvao ujak njegove majke, odakle je došao teča za tetku itd. Hari im je to podrobno objasnio a koliko su zapamtili to oni znaju.Oni su njemu u znak zahvalnosti za sve što im je ispričao svirali i otpratili nas do kuće uz pesmu i svirku.
Često smo odlazili za Đurđevdan kod komšija čime smo im činili veliku čast i zadovoljstvo. Svi su hteli da nas ugoste ali vremena je malo.Negde oko ponoći po našem povratku kući, čujemo preko jakog ozvučenja pozdrav uz pesmu koju naručuju:“Samo za našeg bata Karu pesma Đelem,Đelem“ i onda se ređaju druge pesme do rane zore. Hari mi kaže: „ Vidiš Mirjana, ovo zadovoljstvo se ne može platiti nikakvim parama jer duša mi je puna do neba“
Na najsvečanijim prijemima pojavljivao se u svojim čuvenim džemperima jer kravata je za njega bila luksuz, odelo posebno nije želeo da nosi.Govorio mi je da je pamet u glavi a ne u kravati.
Mnogo je čitao i pisao ali malo je ostalo pisanog traga od njega.Pisao je drugima predgovore, recenzije i govore koje su čitali umni političari.
Mrzeo je nepravdu i laž ali je stoički izdržao raznorazne udarce u životu.Pored zabrane upisa na sve fakultete, kao vođa studentskih demonstracija u Srbiji šezdesetih godina, do kraja života nije mogao da shvati da postoje ljudi koji ga mrze jer je znao samo da voli.
Deo svoje ogromne biblioteke sa nekoliko hiljada knjiga poklonio je kruševačkoj biblioteci,Gimnaziji,biblioteci u Brusu, Beloj vodi, Gerontološkom centru.
Voleo je muziku i uživao u njoj.Pored ciganske muzike, voleo je pesmu „Nisam te se nagledao,nisam te se naljubio“ a ja kažem da je ostao dužan još mnogo nedovršenih priča, mnogo detalja iz istorijata Napretka,Boks-kluba, Pozorišta kao i čitavog grada.
Zbog svega ovoga Hari je bio i ostao gospodin bez kravate ali sa velikim srcem i prekrasnom dušom.
Biografija
Miomira Harija Ristovića iz radio emisije Boemija,
Autora Stanimira Petrovića, decembar 2006
Autora Stanimira Petrovića, decembar 2006
Pogled na scenu
Učesnici tribine
Miloš Obradović i Vladimir Tasić
- razgovor posle tribine
Kazivanje Harijevih stihova: Zdravko Savić i Mikica Rakić
Ljubodrag Obradović govori o Hariju kao osnivaču FEDRARA
Poštovani
posetioci, prijatelji Harija i njegovog stvaralašta, čast mi
je da Vas u ime Kulturnog centra Kruševac i svoje lično ime,
pozdravim i zahvalim se, što ste sa nama večeras, kad se
sećamo lika i dela Miomira Harija Ristovića. Posebno pozdrarvljam
njegovu porodicu.
Hari je bio svestrana ličnost, i o njegovim brojnim aktivnostima će večeras biti iscrpnog izlaganja i u filmu RTK i u besedama učesnika tribine, a ja ću reći nekoliko rečenica o njegovoj presudnoj pomoći za radjanje FEDRARA - Festivala dramskog amaterizma Rasinskog okruga.
Sledeći zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, koji su davnih tridesetih godina prošlog veka pripremili i izveli predstavu "Voda sa Planine" Raše Plaovića, zaljubljenici u "daske koje život znače" iz Trebotina i Žabara u proleće 1997.godine, upalili su iskru za osnivanje Festivala dramskog amaterskog stvaralaštva Rasinskog okruga "FEDRARO" koji bi bio svetionik za sva dešavanja u dramskom amaterizmu Kruševca, Varvarina, Trstenika, Brusa, Aleksandrovca, Ćićevca i svih sela u njihovom sastavu, u kojima je klica pozorišna proklijala.
Danas posle 13-tog održanog FEDRARA, čini se da je poduhvat osnivanja FEDRARA bio lak i jednostavan, jer je uspeh FEDRARA, danas veliki, ali nije bilo tako.
Ideja ima uvek, neke su dobre, neke - ne, ali i za ostvarivanje najboljih, potrebna je realna podrška, koja može biti i materijalna ( finansijska) i moralna, jer neophodne su obe.
Miomir Hari Ristović, u to vreme podpresednik skupštine opštine Kruševac, prihvativši našu ponudu da bude predsednik organizacionog odbora FEDRARA, svojski se potrudio da zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, ne ostane nedosanjani san, već da na javi ta ideja odistinski zaživi i dan-danas Salu Doma Kulture u Trebotinu puni dobrim dramskim predstavama i publikom željnom pozorišne igre na daskama koje život znače.
Pošto sam i sam bio jedan od kreatora ideje *FEDRARA*, svedok sam koliko nam je Hari pomogao da festival, dobije današnji izgled.
Hari je u baš u svemu sa nama ravnopravno učestvovao, od davanju imena festivalu, do profilisanja samog festivala i pratećih sadržaja na njemu, odredjivanja repertoara, izbora žirija, (na čijem je čelu, po Harijevoj ideji i nagovoru, u prve četiri godine bio čuveni pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković), jednom rečju Hari je bio mozak operacije nazvane FEDRARO, koji nas je smišljeno vodio u najboljem smeru, i doveo da FEDRARO danas bude jedan uspešan i prestižan festival dramskog amaterizma.
I ne samo FEDRARO, Hari je pomagao sve mlade talente iz grada, a i sela, koji su bili odvažni da se zapute na neizvesni put umetničkog stvaralaštva.
Dokaz za ovu konstataciju je i moj kolega pesnik Bratislav Spasojević - Bata, pesnik iz Konjuha, kome je Hari napisao prvu biografiju i tako mu na samom početku njegovog stvaralaštva, dao tu inicijalnu kapislu koja će Batu na tom pesničkom stvaralaštvu zadržati sve do današnjeg dana, a o čemu će, nešto kasnije Bratislav i sam svedočiti.
Dakle, Hari je uvek bio uz one koji počinju, uz one kojima nedostaje podrška, bio je čovek velikog srca, više je mislio na druge, a na sebe manje, tako da ga mnogi pamte kao čoveka koji je zapalio mnoge iskre svih vidova umetničkih stvaralaštva.
Hvala mu na tome, jer sve je u zanosu.
Hari je bio svestrana ličnost, i o njegovim brojnim aktivnostima će večeras biti iscrpnog izlaganja i u filmu RTK i u besedama učesnika tribine, a ja ću reći nekoliko rečenica o njegovoj presudnoj pomoći za radjanje FEDRARA - Festivala dramskog amaterizma Rasinskog okruga.
Sledeći zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, koji su davnih tridesetih godina prošlog veka pripremili i izveli predstavu "Voda sa Planine" Raše Plaovića, zaljubljenici u "daske koje život znače" iz Trebotina i Žabara u proleće 1997.godine, upalili su iskru za osnivanje Festivala dramskog amaterskog stvaralaštva Rasinskog okruga "FEDRARO" koji bi bio svetionik za sva dešavanja u dramskom amaterizmu Kruševca, Varvarina, Trstenika, Brusa, Aleksandrovca, Ćićevca i svih sela u njihovom sastavu, u kojima je klica pozorišna proklijala.
Danas posle 13-tog održanog FEDRARA, čini se da je poduhvat osnivanja FEDRARA bio lak i jednostavan, jer je uspeh FEDRARA, danas veliki, ali nije bilo tako.
Ideja ima uvek, neke su dobre, neke - ne, ali i za ostvarivanje najboljih, potrebna je realna podrška, koja može biti i materijalna ( finansijska) i moralna, jer neophodne su obe.
Miomir Hari Ristović, u to vreme podpresednik skupštine opštine Kruševac, prihvativši našu ponudu da bude predsednik organizacionog odbora FEDRARA, svojski se potrudio da zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, ne ostane nedosanjani san, već da na javi ta ideja odistinski zaživi i dan-danas Salu Doma Kulture u Trebotinu puni dobrim dramskim predstavama i publikom željnom pozorišne igre na daskama koje život znače.
Pošto sam i sam bio jedan od kreatora ideje *FEDRARA*, svedok sam koliko nam je Hari pomogao da festival, dobije današnji izgled.
Hari je u baš u svemu sa nama ravnopravno učestvovao, od davanju imena festivalu, do profilisanja samog festivala i pratećih sadržaja na njemu, odredjivanja repertoara, izbora žirija, (na čijem je čelu, po Harijevoj ideji i nagovoru, u prve četiri godine bio čuveni pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković), jednom rečju Hari je bio mozak operacije nazvane FEDRARO, koji nas je smišljeno vodio u najboljem smeru, i doveo da FEDRARO danas bude jedan uspešan i prestižan festival dramskog amaterizma.
I ne samo FEDRARO, Hari je pomagao sve mlade talente iz grada, a i sela, koji su bili odvažni da se zapute na neizvesni put umetničkog stvaralaštva.
Dokaz za ovu konstataciju je i moj kolega pesnik Bratislav Spasojević - Bata, pesnik iz Konjuha, kome je Hari napisao prvu biografiju i tako mu na samom početku njegovog stvaralaštva, dao tu inicijalnu kapislu koja će Batu na tom pesničkom stvaralaštvu zadržati sve do današnjeg dana, a o čemu će, nešto kasnije Bratislav i sam svedočiti.
Dakle, Hari je uvek bio uz one koji počinju, uz one kojima nedostaje podrška, bio je čovek velikog srca, više je mislio na druge, a na sebe manje, tako da ga mnogi pamte kao čoveka koji je zapalio mnoge iskre svih vidova umetničkih stvaralaštva.
Hvala mu na tome, jer sve je u zanosu.
Ljubodrag
Obradović
Sa FEDRARA: Dušan Duka Jovanović, Miomir Hari Ristović,
Vesna Vidojević i Spasoje Ž. Milovanović
Ljuba za govornicom
Mikica Rakić - govori Harijeve stihove
Bratislav Spasojević - Hari je uvek voleo selo
ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ И ДРАГИ ГОСТИ
ДОБРО ВЕЧЕ.
Мој фонд речи није довољно богат, да бих рекао све што бих желео да кажем о једној такој људској величини какав је био наш драги Хари Ристовић. Али жеља да нешто кажем била је вођена искреним осећањима, а ту речи нису најбитније.
Припремајући се да кажем неку реч о покојном Харију, хтео сам да се присетим када сам га упознао и од када га знам. Што сам дуже размишљао тако је и сећање на њега досезало у све даље временске периоде. Лоцирао сам да сам га упознао као новинара листова "Победа" и "Рубина" и онда сам схватио да сам га познавао скоро целог свог живота што лично, што кроз његове приче.
Хари је био човек, који је био свачији пријатељ, кога су сви својатали, човек великог срца и великог разумевања, како за малог човека тако и за људе високог образовања. Где би год отишао, Хари је желео да сазна што више о људима, обичајима, менталитету и све што би за многе од нас биле безначајне ситнице. Од свега тога, он је касније, склапао своју слику о тој средини и давао јој непогрешиви печат који трајно остаје.
За свако село у тадашњој Општини Крушевац (а има их преко сто), знао је да проговори, какви ту људи живе дали су гостопримљиви, дружељубиви, превртљиви, бистри, трговци, крволочни и сл. У Коњуху је причао за Милутовчане, Великодреновчане, Беловођане и Кукљинце, а у Каонику за Шиљеговчане и Ђунишане. Ми који смо живели са тим људима нисмо имали пречишћено мишљење о њима и нама све док то Хари не каже. Његово мишљење смо прихватали, јер смо знали да је било промишљено и истинито.
Посебно до изражаја, његова људска ширина је дошла када је у исто време обављао функцију Подпредседника Општине Крушевац и Директора РТК и листа "Победа". Тада је сваког од нас примао са дужном пажњом и употребио би све своје моћи, да помогне у решавању неког проблема. И када није успео да реши неки проблем, нико од њега није отишао љут, јер смо знали да је све покушао и да ту није било политичког фолирања.
Када се Коњух пријавио за велико Југословенско такмичење у хумору "ТУРНИР ДУХОВИТОСТИ", Хари је био први човек који је веровао у нас и стао иза наше екипе. Ми смо то поверење оправдали освајањем првог места, окитивши се титулом "ДОКТОР СМЕХА".
Умео је увек да препозна праве вредности и да им пружи несебичну подршку. Такав је био Хари. И данас после толико година од његове смрти, радо га се сећамо, причамо о њему, срећни што смо га познавали и дружили са њиме, а несрећни што га више нема.
У Крушевцу, 20.05.2009. год.
Песник Спасојевић Братислав, Коњух
Песник Спасојевић Братислав, Коњух
Zdravko Savić Govori Harijeve stihove
Urednik KCK - Sladja Obradović
U publici je bila i Harijeva porodica
U publici je bio i Siniša Maksimović - podpresednik skupštine
grada Kruševca i pesnici Nebojša Lapčević i Veljko Stambolija
Pažnja u publici - Pavle Bubanja
U publici je bila i Nataša Marković - predsednik skupštine
grada Kruševca
Publika
Učesnici tribine: Bata Spasojević, Goran Minić, Ljibiša Djidić
i Sladja Obradović
Danijela Erčević i Zorica Jovanović
PLAKAT