Писати или причати о књизи са чијих вам се страница смеше не само најзначајнији глумци које Србија има на почетку 21. века, већ и људи са којима сте интересно и интимно увезани, на овом месту чини ме поприлично нервозним. Ипак, спремајући се за ову изузетну прилику која се преда мном указала, као и сваки заинтересовани читалац... и више него заинтересован, одредио сам питања, поставио хипотетички оквир, све у нескривеној жељи да о књизи на достојан начин говорим. И гле – хтео не хтео, свесно или не, књига ме је увукла у њену форму и одатле у њено задовољство. С једне стране, дакле, мислим на овај исповедни тон којим се вама обраћам, а који је директна последица исповедног тона књиге И тако ... (Село гори, а баба се чешља) Радоша Бајића, објављене 2011. године, у издању „Гласа цркве“ и „Контраст студија“ и с благословом Њговог преосвештенства Епископа Шабачког Господина Лаврентија. С друге стране, призвао сам у сећање ванредни подухват Ролана Барта посвећен задовољству читања и тако и названом: Задовољство у тексту. На самом почетку Барт каже: „Ако са задовољством читам ову реченицу, ову повест или ову реч, то је зато што су оне биле писане у задовољству (...) Тада је створен један простор насладе.“ Једноставно речено, читајући књигу која је вечерас пред нама – ја сам се нашао у простору насладе.
мр Спасоје Ж. Миловановић - „ШТА ДА РАДИМ – ВЕЛИКА МУ ЊИВА“
(О књизи: Радоша Бајић, И тако... /Село гори, а баба се чешља,
Глас Цркве и Contrast studio, Београд 2011.)
Опширније: И ТАКО... - Радош Бајић