СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО - Беселин Џелетовић

У Белој сали КЦК у Крушевцу, 03.10.2012. године одржана је промоција романа Веселина Џелетовића *СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО* на којој су поред аутора учествовали: академик Драган Дамјановић, Оливера Катарина и Слободан Росић. Програм је осмислила и водила Лидија Ужаревић.

*Јохана је Джелетовић упознао 2004 године, на развалинама српског гробља у једном косовском селу, и тако сазнао за невероватну причу:
- Однео сам хуманитарну помоћ у виду књига и тада чуо да је супруга мог пријатеља, који је киднапован неколико година раније – извршила самоубиство, пошто су је силовали Шиптари. Било нас је свега десетак на сахрани – а на гробљу су биле поломљене мермерне плоче, разбацане крстаче... Изненадило ме је присуство човека из чије се појаве и држања видело да је господин и који је био у пратњи једног наредника КФОР-а. Када смо пошли с гробља ка кући у којој је даћу припремио брат покојне Марије, и тај господин кренуо је с нама. Ушли смо у двориште и Милан, Јованов и Маријин син, одмах је притрчао незнанцу, обгрлио га рукама око ноге, а Јохан га је подигао с толико љубави да је то неописиво. Изненадио сам се и питао ујака ко је и шта је тај човек. Миланов ујак Вукашин испричао ми је невероватну причу – да се у Немцу налази Јованово срце.* Извор ТРЕЋЕ ОКО


Веселин Џелетовић

ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.


Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.
Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
ал никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Веселин Џелетовић



Академик Драган Дамјановић, Оливера Катарина, Веселин Џелетовић
и Лидија Ужаревић