ЈОВЧЕ И ПРИЈАТЕЉИ - КЦК - 18.10.2012.

У оквиру настојања да се ЗЛАТНА КАЦИГА прати у току целе године, Културни центар Крушевац је организовао 18.10.2012. године у 19:00 у Белој сали КЦК вече хумора и сатире под Називом ЈОВАН АРСИЋ ЈОВЧЕ И ПРИЈАТЕЉИ. Ово вече намењено је свим поштоваоцима Mеђународног фестивала хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА чији се сјај издалека види.
 
Вечерашњи програм је плод заједничке сарадње Културног центра Крушевац и аутора Јована Арсића Јовчета. У програму су поред аутора учествовали и његови пријатељи:  Ивко Михајловић (по први пут и у улози водитеља),  Драгиша Павловић Расински, Драган Матејић, Драган Ракић Сингер,  Вељко Стамболија, Горан Ћеличанин, Хаџи Томислав Станић, Вуле Радмановац (музички тренутак) Гвозден Ђолић и Миодраг Шароњић. Програм су уредили и реализовали Љиљана Панић (синопсис и вођење програма), Љубодраг Обрадовић, Славица Недељковић, Бранко Симић и Веркан Гвозденовић...



Јован Арсић Јовче

САТИРИКУС

Мој предачки брат Јовче
није мачји кашаљ,
ни обичан дангубаш
из Овче ил Борче.

Гарантујем да не би живео
ни у Београду ни у Банату,
да га ваздан чешкају по табанима,
ни да му понуде министарску плату.

За њега је Жупа,
Буцина Океанија - Козничка барака,
а под њом огледа се у плавом оку,
земља богова Титанија.


Постојбина му је од Варварина до Жељина.
Дом му је виноград, калем и лоз,
па кад легне под гиџу
срећно задрема што га не буди сталаћки воз.

Лола је он велика,
спава између две невесте праве,
грли их и љуби
у међуречју бистре Расине и мутне Мораве.

Роди се у зору.
Стрина повика – рђа мушка!
Мајка пусти сузу, испод ајата квикну прасе,
чу се и пушка.

Ради урока, баба Грозда му у појас крзаву бритву заши
Што јој беше при руци.
Наја кроз зубе сикну
- Вади ту тупу ствар
хоћу да наш јунак буде мудар и оштар.

Уместо тупе бритве
зашише оцин војнички бријач.
Јовче им покваси посо,
пусти пискави гласић.

Обрадоваше се. Биће поп ил свирач.
Боље би било да пише лирске песме,
испија ружицу и живи у миру
суђенице му одредише пут
да вечито мозгује и са мало речи
по тарабама шаље жаоке претворене у сатиру.

Написани редови су му слатки као шира
просто клизе преко усана
лепе се за срце и душу
попут еликсира.

Ал кад она узаври пуцају обручи
сав брлог матица носи,
не штеди никог
све пред собом коси.

Тајкуне, критичаре,
лопове и политичаре.
Абер нема што му странка смену спрема.
А он мртав ладан испод дуда медитира и смеши се,
јер нема тог лудака што ће га сменити од будака.

Да би га добили за поданика
у странци реше
да му понуде место посланика.
Дође му нешто мило но секну се брзо
-Уместо посланичког трона дајте ми доброг коња.

Месни одбор ухвати паника,
незнају шта да раде.
Сатирикус се наљути па одбруси
- Пре бих узео риђана па макар ми нудили и два посланика.

Мој предбрат Јовче држави ништа не дугује
струју и порез уредно плаћа.
Вози стари бицикл са народом другује.
Не тера кера...

У лов не иде
Нема ни косу ни паре
боли га уво
пише сатиру па му многи завиде.

И баш га брига, живи по систему – дан-комат-
рачуне нема у трезорима
не муче га пинкодови
пуца му прслук за банкомат.

Е, али Бата има ону ствар,
он зна да пише мисли
што се каже
мудар као цар.

Његовом певцу из гужњака расту тврда пера,
наоштри их као жилет па редом потера.
Може се рећи да је најбогатији човек у селу.
Кад испали афоризам,
Над Жупом има васиону целу.

На глави му Кацига златна
уместо тоге огрнут аљином од књига
шарени се као арлекин,
циркус звани парламент
најмања му је брига.

Шепури се сав важан.
Земљаци га часте осмехом на дар.
- Јовче је богат!
- Јовче је цар!

Кад изборни вашар прође, све се смири.
Богу божје, цару царево, странци странкино.
Из Одбора му вратише књигу сатире
поштар му пренесе поздрав да са њом у дипле свира.

Сунце зађе за жељинско седло као драгуљ.
Јовче узјаха дрхтави бицикл
повуче задовољно руком преко ћеле
 и оде на празан пасуљ.


Ухвати кошмарна ноћ.
У цероваку јечи секира.
Неко лупа по мозгу
- Буди се хватај оловку стигла је сатира.
 

Октобар, 2012, у Александровцу
Хаџи - Томислав Симић

ПОСВЕЋЕНО СРПСКОМ САТИРИЧАРУ
ЈОВАНУ АРСИЋУ ИЗ БОБОТА



Ивко Михајловић, Јован Арсић Јовче и Вељко Стамболија

 

Јован Арсић Јовче: Хомо афористикус

Ако по Данилу Кишу постоји хомо поетикус, дакле умјетник, писац, који не врда ни лијево ни десно, који је слободан у свом умјетничком изражавању до те мјере да се одриче свих овоземљских погодности и угодности, сем једне једине, да ствара дјело по својој памети и свом сензибилитету, дакле ослобођен свих политичких и иних стега које вријеме намеће, зашто онда, аналогно томе, не би постајао и хомо афористикус, умјетник, писац, који је по својој дефиницији, овог кратког али језгровитог дјела, трн у оку свима, па чак и понеком хомо поетикусу, који са олимпијских висина гледа на колегу. Данило Киш не негира утицај времена, у којем писац живи, на књижевно дјело, напротив, а то је оно што се баш замјера хомо афористикусу, мада са том четвртом димензијом савремени човјек и има највећи проблем. Живимо у времену онеспокојавајуће брзине, а пошто живот није раван пут већ у себи садржи и много кривина, зачас се при великој брзини нађемо ван пута и ето нас угруваних, озљеђених, спљосканих... Ријетки су они који су у стању да прате ово цивилизацијско убрзање. Са оваквом турбуленцијом имају проблем и умјетници јер нико више нема времена, а нарочито издавачи, да чека роман од петсто страница десет година, који и кад изиђе читалац нема времена да га прочита јер му једе вријем, којег он и онако мало има.

Е, ту се сад јавља хомо афористикус са својом језгровитом честицом величине атома, а знамо шта су све атоми у стању да ураде. Афоризам је дете ове цивилизације јер је кратак, брз и силовит, дакле бљесак и тренутак надахнућа хомо афористикуса, што још увијек не значи да је сваки афоризам и сваки афористичар хомо поетикус. Јован Арсић Јовче свој афористички потенцијал исказује без пардона, директно у центар мете, па ком` обојци, а ком` опанци. Не штеди Јовча никога, оштроумно уочава све недостатке овог суровог времена у ком живимо. Није вријеме само по себи сурово, већ је производ људских заблуда, глупости, незнања, сумњивих експеримената и идеја и других болештина.

''Имамо доста мислилаца који се баве измишљотинама''.

''Да није бледа држава, не би било ни црног тржишта, ни сиве економије''.

''Када погледам шта све раде, дође ми да не радим ништа''.

Удара Јовча без пардона најприје по својим, домаћим, произвођачима магле, мутиводама, сакупљачима кајмака и масла, лажним пророцима, онима који су спремни да и у злу времену подоста ушићаре. Но, малог човјека не убија до краја домаћи себичлук, односно домаћа елита, елитне дерикоже су се размилиле по читавој планети. Ово планетарно драње малог, обичног и скромног човјека свој епицентар, по Јовчи, има на Западу. Велики мрак великог Запада није поштедио никога, стигао је чак и у жупско сеоце Боботе, скоро без отпора. Неки му се чак и обрадоваше и остали би у том стању чудне и непомућене радости да се није накостријешио Јовча који је, онако здраворазумски, бистрим жупским оком, почео тјерати мрак од себе.

''Блиста запад од поштења па ме страх да од тог сјаја не ослепимо''.

''Запад нам је за петама. Не падајмо на колена''

''Толико Запад свету добра чини, да се то свету само чини''

Подругљиви сладокусци шаргарепе који још нису осјетили батину, напашће Јовчу јер се дрзнуо да им нападне господаре, да им, на неки свој начин, узврати ударац за све невоље које су посијали по овој планети не штедећи ни Жупу, ни Боботе, ни васколики народ српски. Оштрумним мислима проналази сваку ману ''великој господи са Запада''.

''Док сам ја копао по истини, они ми копали јаму''.

''Нису они мене узели на зуб, него ме полако гутају''.

''Стегли нам обруч, само још да ударе нитну''.

И тако из афоризма у афоризам, Јовча се надгорњава са домаћим и страним владарима. Пркоси им, инати им се, оштрумно им проналази мане, скида им маске, љушти их као кромпир и сервира их читаоцима, то јест онима који нису баш сасвим изгубили памет. Арсићеви афоризми имају дубоко корјење у српским пошалицама, ругалицама, здравицама, клетвама, пословицама и изрекама, а све што се надограђује или расте на народној традицији, култури и обичајима може некоме изгледати конзервативно. На њихову велику жалост, а на Јовчину радост, једино се на тај начин долази до суштине и до оштроумних мисли. Предност Јована Арсића Јовче је у томе што он не сумња у поетику која извориште има у народној мудрости и тиме је ослобођен и релаксиран од многих помодарских токова. Досљедан је Јовча овој својој поетици и не одустаје од ње па макар све било наопачке.
 
Вељко Стамболија




Љиљана Панић




Вуле Радмановац










Љубодраг Обрадовић












Горан Ћеличанин






Драган Ракић Сингер


Драган Матејић


Драгиша Павловић Расински


Хаџи Томислав Станић






Миодраг Шароњић


Гвозден Ђолић

2007 године Јован Арсић Јовче је добио ЗЛАТНУ КАЦИГУ
за најбољи афоризам на тему ИГРЕ НА СРЕЋУ
 
*КАКВЕ НАШЕ ИГРЕ НА СРЕЋУ,
КОД НАС ЈЕ ИГРА ЗАВРШЕНА!*