МИЛОШ РИСТИЋ - ЉУШТУРЕ ЈАВНОСТИ
Бела сала Културног центра Крушевац, 23.11.2012. године
Промоција књиге Милоша Ристића ЉУШТУРЕ ЈАВНОСТИ
Промоција књиге Милоша Ристића ЉУШТУРЕ ЈАВНОСТИ
Како је млади стваралац доживео јавност, садашњост, свакодневицу, набеђени, исфолирани, уображени свет око нас? Покушао је то да искаже у првој песничкој књизи, у кратким песмама, у поеми ЗНАМ, у посебном песничко-сатиричном облику мадагаскарци, облику који је сам смислио и дефинисао. Милош Ристић, песник који тражи свој простор и опробава своје креативне моћи, најпре у језику, непресушном извору могућности за истраживање, комбиновање и игру… Није тешко приметити да песник користи стечена знања са студија књижевности,свежа знања која му не дају мира. На основу прочитаног, интелектуално радознали аутор надограђује и стилизује на себи својствен начин многе теме – од Шелија и теорије књижевности до Косова и града Ниша, од љубавног одељка Дјевушки и Једне мале пубертетске песме до Песника, тог најискренијег човека на планети.
Милош Ристић и Јелена Протић-Петронијевић
Милош се брани од патетике игром речи, каламбуром, контрапунктом присутним у многим песмама, трагајући за смислом који може бити двосмеран и никад сасвим известан, недокучив до краја. Шта све крију речи? То брине аутора, па их разлаже, преврће, разбацује као коцкице мозаика који је могуће пресложити и направити другачију слику. Понекад се чини да се заиграо, заборавио у тој забави укључујући и друге, оне који крену са њим испод љуштура јавности. Али, ако је уметност игра, а јесте, мора бити и за ствараоца и за примаоца поруке, онда треба трагати, кренути за песником, дати му прилику да нас поведе у скривени свет. Ретко ко, ретко кад, хоће да призна себи, а некмоли другима, колико површности, празнине, глуматања и неискрености крије први слој видљивог, јавног живота. А тек други слој – личне користи, хедонизма, скривених страсти, порока, сујете, сујете… Могли бисмо то препознати у медијима, на универзитетима, у школама, уметничким круговима, међу тзв.елитом,од политичке, па надаље, списак је подугачак… Ретко ко и међу ствараоцима хоће да се прихвати тих тема које га одмах некако сврставају у сатиричаре. А сатиру је тешко издвојити понекад и из лирске поезије. Песник је смешта и у поменуте мадагаскарце, хибридни род између песме и афоризма, заправо користи географски појам као паралелу, острво, за подесан књижевни облик.
Иза подругљивог тона песме, која као да се огледа у Аристофановим комедијама свевременим, избија танана лирска осећајност коју треба открити после пажљивог читања. Љубавне теме, такође заогрнуте шаљивим тоном наговештавају трубадура који се крије иза маске харлекина. Као у некој бурлески са дубровачких улица, ренесансног времена, распевано и разиграно, срачунато на домишљату доскочицу понекад. И Помет и Петруњела, и Санчо Панса и Дон Кихот, и Похвала Лудости Еразма Ротердамског, и Франсоа Вијон, песник-бунтовник, од свега и од сваког по нешто, препознатљиво, прихваћено, прерађено као своје. Стечено знање, прочитани капитал, аутор је уложио у корист сопствене поезије дајући нам једно занимљиво, живо, освежавајуће искуство, ако кренемо за њим по острвима стихова, све до Мадагаскара.
Иза подругљивог тона песме, која као да се огледа у Аристофановим комедијама свевременим, избија танана лирска осећајност коју треба открити после пажљивог читања. Љубавне теме, такође заогрнуте шаљивим тоном наговештавају трубадура који се крије иза маске харлекина. Као у некој бурлески са дубровачких улица, ренесансног времена, распевано и разиграно, срачунато на домишљату доскочицу понекад. И Помет и Петруњела, и Санчо Панса и Дон Кихот, и Похвала Лудости Еразма Ротердамског, и Франсоа Вијон, песник-бунтовник, од свега и од сваког по нешто, препознатљиво, прихваћено, прерађено као своје. Стечено знање, прочитани капитал, аутор је уложио у корист сопствене поезије дајући нам једно занимљиво, живо, освежавајуће искуство, ако кренемо за њим по острвима стихова, све до Мадагаскара.
Јелена Протић-Петронијевић
Милош Ристић