ИЗЛОЖБА СЛИКА - Живојин Велимировић

*Велемировић је неимар који гради композиције чврсто и сигурно, од којих свака за себе представља заокружену целину са лирском нотом*.  У ову мисао Марине Лукић-Цветић уверили су се сви бројни посетиоци изложбе слика Живојина Велимировића у Галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* у Крушевцу, коју је 27 новембра 2012. године организовао Културни центар Крушевац.

Некако је ове вечери, све било музика, од изговорених речи, показаних слика па све до звука виолине, којим је Велемировић подсетио присусутне на своју свестраност... Ако сте већ пропустили да видите само отварање изложбе и чујете реч о аутору изложбе од Маје Олић, уреднице КЦК и Небојше Лапчевића, секретара галерије, дођите наредних дана и погледајте изложбу. Осетићете музику како зрачи из слика, а то је већ довољно да из галерије Милића од Мачве  изађете срећни...


Живојин М. Велимировић (десно) је рођен 1941 године у Београду. Дипломирао је на Музичкој академији у Београду (виолина) у класи проф. Петра Тошкова. Радио као виолиниста у Симфонијском оркестру РТБ од 1961. године, Београдској опери од 1966. године и као педагог у Музичкој школи Мокрањац од 1973. године. Од 1996 до 30 јуна 2009. године радио као редован професор Академије уметности у Новом Саду, да би након тога отишао у заслужену пензију. Као камерни музичар свирао је у Гудачком квартету «Јосип Славенски», Српском гудачком квартету «Мокрањац», као и Гудачком квартету «АРКО».

Сликарством се бави од 1978. године. Излагао је на 50 самосталних и више од 80 колективних изложби и ликовних манифестација. Учесник је више од 70 ликовних колонија. Члан је Удружења музичких уметника Србије (1974.), Удружења уметника железница Србије (2007.), члан Ликовног клуба «Црњански» у Београду (2008.) као и УЛУ Леонардо Нови Бановци (2009.). Добитник је треће награде на ликовном конкурсу „Мајски сусрети 2009.“ (КУ „Ђуро Салај“), друге награде на изложби „Пролеће 2010.“ (КУ „Ђуро Салај“), друге награде на изложби „Мајски сусрети 2010.“ (КУ „Ђуро Салај“), треће награде на Сусретима Аматера Војводине 2010. („Леонардо“, Стара Пазова), похвала на изложби „JAZZ – уметност која не бледи“ 2011. (КУ „Ђуро Салај“) и трећа награда на колективној изложби „Светлост“, Пролеће 2011. (КУ „Ђуро Салај“).







Предговор за Живојина Велимировића - Маја Олић

Пред сам крај 19.века уметничке активности показују промене у погледима на свет. Обогаћујући се светлосним ефектима, слика поприма другачији изглед, форма се битно разлаже, моделација постаје слободнија а боја суверено доминира. Уметници све чешће излазе из атељеа у потрази на различитошћу и слободом избора теме, беже од стереотипних задатака академског реализма који је прописивао строге принципе сликања. Јавља се потреба за бржом реализацијом уметничке замисли, за ближим контактом са универзалним духом који своје отелотворење тражи у две димензије сликаног слоја. Увођењем временског оквира стварања, контакт са том новом идејом доводи до ланчане реакције открића вишеслојног и вишедимензионалног карактера слике. Тиме је сликарство закорачило на, до тада непознате, стазе светлости и тренутка а сама реализација слике изискивала је брзу рекцију и технике које то све могу пратити, као што је, на пример, акварел.

Иако смо закорачили у 21.век, утицај овог периода је још увек значајан и незаобилазан, пре свега количина слободе стварања која га испуњава. Посвећење природи и њеним сталним променама је једна од уметничких преокупација Живојина Велимировића. Његово опредељење за технику акварела није ни мало случајно. Музичар по вокацији, он потврђује да је у стању да неким унутрашњим путевима проникне у биће природе и да уз помоћ ваздуха, светлости и воде прикаже сва њена лица и наличја. Сензибилитетом правог ослушкивача тананих различитости, овај уметник у потпуности успева да проникне у тренутак стварања. Моћ промене светлости у делићима секунде, лелујање ваздуха у подневној јари, тежину и депресивност магловитог преподнева, узалудност ишчекивања у урбаном пејзажу док кроз њега пролазе трамваји орошени андрићевском кишом која продире кроз предмете. Живојинова поетика је приповедачки зрела али и ослобођена сувишног рационалисања. Пажљивим посматрањем његових слика, наслућује се обим његове мисли која неометано тече, у воденом и транспарентном бојеном наносу поткрепљеним сигурном поставком и перспективом, у уравнотеженој композицији и зналачкој подели на планове. Готово да се чује звук слике који посматрачу дочарава ситуацију, да се наслућује кретање и ритам промене који уметник осећа и несебично дели са нама. Његова имагинација несметано тече до свих чула, видимо, чујемо и осећамо слику природе или амбијента.

Питање се крије у сваком и најскривенијем углу слике: где престаје музичар а почиње сликар и обрнуто. Тај склоп уметничког израза чини јединство мисаоног, духовног слоја Живојинове личности. Једно од другог је неодвојиво и тако ће остати и на даље: у ритму откуцаја уметниковог срца, као две половине поцепане новчанице коју су некада давно поделили нераздвојни пријатељи или ратни другови или судбоносни љубавници, надајући се сећању.

Маја Олић, дипл.историчар уметности-мастер



































































„Једном сам рекао да ми је музика супруга, а сликарство љубавница. После сам схватио да је то било трапаво поређење. Тај однос је друкчији, виши, просвећенији", каже Живојин Велимировић, професор Музичке академиjе и сликар.

Живојин Велимировић је дипломирао виолину на београдској Музичкој академији у класи професора Тошкова. Готово четврт века биo је члан Српског гудачког квартета. Музика и није посао рекао је. То је живот.

Једном је, као гимназијалац, одлучио да се посвети и сликарству. Отишао је у Шуматовачку, у припремну сликарску школу: тада су у њој предавали Младеновић и Лубарда. Похађао је месец-два, па је тешка срца одустао. Био је то резултат наизглед обичне рачунице: гимназија, плус музичка школа, плус сликарска школа, једнако четири сата сна, плус осредњост у свему. - Осредњост је смрт уметности - помислио је и разрешио све недоумице; Тако је постао врстан музичар и поштовани музички педагог.

Опчинио га акварел

Други важан догађај, онај који мења судбину и живот усмерава ка истраживачким авантурама, збио се на Дорћолу, заправо на Вождовцу, средином седамдесетих. Већ ожењен, Живојин је са супругом становао у Доситејевој улици, испод цркве Александра Невског. Ту се упознао са комшијом др Зораном Ћераном. Обојица су навијали за ОФК „Београд", па се познанство изметнуло у искрено пријатељство и дружење (двојице „офковаца"). Ово дружење је довело до познанства Живојиновог са Војтехом Братушом, сликаром, даљим рођаком Зорановим.

Војтех је био инвалид: изгубио је ногу у логору у Брауншвајгу, после једног америчког бомбардовања 1944. године. Зашто су они тада бомбардовали заробљенички логор ни данас нико не уме да објасни. Тек, у том логору, сликар Братуша је своју уметничку страст (коју никакви логори не могу да спутају) исказивао правећи - виолину. Никада је није довршио, нити је било наде да ће икада окончати тај сизифовскн посао: али то му није сметало да је прави, дотерује, глача и машта о њеном звуку. Зоран је Живојина одвео код Братуша, који је живео у малој кући на Вождовцу. У његовом атељеу је, кроз боје и звукове, почело да се рађа необично пријатељство. - Војтех је обожавао музику, посебно виолину, а ја сам од детињства био заљубљен у сликарство - сећа се Живојин.

- Тако је он за мене сликао, а ја сам за њега свирао. Била је то некаква уметничка симбиоза, допуњавање, инспирисање...

Када су разговарали, теме су им биле музика и сликарство. Амбијент атељеа, мирис терпентина и водопади боја, пробудили су у Живојину сећање на гимназијске дане и неостварену љубав према сликарству. Поверио се пријатељу, а овај га је охрабрио.

Почео је с темпером, готово кришом. Односио је слике Војтеху, па би онда разговарали о њима.

- Нису то били часови сликарства, већ дружење и усмеравање.

Сећа се врло добро зашто је прешао на акварел. Разлог је био тако рећи прозаичан: акварел је техника која не тражи атеље, нема мрља од боја, може се радити свугде и увек.

- Постоји још један разлог - рекао је Живојин. - Ја сам одувек од сликара највише волео Тарнера: иако Енглез, он је један од родоначелника импресионизма. А акварел јесте импресија.

Скупио храброст

Онда је начинио још један корак. Као члан Српског гудачког квартета сарађивао је са људима из Југословенске галерије репродукција. Упознао је директорку Љиљану Симовић-Михач, кустоса Добривоја Поповића и Ловора Драгојевића. Сви су они били историчари уметности.

- Скупио сам храброст и показао им моје слике - каже професор Велимировић. - И то је била права критика. Схватио сам да је Војтех био помало пристрасан. Тек њихова критика је била право усмерење.

После је Ловор Дагојевић постављо све изложбе Живојина Велимировића: укупно шест самосталних, уз исто толико колективних. Изложбе јесу важна ставка у ликовном ствара-лаштву, јер се на њима открива искрен став, непристрасан суд. Као и селекција. Живојин стидљиво прича да је 1986. годиве излагао на Октобарском салону. То је била селекција. Критика је, види се из каталога и из исечака, била благонаклона и, ваљда, искрена.

Кад путује у Нови Сад, на предавања, професор Живојин Велимировић носи са собом прибор за сликање. Кад с породицом одлази на одмор некуда, у пртљагу су блок, боје и кистови. Када је, пре три године, са Београдском фалхармонијом био у Мексику на турнеји, сликао је користећи слану воду Тихог океана.

- Једном сам рекао да ми је музика супруга, а сликарство љубавница - рекао је Живојин Велимировић. - После сам схватио да је то било трапаво поређење. Тај однос је друкчији, виши, просвећенији.

Преузето са ауторовог сајта.