РАДМИЛА ЛАЗИЋ У КРУШЕВЦУ
Многи који се разумеју у поетско стваралаштво код нас у Србији, кажу да је Радмила Лазић једна од најпознатијих српских песникиња. То поткрепљују чињеницом да је Радмила добила бројне и познате награде попут: Награде Милан Ракић, Награде Десанка Максимовић, Награде Васко Попа, Дисове награда итд... (То изрече и Јелена ПП у свом слову о песникињи). Ја се изреченом придружујем и додајем да је Радмила Лазић најбоља српска песникиња чије сам ја стихове читао. Она нам у својој поезији поклања сву слободу света и *оно нешто* посебно, што читаоца узноси у неки нови свет, који је тако стваран, да се може омирисати, да се може са ваздухом удисати, да се може живети... Ако је неко успео да својом поезијом мења свет, онда је то свакако Радмила...
Добро је за нас Крушевљaне да је Радмила по рођењу Крушевљанка, па се и ми можемо поносити њеним поетским стваралаштвом и из њега црпети занос да наставимо свој рад на представљању поетског стваралаштва крушевачких поетеса и песника широм Србије и целог света где се разуме српски језик, користићи за ту мисију све доступне могућности и начине, (а најдоступнији су нам свакако ПУТЕВИ КУЛТУРЕ, часопис Културног центра Крушевац и Интернет сајт поезија.срб). Ја ћу за Радмилу вечерас изговорити једну моју песму са надом да ће јој се допасти. (Написао Љубодраг Обрадовић)
Радмила Лазић
ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ
Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.
требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по "мајчици" земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна - наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке - под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.
требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка - да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.
требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!
требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.
(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)
Јелена Протић-Петронијевић и Радмила Лазић
Песнички рукопис Радмиле Лазић се препознаје и у књизи МИСЛИТИ СЕБЕ , књизи промишљања о поезији, бревијару који отвара поетику често скровитих стихова из њених претходних књига. Издавачка кућа КОВ из Вршца, једна од ретких која је остала верна поезији, нуди нам ову занимљиву и посве необичну књигу која јесте разговор песникиње са самом собом али и са читавим низом познатих имена посвећеника књижевности. Нешто што нам није пало напамет да кажемо а приметили смо, чак нам је и засметало, али смо из навике прешли преко тога, песникиња(у овој књизи више- слободна мислитељка-) казује тачно онако како јесте, разобличава нашу навику да се повинујемо увреженим преузетим ставовима и обичајимa који су суштински неоправдани, често, лицемерни и погрешни.
Пре свега, ауторка нас враћа, подсећа на Андреа Жида цитирајући Едуардов дневник: Не открива се нова земља док се не пристане да се најпре и задуго, изгуби из вида свака обала... Радмила Лазић нам указује на неизвесни исход, ризик, авантуру стваралачког пута... Такође, позивајући се на Душана Матића, говори нам о безусловној посвећености књижевности, заправо о услову предавања који важи чак и за читаоце, тако нам се чини.А тек како мора бити посвећен стваралац! То мора бити преданост, веровање и припадање , пре свега и изнад свега...
И онда ћемо лакше прихватити ауторкина промишљања у првом одељку ПЕСНИЧКЕ УТОПИЈЕ (И АНТИУТОПИЈЕ): Писању, као и љубави, потребна је повишена температура. Врућица у тексту.
А она песма која се не обраћа Никоме, ризикује да буде Ништа.Тако каже песникиња-мислитељка која пише јер жели нешто да каже.
А критичари? За разлику од песника који стварају, критичари означавају, зато се само песници могу звати ствараоцима. Али песникиња се слаже са Чеславом Милошем да је песник ПОБУЊЕНИК, мада није пророк. Једно са другим може имати везе.И ова песникиња, судећи по уздрхталом, исписаном али упадљивом рукопису, јесте препознатљиви ПОБУЊЕНИК и метафизички, да употребимо њен израз, али и у најконкретнијем смислу речи. То значи – немирење са постојећим, чврсто држање на сопственим становиштима.Бити субјект који мисли. Али и мислити себе кроз друге, у другима, цитирамо песникињу. Мислити себе је мишљење о себи самој, то је почетак, бити свестан себе, што је заправо веома ретко. Људи се најчешће прво баве другима. До себе и не стигну. Ова мислитељка свакако не спада у оне који се прво баве другима. Бави се другима кроз себе. У песмама се то препознаје и кад су у мушком роду писане. Све је проживљено, проверено, понекад и грубо бачено пред лице оних који уђу у свет поезије Радмиле Лазић. Као у песмама La visite и Родитељка. И као, на пример, у песмама из књиге Дороти Паркер блуз. Живот, не само у овој књизи, има и звук и укус блуза.Има боју предграђа у сумрак, ма где се оно налазило. Поред неких усамљених приградских железничких пруга или у покрај велеграда , или, негде тамо у Америци где се млада, оштроумна Дороти Паркер, сатиричарка и песникиња борила за место у књижевном јавном животу, пре скоро – једног века. Када је јавни живот припадао искључиво мушкарцима. А како сада стоје ствари по том питању?
Ако пажљиво читамо књигу МИСЛИТИ СЕБЕ Радмиле Лазић доћи ћемо до закључка да се суштински није баш много шта променило. Иако знамо да се формално, наводно, све променило. Песникиње и списатељке, јесу пасторке књижевности. И то није изношење феминистичких ставова из прве руке (мада ауторка нимало не бежи од тога). То је одбрана жене-песникиње, нужна одбрана, могли бисмо рећи. Радмила Лазић у у ту угрожену породицу убраја многе списатељке, не само песникиње. Ту су и Исидора Секулић и Јелена Димитријевић и многе мислеће жене од антике до Емили Дикинсон и наших данашњих поетеса:Данице Марковић, Мирјане Божин, Ане Ристовић, Данице Вукићевић и других које истрајавају свесне скрајнутости саме поезије и женског писма какогод била схваћена ова одредница.
Радмила Лазић настоји да објасни ову контроверзну одредницу на следећи начин: Женским писањем могли бисмо назвати оно писање жена које изражава специфичну женску ситуацију, оно се не мора односити на жанр и стил писања, већ на теме и мотиве, које одражавају статус и положај жене, њен однос према свету и свим питањима која је се тичу.
Поред овог објашњења налазимо и одговор на питања шта је то феминистичко писање, а шта женствено писање.
Али, вредно пажње је свакако разобличавање, како бисмо назвали примере недовољне индивидуалне слободе које износи ауторка. Ови примери тичу се жена које ће пре свега рећи: Знате ја нисам феминисткиња, исто тако и мушкараца и жена који ће рећи пре изношења сваког става: Знате, ја нисам члан ниједне партије, али... Заправо је у питању страх да се јавно декларишете, или декларишемо за непопуларну опцију. Можда нас је песникиња постидела овим скретањем пажње на наш скривени, а ипак видљиви страх? Урадила је то оштро, директно, али нудећи нам могућност да сами себе боље разумемо.
То и јесте корист од читања књига. Па и од читања књига поезије. Иако песникиња каже да је писање поезије као писање по води.
Јелена Протић-Петронијевић и Радмила Лазић (седе) и
Лидија Ужаревић и Јелена Ђорђевић (стоје)
Ирина Миљковић
Љубодраг Обрадовић
КОЛИКО…
Колико сати,
пробдела си ноћу,
чекајући да сврати,
и однесе ти самоћу.
Колико наде,
заувек си изгубила,
док писала си баладе,
а ниси љубила.
Колико суза си пролила,
све чекајући срећу.
А још ниси схватила,
пролећа ко ласте одлећу.
Које тек илузије,
отишле су у етар.
Трен садашње визије,
донео је ветар.
Колико времена до отрежњења,
прошлост не може да се врати.
Пропуштено у животу, живот мења!
Али, то се, тако касно схвати.
© Љубодраг Обрадовић
Саша Милетић