ONA JE TU – Ljubodrag Obradović


Ljuba

ONA JE TU

Ona je tu,
odmah iza očaja,
u gomili,
iza leđa očajnika
da se sakrije…
Ali ja je vidim,
ja je osećam.

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad se smeje,
dok drugarici priča,
neku glupu priču,
kojom tera jezu,
oko srcu šćućorenu.

Ona je tu,
na dohvat ruke,
odmah iza iluzija.
Ne haje za mene
i moju prosutu strast.
Tu je,
u svojim snovima,
ne shvatajući moje želje,
patnje, stradanja, očaj…

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Ona stoji
i gleda i sluša,
ona je tu,
a u oblacima.

Ne stiže se uvek,
kud se podje,
govorio sam
i nagovarao je,
da cilju potrčimo,
pre nego put
postane klizav.

Ne dešava se nikad,
ono o čemu se mašta.
Život je skockan
od propuštenih prilika
i promašenih ideala.
Oko nas vozovi tutnje,
ovaj tren je naša stanica,
ako sad ne uskočimo,
novih vozova nema.
Govorio sam,
držeći je u zagrljaju
u mislima,
čitavu večnost
daleko od nje u zbilji.

A ona se smejala,
svemu smejala
i mom pričanju dugom
i mom licu,
mojim željama,
mojim patnjama,
svemu se smejala
i u oblacima letela.

A dani
i godine
su proleteli…

Sad je tu,
odmah iza očaja očajnih.
Godine su pojeli skakavci,
želje su ostale želje,
dobre prilike
su propuštene.
Sad je tu,
sunce i kiša,
kreč i kreda
na licu izvezli bore.
Sad je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad je tu,
stoji
i gleda
i sluša,
a odsutna je…

Sad je tu…
I zna…
Povratka nema !

(C) Ljubodrag Obradović

  1. Još nema komentara.
(neće biti objavljen)