Културни центар Крушевац - Добродошли!

„I MI imamo Bermudski  trougao, BRE“

 

Pesnikinja bi u šoku, al odluči da tome važnost ne daje te ode bez reči kući. Ništa strašno, zar ne? Ne bi bilo da je to sve. Nastavak sledi: prolazili su dani, a pesnikinja se ne javlja admiralu broda...U očaj samo što nije pao kada se oglasi ona. Od sreće je zapevao:

„Sve pare da vrate i kamate plate ne bi bilo sreće kao ovo veče i da me nazove Anđelina Džoli rek’o bih joj, rek’o, da me glava boli.“

’Beš život bez rakije, ko peva zlo ne misli - kad bolje razmislim ove školsko-narodske terminologije o životu odbijaju, zvuče očajno i otrcano. Ali, mi smo bre protumačili život i sad nam je džet set. Da li ovakav ili onakav, kad ga mi okujemo u lance starostavnih mudrosti ima bre da bude miran i bespomoćan. Nema da mrdne više. A šta ima i da mrda. Pa zar nema u našem, srpskom načinu življenja izvesne filosofske strategije. Da ne kažem, čiste filosofije. Što bi mrdali, evoluirali, kultivisali se? Kojekude, što bi rek’o Karađorđe - kad će se opet vratimo na isto? Da li ćemo se vraćati ili se nećemo ni pomaći, meni izgleda nekako u egalu što bi rekli u Evropi. I ja zaista ne razumem te naše materičke trudove koje zauzdavamo da bi se porodili u tuđem svetu. Ovaj ovde, nije neki ali je bar naš. Mi vozimo koturaljke u drugom smeru. Bole nas, bole mene, nek’ bole i tebe. Radovane, kućo stigli smo do E! Ovde se ljudi jedino plaše samoće. Izuzgajali smo se pet vekova pod Turcima i još ćemo pet pod raznim „činiš’voliko“. Na svakih 50 godina jedan Karađorđe potpiše, a jedan Miloš zasluži. Mi moramo pre svega da razumemo važnost Evrope koja je namenjena nama od Budimskog sporazuma pa na ovamo. Da je onaj Hati Šerif bio pametan imao bi ne 202 nego 2002 garnizona. E, moj Hati Šerife vrano jedna, da si se samo setio na vreme da zapevaš i za pojas zadeneš. Svi bi pevali sa tobom. I da još svakom Srbinu daš po jednog Turčina da mu pravi društvo. Da ima čovek sa kim da ogovara kad već ne ume da peva. Još da si nam krave menjao za časove pevanja. Ma idi, zbacili bi mi umesto tebe koga oćeš. Ma, ajde molim te zbacili bi sami sebe. Ali da se vratimo na našeg admirala. Da vidimo šta je izabrao. Jadan, nije ni znao koliko će ga glava tek zaboleti. Sastali se oni u obližnjem kafiću. Poglede, toplinu počeše razmenjivati kad kao u svakom dobrom filmu, g-đica Perla u baš taj kafić utrči: „Domunđavate se vi, domunđavate...ko u skupštini...ne gledaj me predugo - nismo jedno za drugo...ej, slavna pesnikinjo, nemoj da misliš da si neka faca...trebaš ti njemu zarad nečeg...ček samo kad interes ostvari ima odmah od tebe da se otcepi...ko od mene sada... Al ja znam dobro ko sam i šta sam: visina nad visinama, širina nad širinama. Ne gledajte me čudno. Pričam o fizičkim osobinama. A sad o mentalnim... Znate, ja ovaj svet uopšte ne razumem. Je l hoće on u Jevropu ili neće? Iz korena sve mora da se menja...oh, kada ću ja biti te sreće?“

Nervozan admiral iz džepa vadi češljić, gladi bradu jareću i ogleda se u ogledalu, sav zvaničan, jer reči g-đice Perle ipak ga pogodiše:

„U Evropu, draga moja, tako se ne ulazi! Imaš li ti pasoš?“

Perla sva važna: „Imam!“

„E vidiš, to ti nije dovoljno! I vize ti trebaju, za koje se red čeka i to po nekoliko sati...a potom te odbiju...jer nisi obojen i tako to... Ti bi u Jevropu, pa u Jevropu...Da li si ti ikad bila tamo?“

Perla: „Ne, što pitaš?“

„Radi babinog zdravlja, verovatno!“ – sada već vidno iziritiran admiral – „Sedi tu gde jesi jer i onako i za gde si nisi.“

„Više od po Srbije videlo sveta nije. Pa šta! Zato i hoćemo u Jevropu. Da je ogledamo malo. Da i mi vidimo kako se lepo može živeti...eto, ja bih, na primer, mogla od umetnosti...ja sam se naoružala!“

„Ja nisam naoružana?!“- dodaje pesnikinja.

„Zato ćeš da ostaneš tu gde jesi!“- dodaje Perla – „Bolje ičim nego ničim. Vidiš li sve one glumice? Misliš li da su im prave guzice? Il zubi? E, draga moja, misliš da se sa samom pameću može daleko dogurati? Da ti ja kažem: NE! Moraš u nekoj stranci biti! Znam i ja nešto. Možeš biti najpametnija al ako nisi, kako ono oni kažu...da, obojena, e cvrc Milojče, ima da nema, niko nema da te vidi. Znam i ja nešto, nego šta!“

„Pa u koju si ti stranku ušla?“ – admiral zainteresovano poče ozbiljno da se koleba.

„E, ja ću osnovati moju stranku! Zvaćemo se Silikonska dolina za Jevropu! Ni pasoš, a ni te tvoje vize nam neće trebati. Samo silikoni!“ – ponosno će Perla.

„To će se stvarno smatrati izlivom mozgova!“ – dodaje pesnikinja.

„Tako je! U Jevropu.“ – još ponosnija Perla.

„Upravo ovakve okolnosti su naterale nas, male ljude, da svoje srodne duše okupimo pod jednu kapu i da se čvrsto držimo održavajući naš integritet.“ – više za sebe dodaje pesnikinja.  

- Prva vrsta je prava pravcata kolonija poluidiota koji to nisu bili ali ih samoća naterala. Srbi iz samoće počinju da se bave politikom, valjda da imaju gde i sa kim da popiju kafu pre nego što zakrvave po službenoj dužnosti; rasprodaju seoska imanja da bi se uvalili u gradski krkljanac; studiraju po trideset godina da bi imali društvo sa fakulteta.

- Drugi su slobodnjaci, samotnjaci, slobodoumnici i zauzetnici samima sobom kojima se fućka za sve. Oni ni ne primećuju da su sami dok ne nalete u neki bircuz kad tamo drug iz škole sa firmom. Slave dvadeset godina rada. Blago njemu: on ima šefa. Sad je jasno kako to ide. Čim Srbi počnu da se druže, firma se privatizuje i kuš - sam si se rodio, sam ćeš i da umreš. Samoća je specifične zapremine i ne bi bilo zgoreg potpisivati ugovore o samovanju. Ja  penzije ne bi ni davao onima koji rade a ne samuju, nego onima što samuju a ne rade. Treba bre to potegnuti na leđima. Srbin i samoća su ko rak samac i alga vlasulja. Vizir im je isti.

E, zato se naš admiral muči! Ne može više sam. Ali, šta izabrati? Ovo mu je ko crveno crno na ruletu, mala i velika serija. Ostala mu još samo jedna ruka. To što pesnikinja pametno zbori i nije mu neka siguracija. Folk diva opet glupa jeste, ali sve to mož’ da bude, a ne mora da znači. Možda mi bez obzira na koeficijente inteligencije, predodređenosti i talente treba ipak da budemo razumni i oprezni, a sve u svrhu odlaganja preteranog napretka. Neke stvari se ovde nikada ne menjaju. A što bi se i menjale kad će opet da se promene i vrate na isto.  Kažu, što ti je let viši, to ti je tres teži. I da se ne lažemo: oni koji su na prečac uspevali i odletali odavde nisu se vraćali već sunovraćali. Eh, ja se raspričao kao da me neko nešto pita. Kao da su uživo. Ali žao mi čoveka.Vuku ga unazad ali ne bere on brigu. Tamo se i uputio kad bolje razmisli. Unazad. Spala knjiga na tri slova: skupština, fakultet ili grand šou? A šta kažete? I MI imamo Bermudski  trougao, BRE. Ja se evo krstim već duže vreme, sve se krstim i levom i desnom. Da me vidi moj pokojni Milojica na mestu bi me ubio.

Napomena: Rad je na konkursu *ZLATNA KACIGA 2009* koji je raspisao Kulturni centar Kruševac, dobio specijalnu diplomu za kvalitet od strane festivalskog žirija.

 Svetlana Pollak i Sanja Petrović