| PUTEVI KULTURE |
|---|
| GRAD ADRENALINA | ||
|---|---|---|
|
| AUDIO - VIDEO |
|---|
| BLOG KCK | |
|---|---|
|
| САЈАМ КЊИГА |
|---|
|
|
| LINKOVI | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| BIOSKOPI |
|---|
| 20 ZLATNA KACIGA |
|---|
 |
| Izabrana vest |
|---|
| DETALJNIJE |
|---|
|
| Statistika |
|---|
|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 5.7.44-log-cll-lve Vreme: 22:47 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 6449680 |
| Najava promocije *Puteva kulture* |
|
|
|
| Autor Ljuba | |
| Tuesday, 13 January 2009 | |
|
17.01.2009. godine u *BELOJ SALI KCK* u 20.00 časova Kulturni Centar Kruševac predstaviće javnosti 12-ti broj svog časopisa *PUTEVI KULTURE*. Promociji će prisustvovati i predstaviti svoje radove i brojni gosti, zastupljeni u časopisu, medju kojima su i: Miodrag Jakšić i Aleksandar Čotrić, Ljubiša Djidić, Pavle Bubanja, Sanja Crnobrnja, Žića Milenković, Jelena Djinovski, Ljubiša Vasiljević, Ljubica Petković, Dragana Isajilović, Nebojša Lapčević, Radivoje Simić, Lidija Užarević, Spasoje Ž. Milovanović, Moma Dragićević, Maja Olić... Izvolite, posetite nas! 
УМЕСТО УВОДА О РОЂАКУ НАШЕГ ГРАДА  -Исповест за Милића- Када је шездесетих година прошлог века у једној београдској галерији (сада је тамо кафана „Цар Душан”) Милић од Мачве отворио једну од првих изложби и жестоко загаламио против енформелиста, нико још није слутио да је млади сликар испољавао начин своје ликовне поетике и начин опхођења, не толико због своје природе (мада и због тога), колико због заштите идеја у које је веровао (нарочито због тога). У то време, у мојим студентским данима више сам се дружио са слика-рима, мање са колегама из књижевности. Наравно, ту ће се наћи и Милић, алинаш истински блиски сусрет догодио се осамдесетих. Он је већ исликао „Обретење Лазарево” у Дому синдиката, али се ми још нисмо на прави начин нашли. То ће се десити на вечери код једног његовог колекционара на пијаном шарану, најбоље припремљеном на свету. Када смо касније, у мом сећању бар још три или четири пута били код њега „на тој риби”, увек ме лукаво питао: Зашто је његов пијани шаран најбољи на свету? Одговарао сам му: Зато што му увек поклониш слику!. Милић је ценио моју мудрост и питао ме да ли су сви племићи са Козника тако генијални, а ја сам му одговарао да их превазилази само мачвански барбарогеније. Заправо, ова анегдотица је одражавала наше касније духовно стање у братству по љубави које је трајало двадесетак година. У Београду сам увек коначио у његовом Здању на седам ветрова, познавали су ме његови пси, а нарочито чувени мачак Шпицлов. Милић је код мене у Крушевцу спавао најчешће у родитељској кући у Балшићевој, али и у стану, а устајао је готово у зору, и кад није могао да слика стално је нешто писао „набијеним” слогом, без маргине, без реда. Ишао сам са њим по Мачви, Војводини, Босни, Аранђеловцу... Велики галамџија на естрадној уметничкој сцени, Милић је у понашањубио изузетно скроман. Он чак није био ни боем. Најсрећнији је био кад успе да слика од зоре до мркла мрака. Енергија лудака, говорио је сам за себе. Пред 600 година Косовске битке, са својом малом галеријом Слово љубве коју сам основао при Багдали (такође касније насилно угашеном), покушао сам за наш град да остварим галерију слика на тему Косова. Успели смо да добијемо тридесетак највећих живих имена српског сликарства. У немогућности да адаптирамо зграду Старе поште (Управа прихода) коју смо добили од Општине, све те слике смо поклонили Народном музеју и оне данас красе хол ове установе. Јер, деведесетих година су почеле кризе и ратови. Милић је већ постајао Крушевљанин , излагао је једном у Уметничкој галерији, а два пута у малом салону Слово љубве. Тада се већ (у канцеларији Баг- дале, што је руком, уз леп цртеж, потписао) определио да свој Косовски циклус уместо Приштини завешта Крушевцу. У исто време је прихватио (због побратимства Крушевца и Крфа) и идеју о симболици Мајке Србије и Мајке Грчке у својој првој скулптури. У ове пројекте се здушно укључује и Павле Бубања, тако да нисам био сам. У једно рано јутро (16.март, 1999) одвео сам Милета Меду, председника општине са Пајом код Милића. И све смо завршили. Свим срцем нас је подржао и Влада Тасић, начелник Округа. Одабрали смо локацију за галерију, почела је и адаптација, првих 80 слика својим личним камионом у Крушевац довози млади песник Небојша Лапчевић. Све смо радили од срца - додуше у почетку ћутали, јер искуство показује да многи наши, уз добру вољу све ураде супротно. На малом зеленом травњаку подно Куле те јесени 2000-те седели смо Паја и ја, гледали нову Галерију и веровали да нам је само Господ може одузети. Нажалост, тог децембра пред отварање, Господ нам је узео Милића. Изненада је оболео. Операција!? Два дана сам код њега. Супруга Данка ми га „препушта” цело поподне и ноћ. Да одем брате, у неки манастир, где је чиста тишина и чисто духовно стање,шта мислиш, каже ми. Да је кобно оболео знале су кћери, и Данка, нажалост и ја.Он није знао. Кад ћу све то да исликам? Морам почети што пре, говорио ми је и показивао свеску препуну композиција насталу тог лета у атељеу на Златибору. Онда је сео и својом руком исписао цео уговор за галерију у Крушевцу. Лепо то прекуцај и донеси да се потпишемо. Одох ја сутра дан за Крушевац, махнуо ми је ушушкан у наслоњачи за љуљање на својој тераси. Одох ја за Крушевац, а за који дан ћу се вратити, јер све ово нисам радио ни по налогу моје Багдале, града или било кога. Пар дана иза тога, тог 8. децембра око 23 х чујем вест: умро је велики српски сликар Милић од Мачве. Остало је ћутање... Наша галерија Косово први праг Србије, после још једног отварања (28.јун 2003) остаће затворена све до 14.октобра 2008. када је као нова институција при КЦК поново засветлела. Летопис о ангажовању Милићевог старатеља (како ме је „крстио“ у тестаменту), о његовој породици која је одпоштовала његову вољу и није могла да разуме шта се то у вољеном цараском Крушевцу догађа, о оснивању Друштва љубитеља уметности Милића од Мачве, о многим хуманитарним вечерима,књижевним наступима, округлим столовима, о „пасуљу по Милићу“... припашће неком другом хроничару. Кад узмогнем посетим његову брижну супругу Данку, кћер Јелену и братанца Ненада, али и Здање на седам ветрова. Тамо код чувара Милисава обиђем три шљиве које сам му из Милентије донео, а он се претерано хвали њиховим родом.. И одем на Милићев гроб у алеји великана (као и гроб моје сестре на Новом гробљу), сам, ако већ нисам са Голубом, Милићевим пријатељем којег је сликао као Милана Топлицу, или са Момом Димићем, или Миланом Младеновићем... И оставим једну гранчицу трњине која расте подно Лазареве куле, баш тамо одакле је највећи српски историјски сликар желео да гледа са горњих одаја Галерије где је требало да буде његов крушевачки атеље...  Љубиша Бата Ђидић U časopisu *PUTEVI KULTURE* broj 12 koji će Kulturni centar promovisati 17.01.2009. godine u 20.00 časova u *BELOJ SALI KCK* svoje radove objavili su:
|
|
| Poslednji put ažurirano ( Monday, 19 January 2009 ) |
| < Prethodno |
|---|