Културни центар Крушевац - Добродошли!

3А ПРОМОЦИ.ЈУ БОРИНЕ КЊИГЕ *ТИ МЕНИ МОЖЕШ УВЕК* у Крушевцу 

Када човек пређе одређени пут, онда има потребу да бар на тренутак предахне и сагледа узроке и последице' пређеног пута. Мене за Бору везују снажне импресије, као и осећање блискости у етеричној области, која се зове поезија, а у којој смо нас двојица, вођени визијом да будемо покретачи замрлих песничких илузија, које је створило једно сурово време распада једних и успостављања других вредности.

Ми смо то дефинисали као уништавање већ достигнутих нивоа модерне и васпостављања новог таласа пост модерне. Као људи, који су живели у много романтичнијим условима живота, желели смо да сачувамо бар делић онога што је као вредност, значила поезија двадесетог века.

Интуитивно смо осећали да је снага и енергија, која је зрачила из римоване, ритмичне, метрички ограничене, емотивно узвишене лирске поезије, снага Универзума, који пулсира у ритму и по мелодији, коју осећају само Богом дане душе. Зaто смо нас двојица осетили потребу да се ставимо у одбрану оног највреднијег и покренули смо талас који је понео многе ствараоце и песнике, најпре у нашој средини, а онда и широм Србије.

Верујем да не треба истицати, да је Бора заједно самном један од "криваца" за сада већ широм Србије позназу поетску позорницу, али и за многе лепе ствари, које су се у међувремену догађале: од десетина уређених књига, преко још толико рецензија, па до пријема у У.К.С. и чпанства у многим књижсвним клубовима.

А сада бих се вратио на саму књигу која је последица дугогодишњег Бориног стварања. Основно питање је: како дефинисати и шта рећи о песнику, који у својој поетској имагинацији, понесен својом лиром пева о ономе што носи енергију свих времена, вечиту тему младости и заноса, љубав.

Бору као песника надахнула је снажна жеља да повеже садашњост и прошлост са будућношћу. Јер, ако сам себе дефинише као *последњег романтичара*, не оставља ми другу могућност, но да и ја њега и његову поезију дефинишем на исти начин. А када је реч о имагинацији у песниковом стваралачком опусу, који је изузетан зa место и време његовог битисања, морам па нагласим да његова поезија зависи не само од звука његових речи, исто и још више од њиховог одјека. Зато је песникова имагинација срећна околност песникове инвенције, да вештим компоновањсм мисли и  фантазија или њихових варијација, које проистичу из речитости или вештине украшавања и заодевања метафоричким изразима јасно видљива у плодотворности и истанчаности у изражавању.

Реч као светиња, ритам звукова и сазвучја, која, када се на поссбан начин спојее, дају енергију која плени, преплављујее и узноси кроз емоцију, која се дефинише као највиши облик, љубав: љубав према богу, жени, домовини... А љубав је оно што повезује све живе душе у Универзуму. Она све одржава, храни, брани, оплемењује и креативно ствара. Реч је не знак, већ дух. Упијајупи њену срж, одбацујемо костур. Реч је звук и тон у најчистијем свом облику. А звук је сила, светлост, боја, топлина, јединствена целина. Срочени звукови на посебан (уметнички ) начин, обликују изванредну слику, фантастичан талас, тело, чији су сви органи међусобно повезани. И ма колико речи и језици разнолико изгледали, сви имају заједнички чинилац: једнак распон дубоких и тајних вибрација, нечујних за људско ухо, које служе као фундамент. Важна је тежина речи, а њихова таласна дужина и хармонија, које су узрок свему, нису испразне речи.

Ова својеврсна збирка носи печат савремености по темама, али и стари печат по брзој визуелизацији, која својом смелошћу продире у свет чула и звука, који је ван домета световних и постмодернистичких схватања у поезији. Инвенција и поетска слика су суштине искристалисане песникове емоционалности. Зато су разноликости песничког израза Боре Благојевића, као и многи гласови кој и певају не напуштајући своју сопствену хармонију.

Очиглелно је да се песме, бар оне које се називају лирским, баве бележењем сензибилитета, непосредног или реаговања на непосредни сензибилитет и могу дефинисати као" Блаженство самоће''. Неки лирски песници, као што је и наш Бора су осетљиви на лепоту стварног феномена, други на асоцијације, али се најчешће слажу у томе да њихове емоције погичу од непосредне свесности о свету који их окружује: о женама, цвећу, атмосфери и свим осталим суптилностима.

У овом опусу примећујем осим дужих и песме краће форме и запажам да између дуге и кратке форме не постоји разлика, не она у односу на њихову дужину, већ на њихову садржину. Јер кратку лирску форму можемо компоновати и певати, покоравајући их задовољству једног тренутка, а многе Борине песме су певљиве или се већ певају, јер се лако на њих надграђује музика. Са поетског становишта овакву лирску врсту можемо дефинисати као отелотворење јединственог емотивног набоја. Зато је поезија, посебно лирска, уметност која настаје из музике самогласника и сугласника, звука и асоцијација, изнедрених слика и метафора и могла би се назвати "Чистом поезијом".

Могао бих још много тога рећи о Бориној поезнји, поредећи је са теоријама књижевности и критике, али мислим да то није потребно, јер је Борисав Бора Благојевић остварен песник истанчане поетике, који је оставио дубок траг у срцима многих српских песника и читалачке публике.
Мени остаје да му као и до сада пожелим још плодотворнији рад и још много оваквих и још бољих књига.