Културни центар Крушевац - Добродошли!

07.07.2010. godine u Manastiru Svetog Jovana u ataru sela Makrešane, u okviru celodnevne manifestacija obeležavanja rodjenja Sv. Jovana Krstitelja izveden je kulturno-umetnički program VRELO SVETOG JOVANA u zajedničkoj organizaciji MZ Makrešane, KUD-a *MLADOST* iz Makrešana, Crkvene opštine Makrešane i Kulturnog centra Kruševac.

U programu su, pored članova KUD-a *MLADOST* iz Makršana, koji su izveli jednosatni kolaž progrom sa folklorom, pesmom i narodnim običajima žetve, nastupili i kruševački pesnici: Ljubodrag Obradović, Jelena Protić-Petronijević, Tomislav Simić i Svetlana Djurdjević. Program je pratilo više stotina gledalaca, medju kojima su bili i zamenik predsednika skupštine grada Kruševca Siniša Maksimović i član Gradskog veća Kruševca Ivan Aksentijević. 

KLADENAC SVETOG JOVANA skriven od zla u gori Mojsinjskoj oduvek blista i donosi spokoj za umorne hlad za žedne iskustvo duši večnu mladost telu novo čuvstvo sve vodu nekuda teku misao srce ledi a onda istekne u reku koja koprenu izbledi  iza gora leluja Morava krivinama mir da razlije nemire zauvek uspava i prošlost oku otkrije osmesi posrebrili šumu sloboda izgledima mladi i prateći zvezdu svetu usijane otkrovenjem hladi skriven od zla u gori Mojsinjskoj zauvek blista i donosi spokoj (c) Ljubodrag Obradović

U PORTI SVETOG JOVANA Možda me spopalo Leto u odlasku Možda miris pokisle trave Možda su mladi orasi Raspukle kore Pomogli da zaboravim Surovo kruženje Godišnjih doba U Crkvi Svetog Jovana Na Dan usekovanja  Nema bežanja Nema okretanja glave Na drugu stranu Prespavaj ovaj život Ali on će te stići udarcem Kamenom koji koji te Uvek nadje Uvek  saplete I kad kiša zastane Nad portom Tog dana I kad ti nebo nešto Poručuje Budi na pravom mestu U pravo vreme Možda Ti se tajna otkrije (C) Jelena Protić-Petronijević

Sveti Jovan Krstitelj se u hrišćanstvu smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak spasitelja, a i jedini koji ga je video.

Rođen je pola godine pre Isusa Hrista (24. jun/ 7. jul, Ivandan). Svoje detinstvo i ranu mladost Sv. Jovan je proveo u pobožnom domu svojih starih roditelja - Zaharije i Jelisavete. Budući svesni velikog zadatka koji je pretstojao njihovom detetu, da bude preteča Mesijin, oni su dali zavjet Bogu: da će im sin celog života biti nazorej (da će živeti asketskim životom). Nazoreji su se obično povlačili u pustinju. Tako je i Sv. Jovan živeo u judejskoj pustinji, gde je postio (hranio se isključivo medom od divljih pčela i biljkama) a uz sve to, Sv. Jovan je bio u danonođnom molitvenom dodiru s Bogom i vršio je svoje duhovno pripremanje эa veliki эadatak Preteče Mesijinog. Pozivao je ljude da se pokaju, jer se približilo carstvo nebesko. Mnogo naroda je dolazilo da ga sluša, i kada bi čuli šta on govori bilo bi im žao što su Boga vređali i kajali su se. Pokajnike bi sveti Jovan krstio u reci Jordan. Videvši Isusa, Jovan reče: “ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni?” (Matej 3;14), tada mu Isus odgovori: “pusti sada, jer tako treba da ispunimo svu pravednost” (Matej 3;15). Posle ovoga Jovan pristade da krsti Isusa. On potopi Isusa u reku i krsti. A u trenutku, u kome je Isus po iэvršenom krštenju izlazio iz vode, nebo se otvorilo i Duh Sveti u obliku goluba-simbola čistote, bezezlenosti i svetosti- lebdeo je nad Njim, i čula se gromoglasna reč Vožija:"Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji" (Mt.3, 16-17). Kroz taj čin se pokaza i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode).

Sveti Jovan Preteča završio je svoj ovozemaljski život tako što mu je, na zahtev zle carice Irodijade, odsečena glava. Irodijada je bila majka lepe plesačice Salome, koja je svojim plesom začarala Iroda a ovaj je za uzvrat morao da joj ispuni svaku želju (jer su se tako dogovorili), pod majčinim uticajem zatražila je Salome glavu Jovanovu, zbog prekora koji je on upućivao njenoj majci, jer se udala za cara Iroda, inače brata njenog muža Filipa, koji još beše živ. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/ 11. septembar). Na taj praznik hrišćani poste bez obzira u koji dan pada.

Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bojogavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posečen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. Sveti Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najviše svečara ima 20. januara. Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet, tako i po načinu života u svetu, i po ulozi krštavanja ljudi za pokajanje i krštenja Mesije, i tako najzad po svome tragičnom izlasku iz ovog života. On je bio takve moralne čistote da se, vaistinu, pre mogao nazvati angelom, kako ga Sveto pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom. Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito time što je on imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad i zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 7. januara po crkvenom, a 20. januara po gregorijanskom kalendaru. Crkva takođe slavi i obretenje glave svetog Jovana Krstitelja.

IZVODI IZ MONOGRAFIJE *MANASTIR SVETOG JOVANA KRSTITELJA - MAKREŠANE*
koju je napisao Ljubodrag Petković (star 84 godine)

Današnja lokacija sela Makrešana potiče iz 19. veka sa blagim pomeranjem, sa padina Mojsinskih planina ka tokovima dveju reka, Rasine i zapadne Morave. A u nedrima Mojsinja selo, nije ostavljalo, ma koliko se pomeralo, svoje svetinje-crkve i Manastire, ostaše na istom mestu gde i potekoše. Neke su ostajale u ruševinama da u tragovima prkose vremenu i istoriji, druge su se pak iz ruševina i pepela podizale i šireći svoja krila što im ih Bog podari, štitile svoje vernike i sluge Božje.

Među ovim drugima je i Sveti Jovan Krstitelj, neraskidljivo vezan za selo Makrešane i njegove žitelje sa susedima.

Manastir Sveti Jovan iznedri Mojsinska planina u ataru sela Makrešana, nadkrili se Manastir nad selo sa severoistočne strane njegove da ga čuva i štiti: Rastrgoše se težaci Makrešana između plodnih njiva i polja, reke Rasine i Morave što im fizičku hranu daju i Svetog Jovana što ih duhovno hrani i za čudo na obe strane veoma vešto stižu.

Usred šume Mojsinske planine na 2-3 kilometra od sela Makrešana, a selo Makrešane se nalazi na šest kilometra od istoriskog Kruševca-grada Cara Lazara. Nalazi se manja zara van-dolina sa imenom Vodice. Dolina je okružena šumom i zaštićena od severnih i istočnih vetrova, otvorena samo prema zapadu, vidljiva samo iz vazduha, tu u zavetrini na suncu smestio se Manastir Sveti Jovan Krstitelj, na nadmorskoj visini 310 metara, na geografskoj dužini 210 i 24', (dvadeset jedan stepen i dvadeset četiri minuta) na geografskoj širini 430 i 3T (četrdeset tri stepena i trideset i sedam minuta).

Sveti Jovan nije zaboravljen već ga obnovi še i podigoše Makrešanci, moleći se za spas srpa kog naroda, za svoj opstanak, zdravlje i napredak. Četiri su svetice danas delo njihovih ruku i blagodarja:

1. Crkva Sveta Nedelja - Ilija, izgrađena 1885. godine
2.Crkva Sveta Bogorodica
3.Crkva Svetog Pantelejmona
4. Manastir Sveti Jovan

O mestu gde se smestio Sveti Jovan Krstitelj, sama prostorija gde se ponosno ucnravila Crkva zove se Vodice, po bogatim izvorima hladne i zdrave vode koja umorne i iznemogle okrepljuje i osvežava. Od sela Makrešana do Manastira Svetog Jovana stiže se tvrdim makadamom koji vodi u dubinu Mojsinske planine.

Po nekim podacima, a i danas još živim žiteljima, ova planina u 19. veku bila je mesto gde su čobani napasali svoja stada. Baš na mestu gde je sada Crkva Sveti Jovan, okupljali su se čobani i zabavljali raznim za ono vreme društvenim igrama. Nedaleko od zaravni bile su kolibe -pojate sa stokom, a oko samih Vodica pružali su se voćnjaci, vinogradi, njive i livade.

Početkom dvadesetog veka dolazi do prvog svetskog rata koji je odveo i borce iz Makrešana, među onima koji su ostali živi, bio je Soluna C Milošević Stanoje zvani (Bixara). Vratio se bolešljiv, a posle svega preživljnog u ratu i sa poremećenim snom. I u snu, i na javi često je razmišljao o Vodicama i kao da mu se činilo da tamo vidi Crkvu, a onog dana kad bi zbog svakodnevnih seoskih poslova prošao pored Vodica, on je noću sanjao da na tom mestu traži Crkvu.

u Crkvi svete Nedelje, tada je bio sveštenik pop Jevta Radisavljević. Stanoje mu se obratio sa molbom za savet šta da radi. Isričao mu je koje ga misli i kakvi snovi progone. Sveštenik Jevta mu je dao blagoslov i savet da potraži to što ga u mislima muči. Stanoje je ozaren sveštenikovom podrškom, došao u Vodice i u blizini sadašnje Crkve, ispod obale na 5 do 7 metara udaljenosti, prevrćući kamenje pronašao je ostatke predhodne Crkve, polutruo krst drveni, kandilo i ikonu koja je bila pocepa na i nejasna.Na raščišćenom temelju, na jednom od kamena Stanoje je postavio ispod jednog klena, krst, kandilo i ikonu. Tu su Ljudi dolazili i palili sveće u prolazu ili o praziiicima-Svecima. Tako je to mesto služilo kao Crkva¬Bogomolja oko 1921. godine. Prostor oko tog mesta -Crkve bio je rasčišćen od žbunja i drveća u veličini većeg seoskog dvorišta, ulaz u Crkvu vodio je od glavnog puta niz jarugu, a izlaz je vodio¬okrenut ka potoku Rakovac.

Negde oko 1930 godine, Crkva je premeštena zbog nepristupačnosti iznad obale gde se i danas nalazi današnja građevina.

Prvobitno je podignuta mala Crkvica, čatmara (od drveta i blata-zemlje,na kameni temelj) sa krovom od ćeramide, a unutra je imala potreban odgovarajući inventar, slike i ikone.

Prostor oko Crkve je uređen, ograđen žičanom ogradom i postavljena je kapija. Sada je to već ličilo na pravu Crkvu sa portom.

u crkvi su se palile sveće za zdravlje i za pokoj duse, sada kada je Crkva ovako uređena, meštani sela Makrešana, a i okolnih sela počeli su masovno da posećuju Crkvu, a posebno 7. jula po novom to jest 24. jula po starom kalendaru, kada Crkva slavi dan, roćenje Svetog Jovana Krstitelja, to je slava Crkve i toga dana se seče crkveni kolač i bira kolačar za sledeću godinu. u to vreme, toga dana na dan 7. Juli službu su obavljale po dve kaluđerice, koje su dolazile iz manastira Svete Bogorodice, kao i pop Crkve iz Svete Nedelje.

Nešto kasnije uz crkvu je podignuta i građevina od kamena sa strane, pokrivena crepom, koja je služila kao pomoćna zgrada, ostava, a i za sklanjanje ljudi od kiše pri posetama.

Malo kasnije uz Crkvu podignut je i kona k veličine 6 h 12 metara, koji je imao veliku salu, malu kuhinju i ostavu, konak je bio građen čakmara-kovanice, sa temeljom od kamena, pod od betona, a krov pokriven crepom, konak je spolja i unutra bio okrečen.

Kada je konak bio završen, pripremljena je velika proslava, o kojoj su dugo pričali stariji ljudi. Posle službe u crkvi (koju je obavio pop Dragoslav Veljković) i napolju sečenje slavskog kolača i izabiran kolačar za iduću godinu, bilo je veselo, igralo se do uveče, harmonikaš je bio Rada Borin, Sida i Branko Đela su prodavali limunadu, a Livonja bombone, prisutnost je bila velika, došli su ljudi sa strane i okolnih sela.

Oko izgradnje Crkve, pomoćne zgrade i konaka najviše je bio angažovan i rukovodio poslovima čovek koji je i pronašao prva obeležja Crkve Milošević Stanoje. Njemu su pomagali meštani sela, majstori raznih profila oko izgradnje, a posebno njegov sin Živadin, koji je u to vreme bio dobar zidar.

Stanoje Milošević je živeo prilično dugo, na sreću našeg sela Makrešana, jer je za veru i pravoslavlje puno učinio, rođen je 1887. god, a umro 1976. godine. Bio je oženjen, imao je troje dece: dva sina (Sandu i Živadina i ćerku Dušanku), bio je pismen i pobožan čovek.

Posle napred navedenih radova oko crkve i radovanja zbog svega urađenog dolazi drugi svetski rat čemer za našu zemlju, Manastir Sveti Jovan i njegov prostor postaje utočiste za narod koji se sklanjao od neprijatelja, dalje od sela.

Kad se završio drugi svetski rat i naša domovina postala slobodna Manastir Sveti Jovan postaje još posećeniji. Na ime praznika Crkveni Sveti Jovan Krstitelj se poklapa sa državnim praznikom Srbije 7. juli koji je proglašen za dan ustanka u novoj Jugslaviji. Tako je toga dana pošto se nije radilo Crkva Sveti Jovan bila masovno posećivana.

Ispostavilo se da je postojeća mala Crkva-čatmara bila mala nedovoljna za posetioce (u njoj su mogli da stanu desetak ljudi) pa se ukazala potreba za izgradnjom veće Crkve. Opet Stanoje stupa u akciju. Sprema-peče ciglu za svoju kuću, i uz to za novu Crkvu izpeko je oko 7-8 hiljada cigli. Meštani sela Makrešna su mobom izvezli ciglu za Crkvu zaprežnim kolima (sve uz brdo volovima i kravama) koje su vukle kola, a ljudi podupirali i gurali kako bi pomogli, jer je uspon bio prilično veliki. Cigla je smeštena u pomoćnu zgradu da cigla ne pokisne, ali na žalost ona je čekala dosta dugo.

Posle drugog svetskog rata, svojom ličnom željom i od strane Crkvenih vlasti postavljen je kaluđer Lukijan, da brine o Manastiru¬Crkvi Sveti Jovan. Deda Stanoje, Lukijan i predstavnici Manastira Sv. Bogorodice dogovore se da dovedu desetak majstora i iskopaju temelj za novu i veću Crkvu. Kaluđer Lukijan, je prikupio novac od ljudi iz sela na dobrovoljnoj osnovi. Majstore i običnu radnu snagu su seljaci takođe davali dobrovoljno. Radili su svi po nekom redosledu o čemu je vodio računa Lukijn.taj Lukijan (Svetomir Pavlović) je u nedostatku novca prikupljenog za izgradnju, prodavao svoje njive da bi podmirio troškove oko izgradnje Crkve. Veliku zahvalnost duguje

selo Makrešane Lukijanu i žiteljima sela.

Nova Crkva je sagrađena od tvrdog materijala, omalterisana i okrečena. Unutrašnjost Crkve sređuju i ukrašavaju majstori, umetnici, a ikonostas su izradili Pavlović Miroslav i Cvetković Dragoslav entuzijasti umetnički nastrojeni. Konstrukciju prozora i vrata izgradio je od gvožđa Jovanović Milivoje, a staklo postavio Toma Miloradović-traksler. Svi su oni iz Makrešana. Takođe su iz Makrešana desetak majstora zidara koji su radili dobrovoljno na izgradnji Crkve. MAJSTORI:Urošević Živko - zidar, Marković Svetomir, Milivojević Mile, Petković Timotije , Ognjanović Dragan 6.Milošević Živadin. 7.Petković Dragoslav , Bilo je više desetina ljjudi koji su radili kao obična radna snaga, na dobrovoljnoj osnovi kao pomoć.

Pored Crkve je preuređena i podešena postojeća sala sa nameštajem, ona danas služi za proslave praznika i zt' doček srpske nove godine i za proslavu Božića, paljenja Badnjaka.

Zahvaljujući deda Stanoju Miloševiću i Lukijanu, kaluđeru, selo Makrešane je dobilo još jednu svoju Sveti cu.

Kada je deda Stanoje iznemogo-ostareo, obavezu oko čuvanja i vođenja brige oko Manastira i Crkve Svetog Jovana, predao crkvenom odboru 1970. godine, a on se upokojio 1976. godine. Crkveni odbor sa kaluđerima koji su u manastiru, i danas brinu o njemu.

PREMA EVIDENCIJI KALUĐERI I OSTALI KOJI SU BILI U MANASTIRU

• - Jovan Vukojević (kaluđer) iz Makrešana.
• - Pera agronom, penzioner, iz Kruševca, nije mogao da živi u gradu, došao ovde u prirodu, imao stalne posete.
• - Lukijan, Svetomir Pavlović, kaluđer iz Makrešana.
• - Povremeno i za vreme slavlja, dolazile su i Kaluđerice iz Bogorodice
• - Simeon, Nebojša Mužeka, Kaluđer, umro, sahranjen ovde u porti.
• - Jeromonah Jakov Simić, Kaluđer, došo posle Simeona, koji je preuzeo upravu u manastiru i sada je ovde.

Manastr i Crkva se do sada nalazila na privatnom zemljištu Radomira Davidovića, koje je on poklonio crkvi.

Za vreme boravka ovde oca Simeona u Manastiru Sv. Jovan od 1997. do 2009. godine, uz njegovo veliko zalaganje i trud, započeto je i stavljeno pod krov zdanje Manastirskog kona ka, po projektu preduzeća za projektovanje "Grapit" koji je uradio projektant Zoran Marinković. Smrt je preduhitrila oca Simeona i omela u nameri da svoju zamisao privede kraju. Kaluđer Jakov Simić koji je u Manastiru od jula 2009. godine, otac Simeon uz pomoć crkvenog odbora, ali i dobrih ljudi, radi na daljem završetku konaka, dovođenju struje i vode do objekta, kao i izgradnju odgovarajućeg prilaza do Manastira.