SADRŽAJ SAJTA
POČETNA
НОВИ САЈТ
DOBRODOŠLI !
O NAMA
Aktuelni program
MILIĆ OD MAČVE
ZLATNA KACIGA
PUTEVI KULTURE
TIN FEST
NOSTALGIJA
KRUŠEVAC PAMTI
KARAOKE OKRŠAJ
SLIKAMO ZA KCK
PROGRAMI KCK
Mesečni programi
Vodič KCK - 18
KONKURSI
OGLASI KCK
BLOG
FEDRARO
STARI SAJT
KABARE KCK
HOR SRPKINJE
BIOSKOPI
Grad adrenalina
VIDEO
PROMOCIJE KNJIGA
SAJAM KNJIGA
PUTEVI KULTURE
GRAD ADRENALINA


AUDIO - VIDEO
BLOG KCK
САЈАМ КЊИГА

LINKOVI











BIOSKOPI
20 ZLATNA KACIGA

Izabrana vest
DETALJNIJE
Administrator
Statistika
OS: Linux h
PHP: 5.4.45
MySQL: 5.7.44-log-cll-lve
Vreme: 07:00
Caching: Disabled
GZIP: Disabled
Članovi: 8
Vesti: 721
Veb veze: 5
Posetioci: 6547702
OVAJ SVET - Živorad Nedeljković u KCK PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba   
Friday, 20 August 2010
Ovaj svet - Živorad Nedeljković
24.08.2010. godine u 20:30 časova u Beloj  sali KCK u okviru LETA KULTURE 2010 održana je promocija knjige poezije Živorada Nedeljkovića *OVAJ SVET*. Promociju je organizovao Kulturni centar Kruševac, a učestvovali su: auotor - Živorad Nedeljković, Vlada Ratkovič - glumac, Jelena Protić-Petronijević, Lidija Užarević i Jelena Ivanović i drugi...


Živorad Nedeljković i Jelena Protić-Petronijević 


DIRKA - Živorad Nedeljković


Zajednička slika pesnika


Živorad Nedeljković daje intervju za RTK

ОВАЈ СВЕТ
Живорад Недељковић
Издавач-АРХИПЕЛАГ (2010)

РАЗОТКРИВАЊЕ ОВОГ СВЕТА

У пет кругова одвија се Овај свет Живорада Недељковића, књига која је освојила две престижне награде у овој години,( Меша Селимовић и Јефимијин вез) и дала наду свима који озбиљно схватају писање поезије ... Пре свега због тога што и Живорад Недељковић као и многи добри песници показује ентузијазам за већину ствари на које сунце сија, искористићемо параболу Владимира Пиштала из текста о Чарлсу Симићу (Политика, 21.август, 2010). И свакако због тога што је неко ипак препознао вредност у томе као и у откривању уметничког осликавања свакодневице. Награде које су сустигле овакву књигу свакако су и подстрек издавачу да не одустане од поезије упркос општој комерцијализацији која наизглед влада овим светом. А поезија се опире комерцијализацији, више него било која књижевна врста. Припада посвећеницима, какав је и овај аутор. Такви су и његови читаоци.

Надмоћ метафоре – прва песма у књизи, заправо је упутство за читање предстојећих циклуса и предсказује надмоћ поезије, стварање наде и вере, веровање у добро, у светле, позитивне стране света, упркос свему поражавајућем и узнемирујућем, упркос страху...

Леп је свет који окружује овог аутора и он нам га пружа показујући и јастреба и шеву, говорећи и о стени и о бетону, поверавајући нам танане разлике између њега, одраслог човека, угроженог свакодневним послом и навикама и његовог малог сина који је незаштићен и слаб и који је тек трећу зиму огрејао дахом... Али са којим заједно ужива у обиљу плодова на пијаци и у откривању нових речи...

Песник нам открива топлину свог микросвета и каже - журим да свијем се уз најмилије и згрејем се уз њих. Песник нас учи да је лепота света у ономе што већ можда имамо а не примећујемо, у заједништву и привржености чланова породице, у одласку на пијацу, у гледању ноћног неба... Али и у откривању цивилизације, у великим достигнућима технике, у стварању моћних лекова и у ОЧУВАНОМ ТЕЛУ човека који је живео пре пет хиљада година, пронађеном у леду у Алпима. Ту је и задивљеност пред снагом природе, звуковима ветра, облацима, лишћем и гранама...

А све то личи и на све друго што је величанствено у нашим животима као што су љубав, срећа, бол, туга... Понекад тако силни и громадни, понекад заводљиво нејаки и помирени пред њима, каже песник, трагајући за човеком у том свету који окружује и у којем се помера људско тело у безброј нити и делића... Све је повезано и све је са неким разлогом сачињено, као да видимо Леонардов цртеж људског тела или цртеже машина на којима сваки делић има важну улогу и циљ. Такве се асоцијације могу јавити док читате ову књигу у којој аутор на себи својствен начин, непретенциозно и дискретно, негде у подтексту, разговара и са другим писцима као што су Шели, Јежи Анджејевски, Александар Лома... Али препознаћете и како размишља кротко, за себе о намерама творца кога у песми УПОТРЕБА позива - Господе, склони ме, Господе, од прозора. Од времена. Да га изнова имам, оно би било другачије, Одавно повучено из употребе. Тек тада не бих умео са њим.

У песми ЛЕБДЕЊЕ сазнајемо да трпљење и бол воде тело у лебдење... И та мистична слика (израз В.Пиштала) јесте пресмели лет ка творцу. Ту се не може ништа додати, ништа одузети, песму просто треба прочитати и осетити.Узимајући за основу причу о јерменском митском јунаку Мхеру, заробљеном у стени, песник говори о томе да још нисмо спремни да спасимо овај свет најправеднији од свих и да ту чак ни поезија не може помоћи и сама заглибљена у живом блату, у МОЧВАРИ. И у песми ХРАНИТЕЉИ ГАВРАНОВА видимо да свет није много напредовао од времена варварства, када је у питању искључивост због које се ратује, мржња према ближњима и онима који се разликују од нас...Ритуално клање међу сродним народима и рођацима подсећа на давне ритуале о којима говори песма ироничног наслова О ЗДРАВЉУ И ВЕСЕЉУ.

Али, треба напоменути читаоцу који крене у разоткривање тајни ОВОГ СВЕТА да су многе песме као кристали које из сваког угла другачије видите, на свако ново читање указују се нове боје и значења. А стил је увек одмерен, сваки зарез промишљен и битан, уз то иде ритам препознатљив и кад се неке речи понављају, има разлога за то, приметићемо и у звучању и у значењу.

Бираним речима, реченицама у којима ред речи има битну улогу, не падајући у изазов ангажованог и таблоидног, свакодневног коментарисања, песник, држећи се свог високо профилисаног уметничког исказа, говори о недавним ратовима и пратећим појавама, колонама избеглица, страдалника и деце која ипак имају само једно детињство... Освојено је све чему се могло Без големог напора прићи. И све наше. И то је сведена прича у пар реченица о којој би неко други можда написао роман. Песнику то није било потребно, јер – Без свега се, без свега, може. И тако увек, до краја... Али важно је хоће ли бити времена за смешак? Ово питање остаје и песнику и читаоцима,(то је тај отворени завршетак) до следеће песме, до следеће књиге, до новог разоткривања.

Јелена Протић-Петронијевић


Vlada Ratković čita Živoradovu Poeziju


Lidija Užarević


Živorad i Jelena


Živorad i Jelena


Publika


Živorad i Jelena

O AUTORU

Sonja Veselinović

NAJPRAVEDNIJI MEĐU SVETOVIMA
(Živorad Nedeljković: Ovaj svet, Arhipelag, Beograd, 2009)

Nakon što je prethodnom zbirkom, Drugi neko (2005), dosegao svojevrstan vrhunac određenog poetičkog usmerenja, ali i započeo njegovu problematizaciju, u svojoj novoj knjizi Živorad Nedeljković pravi uočljiv, ali ne radikalan zaokret, u poetičkom i tematsko-motivskom smislu. Minucioznost, rasuta asocijativnost i intuitivnost u izrazu lagano se svode i sležu, kao da se pažnja sa virtuozne verbalne slike preusmerava na mentalnu sliku, na osobenu vizuru prosvetljenog subjekta. Tako se i prostor svakodnevice i intime nameće pesmi, ali ne kao ogoljena privatnost, no posredovano, smireno, poput dragocenog iskustva nekog drugog. No, prividna jednostavnost i prozirnost mogu zavesti samo čitaoca koji pesmu čita jedanput. Ponovljenim čitanjem ona nas uvlači u svoj osobeni svet, prelomljen kroz svest krotkog Kandida, izbrazdan roditeljskim kardiogramom, zasut perjem neustrašivih ptica.

U uvodnoj pesmi, autopoetički naslovljenoj „Nadmoć metafore”, uočava se jedan od dominantnih stvaralačkih postupaka zbirke, a njena izdvojena pozicija ukazuje na to da fl uidno pretakanje slika stvarnosti i mentalnih slika natkriljuje čitavu knjigu. Opis sukoba jastreba i crvendaća iz knjige Ptice božja stvorenja opstaje u mislima lirskog subjekta i uključuje ga, naizmenično kao plen i grabljivca. Ali stvaralačka misao, posednuta pticama, asocijativno ipak dolazi do ševe, tog drevnog simbola pesnika i pesništva, „izazova svim metaforama oblika i boja”. Prvi deo pesme oblikuje, dakle, putem razložene slike, jedno razvijeno poređenje, koje svoj vrhunac doseže u drugom delu. Jer, on počinje citatom iz Šelijeve „Ode ševi” i upravlja se ka fi guri pesnika, lakog poput crvendaća, no odvažnog da svoj posed od moćnog sveta-jastreba odbrani. „Ali stvaram i nadu, i veru/ Da mogu izaći na kraj s napasnikom/ I oterati ga lako, bez tuge”, dok čitav će okršaj neki posvećenik da prouči i posvedoči silnu nadmoć i zanos. Kao što se, u prvom delu pesme, asocijativni niz razvio u nekoliko koraka, tako se, u drugom delu, mentalna slika vraća njegovim stopama i, na taj način, usložnjava i osvežava poznatu, često pesnički rabljenu simboliku.

Mislim da nije neprikladno, povodom ove knjige koja tako nežno progovara o roditeljstvu, o dečjem svetu i igrama, uporediti ovaj postupak sa jednom igračkom. Reč je o površini na kojoj se slika menja zavisno od ugla posmatranja. Te dve slike najčešće imaju nekoliko zajedničkih tačaka, linija ili oblika, što se naročito primećuje pri onom „međupogledu”, uglu pod kojim se vidi malo od jedne i malo od druge, jednom rečju, haos. Upravo takvim, haotičnim, pokazuje se i svet oko nas, ovaj svet, u međupogledu. Međutim, pod moćnim pesničkim pogledom prizor se udvaja i obe su slike naporedo prisutne, ona početna, poticajna, i ona završna, skrivena iza nje. Poput lalićevske paslike izvire Nedeljkovićeva mentalna slika i time započinje smisaona klackalica, koju će neko negde slučajno zaustaviti za sebe. Neko kao posvećeni čitalac.

Reč je, neretko, o čoveku zamišljenom pred prizorima prirode. Tako stabla šume nalikuju olovkama uzdignutim na radnom stolu („Zemlja i nebo”), a oblaci i obronci dirkama koje svirač sa visina ozarenjem pokreće („Dirka”). Pejzaž je poticaj mislima i lako se preoblikuje u još nešto što se može videti, nešto možda trajnije, poput „misli o plavetnilu”. „Idući kroz polje/ Možeš videti bezbroj granica,/ Linija koje dele nešto od nečeg./ Ili bar zamisliti možeš/ Mnoštvo istovremenih nadiranja/ A vidiš tek vagone teretne,/ Prugu, u travi,/ Čistu izduženu misao” („U istom htenju”). Sve što se vidi može se trajnije odraziti u mislima, a da pri tom ne zna da je vidljivo, da je mišljeno. Prizor je bez prošlosti i budućnosti, ali je pesnikova misao podstaknuta, pa mu ona daruje pokretne slike – predviđanja, slutnje, čoveku toliko svojstvene, i tumači nešto kao slučajnost, nešto kao čudo, već prema udelu zanosa. „Pogled zna za varku,/ I ne zastane/ Nego ide dalje,/ Dodajući sloj po sloj...” („Spajanje”).

Tematizujući roditeljstvo kao nauk o vremenu, obostrano učenje i upoznavanje sveta, Nedeljković takođe smenjuje vezane slike. Ja kao otac, ja kao dete, ili, s druge strane, ja kao otac, ja kao pesnik. Pitanje kako odjednom biti bolji čovek u zlokobnom okruženju punom iskušenja, kako se ukrotiti naočigled naivnog dečjeg lica, fi gurira kao srž ovakvih pesama. Tako se u pesmi „Senke plamena” traga za prvobitnim sinkretizmom, za iskonskom jednostavnošću drevnog sveta. U ta vremena pevanje nije bilo sukobljeno sa roditeljstvom, niti povezano sa cigaretama i opijatima. Kako pesmu vratiti početnom „izmišljanju reči/ i šaputanju mladuncu”? Vreme postaje sve dragocenije u tom nastojanju da se ličnost saobrazi imetku koji je sve izmenio, a osobito lice sveta. „Svaka reč koju izrekoh, pokret koji / Darovah senci, vreme koje prisvojih –/ Da sve me odasvud posmatra,/ Osluškuje i procenjuje,/ Da produbljuje me i senči” („Plodovi”), jasnije je to no ikad lirskom subjektu. Kada „znanje o svetu iščili”, otvoriće se prostor za novo učenje, čistu spoznaju. Kada se u tebi razgrana grana, treba odvagnuti predstojeća znanja i neznanja, treba pokrenuti klackalicu. Naizmenične uloge u kojima se lirsko ja okušava često su naglašene dvodelnim strukturama pesama, kao u pesmi „Plen”, gde se bdenje nad usnulim sinom, koji sanja svoje prve snove, snaži sećanjem na sopstveno ćebence, toplotu, zaštitnike. I tada san postaje najneuhvatljivija, a najtrajnija veza, dok se bdenje nad usnulim pokazuje kao suštinski bedem ispred zveri.

Pesnikove slike pokreću neobične tačke gledišta. U pesmi „Pogled” jedan grad otvara se očima tvorca, čoveka i mašine, perspektivama koje tek ponekad naležu jedna na drugu. Grad „s ljubavlju građen i s obiljem ljubavi rušen” deluje skladno čoveku i dečaku na vodi, dok pogled odgore čezne za neredom i neizvesnošću, za nedovršenošću, za obnovom stvorenog. U blicevima se neretko negativne slike i slutnje pesniku javljaju da odrede jedan prostor, sevnu nejasni kadrovi. „Od pomisli da hodam/ Po već nevidljivoj krvi,/ Razboli se ovo telo,/ Iako zna da se i na strašnom mestu/ Postoji” („Mesta”). Nasumično povezivanje slika prikazano je i u pesmi „Alka”, u kojoj lirski subjekt takođe sluti svoju zavisnost od nekih nevidljivih žrtava i sa njima silazi pod zemlju, a svest o večitoj nesvršenosti rata, o krvoproliću koje je uvek spremno da se obnovi u kakvoj pukotini, varira se u nekoliko navrata.

Ima u zbirci Ovaj svet i nekoliko pesama koje se grade na iskustvu apsurda i popinske usmerenosti na bukvalna značenja idioma, pa i blage ironije i nepoverenja prema tehnološkoj evoluciji koja će nas sve jednog dana do detalja objasniti. Ali ipak preteže jedna naivna, krotka, iskrena pozicija i zapitanost nad svetom: „A može biti, Gospode,/ I mora da je tako, da je ovaj svet/ Zaista najpravedniji od svih,/ Samo što poezija nije stigla/ O tome da posvedoči,/ I sama zaglibljena u živom blatu” („Močvara”). Međutim, izvesne su joj spoznaje ipak omogućene, one koje prizor pred očima pretaču u skrivenu lepotu. Tako se linije i ivice na autoputu pregibaju u žice kontrabasa, a negde, u predelu iza pogleda, čak i sabiraju. Pri vožnji, čuje se zvuk, iako se prsti što sviraju ne vide, „kao da i asfaltni vrat vibrira, da sam sebe čupa i odvaja od podloge”. Kao da sve vidljivo postoji, uzvišeno preoblikovano, još jednom, trajnije, moćnije, i svojim nežnim vibracijama pomera nam zacrtani put. I u takvom međudejstvu potvrđuje se Ovaj svet, a pesnik nam pruža svoju igračku da osmotrimo one podebljane, značajne linije za koje ćemo se možda uhvatiti u trenucima podela, u trenucima lišenosti.

Autor prikaza: Sonja Veselinović

Poslednji put ažurirano ( Sunday, 29 August 2010 )
 
< Prethodno   Sledeće >