Културни центар Крушевац - Добродошли!

Јелена Протић-Петронијевић, рођена 4. маја 1963. у Крушевцу где је завршила основну и средњу школу. Дипломирала на Филолошком факултету у Београду на Групи за општу књижевност са теоријом књижевности. Објавила до сада пет књига поезије, више интервјуа са вредним и занимљивим људима, објављује есеје, књижевну критику, путописе ... Радила као секретар и главни уредник часописа Багдала и као директор Културног центра Крушевац (2000-2006). Сада је уредник књижевног програма у Културном центру у Крушевцу и часописа Пушеви кутлтуре. Води Поетски театар-радионицу за креативно писање.

Поред књига поезије Дани (Багдала, Крушевац, 1987), Благодет промене (Универзитетска ријеч, Никшић, 1992), Искушавање (Рад, Београд, 1995), Чудо у Лазарици (Црква Лазарица, Крушевац, 1999), објавила и двојезичну књигу Боје Византије (на српском и грчком, Црква Лазарица, Крушевац, 2006).

***

Слично својим ранијим лирским подухватима (а ти су подухвати, по правилу, од најтананије врсте) и у књизи Пописивачи Јелена Протић-Петронијевић примењује посебан стваралачки поступак, који је у модерној поезији делатан откада она постоји, али увек са корекцијом, са препознатљивим отиском сваког индивидуалног стваралачког гласа. Што значи да песма настаје на увек исти, али непоновљив начин. Реч је о језичком усаглашавању грађе различитог искуственог и асоцијативног порекла.

И у Пописивачима Јелене Протић-Петронијевић то својство је и доминантно и пресудно за обликовање слике света која се посредује стихом. На првом месту је доживљај, песникиња увек креће од нечега што је узето из непосредног искуства, па се затим песма самообликује тако што собом призива и у себи интегрише најразличитије могуће слојеве (путописни, духовни, историјски, литерарни, свакодневни, сакрални, медијски, интимни и тако редом).

Сви се ти слојеви обједињују у процесу језичког усаглашавања, налажењем оне нарочите фреквенције, оног треперења душе које је могуће и које постоји једино и само у лирском ткиву песме. Лирски глас је, као и сваки преосетљиви посленик, поседник и посредник речи, медијум који у језик претапа сопствене осећаје, сопствене увиде, виђене слике и догођене или сањане призоре, и даје им одговарајућу, непоновљиву форму песме.

Евокативност, призивање и рекреирање свега што је у свету опажено, и свега што у њему, макар само у мислима, постоји, основ је и полазиште лирске поезије Јелене Протић-Петронијевић. А о исходу тог подухвата, који је по правилу од најтананије врсте, песникиња говори у песми "Огледало":

"Рећи ћу ти
Никада не пишем из досаде
Можда из тескобе
 Из собе на крају града."

Лирика је увек усамљенички посао, сашаптавање са самим собом, и, како песникиња вели, "лично трагање за смислом" који, међутим, у крајњој инстанци увек подразумева Другог, и призива га да се огледне у реченом. Па, огледните се, без страха да ћете срести непознатог.

Михајло Пантић