Културни центар Крушевац - Добродошли!

Никола Стојановић се од своје дванаесте године бави писањем, а иначе је ученик четвртог разреда Машинско-електротехничке школе у Крушевцу. Своје радове је објављивао у многим дечијим часописима. Песме су му објављиване и у новинама и књижевним часописима, а заступљен је и у више зборника љубавне поезије. Награђиван је више пута. На конкурсу "БЕЛА БРЕЗА", и то за љубавну поезију, а огледао се и у писању поезије хумористичког жанра. На Међународном фестивалу хумора и сатире "ЗЛАТНА КАЦИГА" у Крушевцу награђен је два пута и то за најбољу песму за младе до 18 година. Објавио је збирку љубавне поезије “Љубав на хоризонту”.

Лирско ходочашће кроз лектиру

Још један млади, мутирајући глас на завичајном Парнасу придружио се крушевачкој песничкој литанији која траје, колико је засад знано, од Јефимије.

Своју прву збирку песама Никола Стојановић је објавио пре свог пунолетства, 2009. године, а сада, ево, и другу , 2010. Наслов прве – Љубав на хоризонту и друге - Додири чежње имају логичан ток и са песниковим годинама (рођен је 1992. године) и међусобно. Заједнички су им и тематски кругови: љубав, завичај, пријатељи, случајни сусрети. Дакле, мотиви васколике светске поезије. Оно што задржи пажњу читаоца није тематика, већ начин на који Стојановић плете своју поетску нит и шта све уплиће у њу, ту барокњу чипку своје и наше можда давно заборављене лектире. Из ритма, вокабулара младог песника зазвучи отмени Дучић, меланхолични Дис, виртуозни Лаза, словенски Јесењин, искрени Ракић и други мајстори стиха које смо морали (или волели) да читамо и памтимо. Толика присност и приближност са њима збуњује читаоца, а онда га тера да препознаје те скривене, не цитате, већ слике, звучне слојеве, риму.

Да ли је Стојановићево преузимање песничког кода старих мајстора епигонство или, можда, ходочашће кроз лектиру, тешко је одгонетнути. Свакако је анахронизам у односу на наше време и његову генерацију која нема толико сензибилитета за реч колико га има за слику будући да расте пред екранима.

Али, је можда спас за давно написане књиге управо у томе да их на други начин пишу млади песници попут Николе. Можда ће његова песничка епистола допрети до његове генерације и бити јој путоказ? "Ко зна? Ах, нитко ништа не зна, крхко је знање," певао је Добриша Цесарић формулишући један универзални одговор – алиби за све.

Лакоћа са којом млади песник ниже своје полимпсесте преко своје лектире дају наду да ће у наредним годинама наћи свој сопствени израз. Израз који ће му отворити комуникацију са својим временом и својом генерацијом. То се већ назире у песмама са сатиричним контестом, а најјасније у песми "Моја соба". До новог читања, читалац има прилику да се, упознајући Николино песништво сети својих омиљених стихова из лектире. "Књижевност је", рече Паоло Милано, "најбоља играчка од свих које је човек измислио".


Додир љубави

Док год се о љубави пјева, љубави ће бити. Чежња за љубављу није умрла иако су на сцени нимало нежна осећања. Купидонова стрела још увек у центар њежности гађа, али је, изгледа, пробирљивија постала. Силна средства и ријечи се троше како би се моћ ума доказала и како би се свијетом помоћу њега владало. А љубав, чежња, њежност, слабости су којих се одрећи треба. У пјесмама је некад љубав била радо виђени гост, али и оне као да се одричу своје сопствене суштине, јер чему пјесма ако у њој додира чежње нема. Нису се, ваљда, све људске жеље испуниле кроз умовање, није човјек само глава, има он и срце и душу, само је на њих некако заборавио, као да их се стиди. Ма колико тврда срца био, а хладног ума, човјек се себе одрећи не може. Кад тад срце му заигра и по тијелу се нека топлина разлије, а из те топлине њежност и љубав се рађају. Нажалост, те плодове разиграног срца често гушимо као некакав гријех.

Ljubodrag Obradović