| PUTEVI KULTURE |
|---|
| GRAD ADRENALINA | ||
|---|---|---|
|
| AUDIO - VIDEO |
|---|
| BLOG KCK | |
|---|---|
|
| САЈАМ КЊИГА |
|---|
|
|
| LINKOVI | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| BIOSKOPI |
|---|
| 20 ZLATNA KACIGA |
|---|
 |
| Izabrana vest |
|---|
| DETALJNIJE |
|---|
|
| Statistika |
|---|
|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 5.7.44-log-cll-lve Vreme: 22:27 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 6449669 |
| Druželjublje za Milića - 13.12.2010 |
|
|
|
| Autor Ljuba | |
| Monday, 13 December 2010 | |
|
13.12.2010. године у
Крушевцу, у Галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* у
организацији Културног центра Крушевац, одржано је традиционално
*ДРУЖЕЉУБЉЕ ЗА МИЛИЋА*. Беседу о Милићевом делу изговорио је
Проф. др. Никола Страјнић из Сремских Карловаца, а програм је као и
увек до сада, када је Дружељубље за Милића у питању, осмислио и
надахнуто водио Љубиша Бата Ђидић.
У програму су учешће узели и Проф. др. Павле Бубања и песници: Вељко Стамболија, Јелена Протић-Петронијевић, Драгослава Гуњић, Драгана Денић, Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Небојша Лапчевић и афористичар Ивко Михајловић, као и вокални солиста Сандра Петровић и инструменталиста и реализатор програма Бранко Симић.  Проф. др. Никола Страјнић  Драгана Денић Триптих за Милића Кажу да
ништа случајно није и да се клупко одмотава бачено невидљивом руком али
увек са одређеним смислом. У том одмотавању нешто дотакнемо сами, нешто
дотакне нас. И увек остаје отворено питање по којим то законима природе
долази до препознавања.
Било је то у јесен '84. - године мог одласка на студије, из родне Топлице низводно до престонице. Београд је увек био магнет за мале и велике снове и сва могућа очекивања. Иако су се видици ширили, осећај усамљености ме дуго није напуштао. Месец октобар. Рана и лепа јесен. Прва слободна недеља и прва шетња Калемегданом. У павиљону Цвијете Зузорић била је отворена изложба Октобарског салона. Ушла сам са страхопоштовањем у галеријски простор. Мноштво посетилаца се слободно кретало уоколо, а ја сам опрезно корачала од слике до слике, бојећи се да нешто важно не пропустим. Све ми је било непознато и необично и ново. У том упознавању са достигнућима савременог југословенског сликарства, задржала сам се испред једне слике. "Људи са црним цветом." Слика је приказивала профил човека у црном плашту, са црним искрзаним шеширом и празном очном дупљом из које је извиривала потколеница. Коса је подсећала на разгранат коренов систем и бежала је изван шешира на све стране. Као да је неуронска мрежа пронашла пукотине на лобањи за свој раст. И усне су биле распукнуте као храстова кора, и нокти, и капиларни крвоток који је пулсирао на слепочницама. Узнемирена мисао или страст, или лудило. Човек у црном плашту држао је у руци црни цвет! Из свог безнађа он је другима даривао део оплемењене таме. Небо над њим пресецали су летећи балванови уз мноштво других предмета симболичног значења. Слику је потписао неки Милић од Мачве. Don kihotovski! Мраčан тип, помислила сам. Иако застрашујуćа на 'Милићевски начин", та слика је имала душу. Била је огледало. Када је требало гласати за најбољу слику Октобарског салона заокружила сам њен број. После те изложбе, распитујући се и хватајући информације у лету, постепено сам склопила свој мозаик о једном савременом уметнику који је био препознатљив као Милић од Мачве. Те године зима је, као у песми, била "дуга и хладна, са пуно снега". Тешко се са периферије Београда, где сам становала, стизало до центра града. Али те децембарске ноћи имала сам јак мотив. У кафани "Прешернова клет" одржавало се вече поезије Бранка Миљковића - "Уби ме прејака реч"! Распитала сам се где се налази омиљено место мог омиљеног песника. Миљковићева поезија је тих' 80-их интензивно живела међу омладином. Рецитовали смо је на књижевним скуповима, забавама, састанцима ... С поводом и без повода, уз звуке гитаре и у свечаној тишини. Било је то време када су "наши бели лабудови кристална језера сањали". Требало је изаћи у хладну, зимску ноћ . Кафана ' 'Прешернова клет", у самом центру града, као да је залутала из прошлих времена. У њу се улазило као у подрум и, још у то време, неговала је такозвани етно фазон. Посетиоци су долазили с позивницама, а моја пропусница је те вечери био "Бранков стајлинг" - дугачак црни капут, црни шешир и бели шал. Било је то дивно поетско вече које је, уз традиционалну српску кухињу и одабрано вино, протекло спонтано и у коме су се стихови Бранка Миљковића рецитивали без одређеног протокола, а чуле су се беседе и анегдоте њему у часр. Идејни творац тог уметничког скупа био је сликар, а кажу и песник, Милић од Мачве. Он је поздравном беседом говорио о Миљковићу као свом духовном брату. Уживала сам у несвакидашњој прилици да уз поезију коју волим уживо видим и упознам великог сликара. Обавезна пелерина, црна беретка, маркантне црте лица и одсечан говор. Прави витез од Мачве! На крају те вечери, превазишла сам урођену суздржаност и пришла да га поздравим. Сећам се да је био спонтано љубазан и да ми је, са маниром истинских џентлмена, пољубио руку. За младу студенткињу из провинције била је то, у сваком смислу, чаробна зимска ноћ. И ето, после толиких година, памтим је као један од најлепших догађаја студентског живота у Београду. У лето, следеће године, догодио се и трећи, непланирани сусрет са Милићем. После завршеног испитног рока, отишла сам на Златибор. Дуге шетње, прелепи пејзажи, мирис боровине, планинска свежина и ружа ветрова ... Чула сам да се у делу насеља, изнад хотела "Палисад", налази један сликарски атеље. Кренула сам у том правцу без обележених улица и путоказа. А онда су из зеленила изрониле две средњевековне куле повезане бетонским луком. Десно је стајала типична планинска кућа са црвеном потковицом изнад улаза за срећу и добродошлицу. Кроз прозорско окно могло се видети огњиште и ролне осликаног папира, на дугачком, дрвеном столу. У другом делу зграде, кроз отворе на зиду назирала се звездана купола и свевидеће око у троуглу изнад кревета."Можда је земља ова само пакао неке друге планете"? Знала сам да се налазим у златиборском атељеу Милића од Мачве. Атмосфера тог простора се препознавала као и све друго што је зрачило из овог необичног човека и његовог дела. Дуго сам седела на тераси, тихо срећна, као да ћутим поред драгог пријатеља. Мирис уљаних боја и терпентина мешао се са мирисима летњег сумрака и палета необичних боја се разливала простором. Све ватрене боје неба са Милићевих слика. Кажу да ништа случајно није. И кад размишљам о својим београдским данима закључујем да сам многе ствари заборавила, и људе и догађаје. Али сусрети са Милићем, случајни или не, остали су као триптих за памћње. Триптих за Милића. Драгана Денић
 Публика  Публика  Сандра Петровић пева песму *БОЖУРИ*  Сандра Петровић  Љубиша Бата Ђидић  Љубиша Бата Ђидић  Проф. др. Никола Страјнић Prof. dr. Nikola
Strajnić (Popovac, 11. V. 1945),
profesor svjetske književnosti na filozofskim
fakultetima u Novom Sadu i Banjaluci. Bavi se esejistikom,
književnom kritikom iz
domaće i strane književnosti. Objavio je više esejističkih i
književnokritičkih knjiga i knjiga pjesama. Do raspada Jugoslavije živio je i radio u
Osijeku,
a otad živi u Sremskim Karlovcima.
Проф. др. Никола Страјнић  Сандра Петровић пева песму *ЗАЈДИ; ЗАЈДИ*  Сандра Петровић  Сандра Петровић  Проф. др. Павле Бубања  Проф. др. Павле Бубања  Јелена Протић-Петронијевић БАЛВАНИ ЛЕТЕ За
Милића од Мачве
Ко им рече да о свему могу да суде? Те боје говоре И тај језик се дуго и споро учи Они не препознају Жар загаситоцрвеног облака И сиву маглу над ратиштем Ни ту воштану нијансу На напаћеним лицима Страдалника Није их дотакло суво лишће Бадњака-чувара Тако близу насликано Тако близу да чујемо Шуштање и преламање грања И пуцкетање бадњачког пламена На неком сеоском огњишту Које сликар будан сања Сликар је знао Да су оспоравања Ситна искушења Постоје она друга Кад се суочиш са Богом Кад балвани полете Кад се запиташ Да ли си насликао Чудо које ти је дато Да ли си своје таланте препознао? © Јелена Протић-Петронијевић  Јелена Протић-Петронијевић  Вељко Стамболија  Вељко Стамболија  Драгослава Гуњић КУЛА (уз слику -Узлет )
Она камена Одавно није кула Нису то развалине Ту су суштине Збијени звекет оружја завети и клетве из нас излазе Она узноси небом Камен сажима Лазар кроз њу дише заклањајући се плаветнилом а Милица сунцу дозвољава да је на тренутке издиже То није камен Вечито страдање Нису то развалине Истину сама отвара Птице се нове гнезде Небом је обмотавају Белина је за царицу А плаветна за цара © Драгослава Гуњић ДЕВОЈКА СЛИКАР Жуто се плаветнилом дави Нежно се тиркизна рађа А код ње - све црвено је Црвена у зеленој одмара У смеђој тихо понире У наранџастој се осмехује Она неку ватру отвара ... Окер јој са белом подрхтава Ржичастој сад сунце довлачи Шта та девојка бојама чара И мокром небу хаљину свлачи Од морске плаве љубичасту ствара Да ли је сликар или вара ... Пурпурна слика израња сама
 Драгослава Гуњић  Драгана Денић  Мића Живановић  Мића Живановић  Мића Живановић  Љубодраг Обрадовић БЕСКРАЈ Милићу
од Мачве
Небом и нашим сновима језди, ка звезди хита, а земљи приговара, дух генија који рајска врата отвара, а колоне прогнаних у сећању гнезди. Небом лете посечене брезе, на истоку се злати огањ рађања! Са судбином нема погађања, у вечност одвезоше га небеске чезе! Најбоље сања и никад се не умара, звезде далеке у космосу док трепере. Србија одавно кожу на шиљак бере, али моћнима никад врата не отвара. Еј Милићу, од поносне Мачве, у Крушевцу ти је смирај душе! Снове не могу зликовци да ти руше, ни идеју свету, кад је четка зачне! Тихи огањ разумом клија, светли ореол слика прошлости! Оног ко га у срцу угости, вечност ће истином да опија! Еј Милићу, нека језде брезе небом, нека се прелепа нимфа на обали свлачи. Вечни живот је - вечност која у сликама зрачи и нас овде и бескрај горе, греје твојим делом! © Љубодраг Обрадовић  Љубодраг Обрадовић  Ивко Михајловић АФОРИЗМИ МИЛИЋУ У ЧАСТ! Ако сте већ сликар, покушајте да бар мало личите на Милића од Мачве! $ Порука сликарима: Пажљивије са кичицом! Гледа вас моје око! $ Сликање није проста ствар, као пасуљ по Милиæу од Мачве! $ У дому Милића од Мачве мишеви нису коло водили. Ту је био мачак Шпицлов! $ Није то чардак ни на небу ни на земљи. То је кућа на седам ветрова! $ Онај који трпи оно што се трпети не може, шествековни је сужањ са Косова! $ Визионар је онај уметник који земљом ходи, а небо га држи! $ У породицу великих често се улази тако што те се прво твоја породица одрекне! $ Да вас не би преклињала мајка, купите оцу пар волова! $ Велик је Салвадор Дали, али ни генерал лепенски, Милић од Мачве, није мали! $ Тешко отварамо врата Европе. Замерају нам на чињеници што је Косово први праг Србије. $ Србијо међу шљивама, буди спокојна, над тобом бдије Милић од Мачве, анђеоском душом и свим силама! $ Милићеве балване не разумеју они који од дрвећа не виде шуму. © Ивко Михајовић  Ивко Михајловић  Небојша Лапчевић  Небојша Лапчевић  Мића Живановић и Јелена Протић-Петронијевић  После програма служен је *Пасуљ по Милићу*  Програму су присуствовали и Владимир Тасић и Радован Томашевић са супругом       Милић од Мачве (Белотић,
30. октобар 1934 — Београд, 8. децембар 2000) је био један од
најпознатијих српских сликара 20-тог века.
Милићево право име било је Милић Станковић али је широј јавности више познат под својим уметничким псеудонимом Милић од Мачве, значења да је пореклом из Мачве, области у северозападној Србији чији је највећи град Шабац. Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Дипломирао је на Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је УЛУС од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медијала“, основаног 1956. (или 1958.[тражи се извор од 09. 2009.]) године. Чланови групе били су: Оља Ивањицки, Миро Главуртић, Владимир Величковић, Коста Брадић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Милић од Мачве, Владан Радовановић, Урош Тошковић, Милован Видак, Синиша Вуковић и Светозар Самуровић. На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије. Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански. Деведестих година 20-тог века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби најстарији народ на свету. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње "ако само једна бомба падне на Београд..."[1]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба. Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика. Нјегова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић. Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. |
|
| Poslednji put ažurirano ( Tuesday, 14 December 2010 ) |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|