Културни центар Крушевац - Добродошли!

22.02.2011. godine u Beloj sali KCK, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održano je književno veče posvećeno Radomiru Andriću - Roku. O bogatom stvaralaštvu ovog izuzetnog pesnika govorili su Miloš Petrović-književni kritičar, Dr Branko Ristić-profesor i akademik  i Gordana Vlahović-književnik. Domaćini večeri bili su Jelena Protić-Petronijević i Živomir Milenković, a stihove je pored samog autora kazivao i Aleksandar Grašić. Za muzički trenutak pobrinuo se Mića Živanović. Gost večeri bio je Viktor Šećerovski, koji je govorio svoju poeziju.

Живомир Миленковић

 

ОД СУНЦА У ВОДЕНИЦИ ДО КЉУЧНИХ КОСТИЈУ

Почећу причу сасвим неформално. Пре десетак дана седимо троје старих знанаца из давних добрих времена и причамо, и то се још дешава, о поезији. Онда један од нас, сетиће се ако је ту, поче:

Моја мајка нема
шиваћу машину,
моја мајка има
шиваће срце.

Понекад ми шије
исцепан капут,
понекад ми крпи
подерану душу.

У њену се собу
не улази под оружјем
у њену се собу улази
са цветом на језику.

У њеном присуству
све је чисто
на мојој кожи
и испод коже.

Дан зазидан оста у бескрају
Беспомоћно твоје грло јечи
Само усне нечујем веслају
Украле су шуму дрвосечи.

Да, то су стихови Радомира Андрића, кога се многи од нас сећају из времена кад је његова песничка звезда зацртала путању првом збирком „Сунце у воденици“ (1967). То време занесене младости испуњено је стиховима које нам је за кафанским столовима „Европе“ и „Париза“ надахнуто казивао (и које ми сад са сетом прошапћемо), када смо били опчињени „Вечерњим крчагом“, у коме тај будући, на дуге стазе „копач руде вечно снене“ казује:

Оружје не треба мени
довољна су ми уста
Хлеб да једем жену да љубим
оружје носе преварени.

Па смо били опчињени сунцем однетим у воденицу ватру да меље, те шумокрадицама кад „дан зазидан оста у бескрају“. Када смо, ми који смо га слушали, помало сањали да постанемо други Јесењини или Десанке. Једни су се приземљили, други снове загубили, а Радомир Андрић постао је сјајно песничко име са више од тридесет књига за собом.

У аутобиографском запису који читам као најлепшу песму у прози Радомир Андрић каже да је биографске податке, осим у збиркама песама расуо „непоштедно по бројним књижевним вечерима, у новинарским бележницама изнад и поред кафанских столова, на свадби под чубурским орахом, у цветању багремова на Багдали, у карпатском умиљенију, на дну расинских бунара, на степенику Радио Београда, у трагању за новим песмама – истинским и надреалним, у савладавању немогућег живота“.

Тај “копач руде вечно снене” који је ходио кроз четрдесетак збирки поезије, записа, есеја, а све у “савладавању немогућег живота”, исписује књигу именом Кључне кости.

Уводна песма књиге, У зебњи, припрема читаоца на тематску раван и рефлексивно бојење, започето, чини се, још у Вучици на пртини и Вечери на савској лађи, да би се у књизи Ка другости зашло у сфере “сумора и сивила”. О трошности земних ствари у песми је реч, о привремености, о брзом преобраћању из овостраности у оностраност.

Завршна песма у четири дела насловљена је са Пролаза нема. NO PASARAN. Три пута поновљено је, а на читаоцу је да између зебње и но пасаран открије је ли песник забрану узвикнуо као утеху и охрабрење или као резигнирану констатацију.

Између двеју поменутих песама насловљени циклуси су: Кључне кости, Загрљај заувек, Кућиште друго у првом, За оностраним столом, Записи о тесним вратима Подела на циклусе је привид, удовољавање форми, они нису суштинска делница нити у мотивском, нити у рефлексивном исказу. Градацијски ток од метафоричко – алегоријског певања о кључним костима узлази до оностраног стола стварајући мисаони и мелодијски контрапункт.

Песник је за собом оставио воде, воденице, светлост и жита, гатке и бајалице, колоритност песничких слика. Да се увек не може певати о вину и љубави, нити о перивоју ружа, песник кроз материјализацију свакдањег тренутка у духовито-ироничном тону казује:

Уосталом ни лирика
у тањиру испред
читаоца ововременог
не пристаје само
на слатке залогаје.
Свакако мало горчине
опорости и отпорности
у односу на друге
коришћене зачине храни
даје ужитак непоновљив

Шумски Пан пригушио је фруле пев. Ерос, лепи крилати младић, који је улепшавао живот и давао му смисао, загубио се притиснут тамном сенком Танатоса. Осим ако га нећемо, баш као Радомир Андрић, тражити у Ерато, која не пушта песника из својих вртова, вечито заробљеног звуком лире и срока. Којом се одлаже потонуће. Пев је пригушен, муклији је, врата су сужена Хроносом, чудовишно упорним и незаситим; али пев је добио у медитативности, сазрео је.

Симбиотично искуство усмерава песничку мотивисаност ка ововременом, оностраном, и имагинативно-стваралачком. Кључне кости, поетска творевина од тридесет и четири песме уводи нас у поменуту симбиозу. У свим темељима бивају нечије кости. Кости предака, кости сећања, кости родитељске враћене дану кроз олистало пролеће, кости језика, кости бивања. Кључна кост стваралачког процеса виђена у самобитности језика; реч запела у грлу. Трагање за суштином стварања, те и за суштином бића. Запитаност о постојању, тајна и мистерија оностраности, заумности, изван реалног света, чак и изван лирског субјекта, који би да загребе зрно спознаје о тој потпуној непознаници, да из света материјалног завири у невидеће. То незнано, но ипак као прихватљива (можда блиска) извесност, то долазеће, увлачи зебњу, немир, аутополемичко преиспитивање о остварености. А тајна бивања и стварања не одгонета се до краја. Тајна остаје Божја, и оних који не чују, и не говоре. Отуда треба веровати песнику “да се најлепше пева о ономе чега никад довољно нема”. Не само о води и извору у безводном завичају. И не само о детињству које је у далеком галопу. Но, и о трагању за одговорима о путевима оноземним, који се не могу одсегнути, већ су само слутње о лебдећем времену без прошлости и будућности.

Каткад песник скрајне “морне несанице”, заумнице поноћи и оностране столове, те му се отме топли трептај случајног сусрета девојке и могуће свиле Десанкиног стиха у Лирској вожњи. Или топли глас старе продавачице цвећа и њено “срећан Божић” које растопи вејавицу у снежном Букурешту (Вејавица). Затим, сетно, топло, утешни глас трогодишњег детета (Утеха). Или невесело, одано, приљежно, наслућујуће зимно, Гордани сапутници (Јато са севера). Песнику “тамну мрљу изнад срца” ублажава и дружење са сјајним ликовима као што су Ђузепе Унгарети, Десанка Максимовић, Никита Станеску, Одисеј (несмиреници у искушавању опасности).

Медитативну снагу и богатство асоцијативног повезивања носи она слика дрвета обликованог првим детињим плачем, дрвета које се претвара у живи крст са завичајног брега; то дрво – поета, поистовећеност у самоћи, линија леденог брега на међи овоземаљског и онога иза (Дозиви дрвета самотног). Нико, па ни песник не може знати кад истиче време додељено од Суђаја. Сизиф је преварио Танатоса, желећи да добије другу прилику за живот. Али, Сизиф, срастао са стеном, иако не одустаје, зна раскорак између “идеала младости и омамљиве истине”. И у песника је Сизифово сазнање да су идеали младости надрасли висину која се може досегнути. У прекој потреби разазнавања себе и свога стварања у преосталом времену, од “остатка снова”, Радомир Андрић, при крају, у Записима о тесним вратима пева:

У тврђави саграђеној на остатку
реченице што стишана до расвита
за истину мења гатку непрозирну.

А оно, већ поменуто, NO PASARAN, нека остане отворено. Пролаза нема из тесних врата? Или пролаза нема “незаситој тмини” уз увећање “језика илузије”? Има ли уопште коначног одговора? Док се не пређе она санта леда? Или док Хронос не заврши до краја своју ждерачку гозбу?

Најбоље се пева о ономе чега довољно нема. Коначних одговора на многе запитаности нема. Стога поезија Радомира Андрића, уз лична осенчења и маглине, уз тежину искустава и морне несанице, досеже до универзалних метафизичких димензија.

Гордана Влаховић