Културни центар Крушевац - Добродошли!

Вељко Стамболија

Добро је имати кућу

Добро је имати кућу
И на кући кров
Штити од кише

Добро је имати кућу
И кућне зидове
Штити од зиме и хладноће

Добро је имати кућу
И на кући врата
Штите од промаје

Добро је имати кућу
И на кући прозоре
Штите од самоће и мрака

Добро је имати кућу
И на кући кућни број
Да знаш гдје ти је адреса

Добро је имати кућу
И у кући претке
Да знаш гдје ти је огњиште

Добро је имати кућу
И у кући потомке
Да знаш гдје ти је дом

Добро је имати кућу
И око куће пријатеље
Да знаш гдје ти је завичај

Добро је имати кућу
И далеко од куће непријатеље
Да знаш гдје ти је отаџбина

© Вељко Стамболија


Ljubodrag Obradović

Књижевно вече: "Пјесма је тајна мога постојања"

Живот је понекад суров, немилосрдан до те мјере да уништава све људске културне и цивилизацијске вриједности које смо деценијама његовали и стварали. Како се спасити од наметнутог хаоса и како у нереду пронаћи какав-такав ред? Како почети живот испочетка када си прогнан са вјековног огњишта и цивилизацијског гњезда који су лијечили све трауме и све стресове ове турбо цивилизације? На крају крајева, како не дозволити хаосу да уђе у тебе и претвори те у звијер? Како сачувати питому нарав, љубав и племенитост, а одагнати мржњу и зло бу? Богами тешко, јер танка је линија која човјека дијели од звијери. Вјерујте ми на ријеч, гледао сам то прелажење линије сопственим очима. Када је човјек угрожен, када му пријети опасност спреман је на све и способан да учини страшне ствари. Неко ће рећи, можда са узвишеним моралним оправдањем, да свако има право на одбрану. Има, али не смије прекорачити ону линију и заувијек се огрнути мржњом и У себе уселити дивљу нарав. Ако то уради, он се одметнуо од људског рода и свјетлост замјенио тамом, са помрчином у себи у сваком и у свему тражи кривца за своју судбину. Незадовољан и натмурен постаје тежак и себи и другима.

Трудио сам се, колико је то год било могуће, а понекад је, стварно, било тешко, да Вам такав не дођем. Тјерао сам авети рата и тугу за изгубљеним завичај ем из себе. Како? Нема рецепта. Једноставно, морао сам на неки начин отворити душу и срце јер су хтјели да пукну због неправде која нам је учињена. Народ може изгубити територију, државу и власт, али никада не смије изгубити свој национални идентитет. Нестају они појединци, народи и цивилизације који изгубе вјеру у своју посебност. Умјетност је ехо те посебности. Човјек стално пулсира између добра и зла, сигуран сам да га умјетност, чак и она осредља, штити од Мефистовог потписа. Фаустовски синдром - успјех по сваку цијену - права умјетност не познаје. Већ сам чин стварања, без обзира колики му овоземаљски домети били, награда је и велико богаство. Са таквим богаством лакше се подносе све невоље које нам живот, историјски тренутак и политика намећу. Веће награде од ове. Зар је има?

ГРАФИЧКИ ЦРТЕЖ ЗА ВЕЉКА СТАМБОЛИЈУ

У скици за портрет, или графичком цртежу у којем би требало речима у најкраћим линеарним потезима препознавати песника Вељка Стамболију постоји доста олакшавајућих ситуација. У Дневнику препознавања /2006/ како се зове књига неколико његових сабраних збирки песама, налази се његово поетско огледало са свим елеменима за препознавање његовог лирског идентитета и песничког вјерују.

Наиме, трагање за препознавањем би требало обавити у неколико елемената, односно ситуациј а: по времену, по духовности, по географији. Па онда кичицу умочити у мастило малчице окрвављено са . питањима онтолошким, историјским, свељудским. Његова егзистенцијална ситуација била је у времену и простору које му је животом дано већ одређена и омеђена између младалачког рација и младалачких емоција, при чему ће зрелост и јасноћа емоција које су инстиктом и природом дани, надјачати и надокнађивати сва остала неразумевања за која још није стигао да стаса. Тако ћемо прва препознавања песника налазити у драми у којој ће његово биће одмах бити идентификовано са његовим друштвеним бићем. Прва песничка жица којаје из њега одјекивала имала је снагу хорског певања, као да се из дубине те лире чуо на свој начин обликован десетерац по својој херојској детерминанти.

Њеогва поетска топонимија је већ у националној географији добила такве симболе да је већ тиме што је стварносном реалијом била тежа, песнику самим тим била лакша. Лакша као отежавајућа околност. Његов завичајни простор, место где је угледао свет (Глина у Банији), је већ сама собом оптерећујућа историјска тачка на савести човечанства, па ће ово песништво бити оптерећено са много црно белих боја, мада та . песничка неприродност тако природно делује У овим стиховима за оне који нису оптерећени лажним космополитизмом:

• 13. маја 1941. године Човјечанству је пререзан гркљан Четиристо тридесет и три пута
• 2. августа 1941. године Заклана је цивилизација у хиљаду и петсто шездесет и четири позе
• 26. јуна 1991. године Дошли су да режу недоклане гркљане
• 5. августа 1995. године Злочинац се попео на трон

Збирка Дневнuк препознавања чак и кад је оптерећена документарношћу и записом имала је у песниковом чулу малим интервенцијама моћ песничке магије. А тај запис и та документарност јесте заправо управо прохујали братоубилачки рат, истребљење Срба из Славоније, Баније, Крајине и Хрватске, избеглиштво и бескућништво. Стамболијин Дневник прати све то, реско, болно, и кричи над идејом морала, идејом пораза, понижења, над идејом Бога.

Било би часно пред збирком Дневник препознавања поставити питање где се данас налази српско родољубиво песништво? Оно које је из Првог светског рата изашло са Милутином Бојићем, Винавером, Вељком Петровићем ... У другом са Тасом Младеновићем, Десанком, Славком Вукосављевићем ... Где се скрива родољубива песма код Мије Павловића и Попе, Стеве Раичковића и Ивана Лалића?

Наравно да ће њени трагови бити видљиви у младој генерацији која је живела паралелно са катаклизмом века, чија су деца своје духовно мастило умакала у сопствену крв. Ако не можемо ширити тему о оној родољубивој песми коју су певали Љуба Симовић, Бећковић, Ракитић и др. , ево нас у Стамболијиној књизи у теми родољубља где се још пуши згариште као личан доживљај, као духовна мука и заједнички вапај, као осећање велике људске направде, јер је унутрашње ткиво овог доживљаја оно исто које је запамтило историјско набијање на колац. Као право на агресију. Право на осећање на живот овде се нуди као право на смрт. На укус глине, и то његове завичајне. Као гробне земље, као материјала за глинене голубове, извајаних глинених торзоа за одстрел.

А заправо, укус горчине која се болном елипсом распршује у безнађе непрестано уз опис доживљене страве кричи људским болом неког праведног Јова који непрестано жели из свега тога да изађе и поставља узалудна питања човечанству, али часније је бити горак:

Могао бих и ја писати о љубави
Али нећу - један народ је изгубио све

А у њиховим очима милости није било ... Побуне у душама песника које се не морају, наравно, односити на ратне катаклизме, већ и оне мирнодопске, мера су оних вредности по КОЈима се иначе понаша свет, без те своје праведне и честите деце свет би био не само духовно сиромашан већ и бруталан. А на многе њихове запитаности вероватно никада неће бити одговора:

Творче, и твој траг су затирали
Кућу Ти рушили и палили
Пред олтаром Твоје вернике клали
Боже, зар је њихова молитва боља

Тек у VI циклусу Дијалог песник је нешто смиренији, али свест о времену кojе jе протекло ново време не потире. Тим мотивима ће се придружити и Рука Дамјанова, и Косово, и Лаб и Ситница, и небеска Србија, и многе сумње које се још диме кроз његову душу. Мада ће заискрити и строфа у којој каже:

Ноћас частим душом
и властитим портретом
меком капијом бића мог

дођи ти нама
онако из навике, без најаве
и немој се, молим те, извињавати

дођи ти нама
одавно нам нико није долазио
 са лепим осмехом на лицу

само ти дођи
лако ћеш нас наћи
кућа нам је насред пута

Песма која жели цела да држи други тас набоја у Дневнику препознавања ономе који је гост, миротворац, ономе којије љубав, становник наших срца, наше маште, дођи ти нама, ако си пријатељ, да те преобразимо ако си непријатељ, гадан неразумник , кавгаџија, пијанац и мангуп, политички илуђивач, неко лажан, дођи ти нама, са осмехом, у миру да разговарамо, не звони, не куцај, само ти дођи, кућа нам ј е насред пута. Добро је имати срџбу и осећање правде, добро је имати кућу и осећање домовине, добро је имати госта и осећање љубави. Добро је имати песника какав је Вељко Стамболија.

Љубиша Бата Ђидић

Kupci istorije nisu mogli nauditi Veljku Stamboliji. Nisu ga slomili. Naprotiv! Nalazio je snage da peva i promišlja i onda kada su vinovnici udesa "pravili konkurs za narod bez srca i duše' '. Veljko se perom odupirao novim varvarima, crvenim majstorima i njihovim učenicima. Bio je u dvoboju sa onima koji su "upokojavali istok" i samo prividno izgubio. Lepo je odista imati Veljka za prijatelja, jer i kad kaže: "Meni se srušio svijet u kojem sam živio", znam da tako nije, jer izveštio se on po živom blatu da hoda. Isto tako znam da mi njegovi stihovi neodoljivo mirišu na stihove velikog Ljubomira Simovića i možda još većeg - Matiju Bećkovića! I znam da sa njim uvek mogu da sednem i uz mučenicu, do besvesti, o svemu i svačemu pričam. Ukoliko pregrejemo, "sistem", sledećeg dana se od prepoznavanja odmaramo. Ne znam, Veljko, da li sam nešto o tebi pametno rekao, a da sam pokušao, jesam!