Културни центар Крушевац - Добродошли!

У Тропоји кућа жута
Грозне избе, ланци и ченгеле
Леден кофер, црни осмех покрај пута
Зелен мантил, млад Менгеле.

Лампа стона, светли ребро, врх плафона
Једни зјапе покрај урне
А Свевишњи, кроз креч кобни лупу носи
Друге шкриње чека, слепа звезда, два отета века...

Овакву поезију, по мом скромном мишљењу, и може писати песник, са којим се сам живот и судбина тако горко поиграли, да је он био човек који је последњи 20 јула 1999. године закључао Народну универзитетску библиотеку у Приштину, у којој је пре тога радио и живео у канцеларији, и преселио се као избеглица Ñƒ Ниш, где и данас живи и пише поезију која има светски одјек.

Ево шта о Дончићу пише Јован Јањић у престижном НИН-у бр. 2567од 09.03.2000. г.

*Његова песничка судбина слична је животној. Оно што као песник није постигао у земљи, стекао је, сасвим спонтано и неочекивано, у свету.

Прва његова збирка "Трошна катедра", објављена 1987. године, имала је судбину као и већина првих песничких књига непознатих аутора. Упркос високим оценама критичара, на бољи пријем није наишла ни његова друга збирка "Зобница", објављена 1996. у свега неколико стотина примерака, у најскромнијем повезу.

Када је, после неколико месеци, изгледало да ће и она остати незапажена на књижарским полицама, Дончићу стиже позив да дође у Трст да у Српском центру представи своју збирку. Задовољан што је неко уопште приметио његове стихове, отишао је у Трст, одакле се вратио у Приштину још задовољнији, не слутећи да ће та промоција бити увод много веће промоције.
         
Три месеца касније, у априлу 1997, стиже нова пријатна вест, обавештавају га да је за збирку "Зобница" добио награду "Златно перо Драгише Васића" од Српског краљевског клуба у Гетеборгу. И даље све следи као у некаквом сну. Издавачка кућа Либраиррес Фигаро из Париза објављује "Зобницу" на француском, у тиражу од пет хиљада примерака. Рецензент и уредник књиге, књижевни критичар Алфредо Портодез написао је да Дончић "у француску књижевну јавност улази свечано, царским кочијама". Убрзо ово издање добија награду за протестну поезију "Плоча Гијома Аполинера".

"Зобница" наставља свој пут. Издавачка кућа Драгомана Протића "Протис" из Чикага објављује ову књигу.

Дончића зову са друге стране океана да лично чита своје стихове. Гостује у 17 градова САД, Канаде, Бразила и Перуа. Све делује некако нестварно. У Кампинасу, пред двадесет хиљада Бразилаца и понеког Србина, казује стихове на српском. Емотивно темпераментни Бразилци упијају стихове које не разумеју али осећају ритам. Слично је у Сао Паулу, у Лими...

Затим, на избегличку адресу у Нишу стиже писмо из Севиље у коме пише да је он, Милоје Дончић, добитник међународне награде за књижевност "Звезда Федерика Гарсије Лорке". Овим писмом се и позива да дође на свечану церемонију уручења награде 13. октобра 1999. Све трошкове сноси организатор. Није могао да поверује у оно што пише. Није му било јасно како је његова књига уопште доспела пред жири састављен од угледних имена са разних страна света, па још и да буде проглашена за најбољу! За сваки случај, проверава телефоном и уверава се да је тачно све што је написано.

Предвиђено је да награду уручи градоначелник Севиље. Дончић прави "инцидент", одбија да му награду уручи политичар, већ тражи да то учини неко од уметника. Церемонијал се због тога одлаже за један дан. У атељеу Салвадора Далија пехар на чијем је врху сунце оперважено ловоровим гранчицама и на чијој једној страни је Лоркин лик и новчани део награде од 5.000 евра предаје му председник жирија Карлос Сарага, професор светске књижевности на Мадридском универзитету.*

Надам се да су све ове реченице објављене у НИН-у успеле да дочарају део песничке и животне снаге, којом зрачи поезија Милоја Дончића... И да би, кад би се којим случајем за песништво додељивала НИНОВА НАГРАДА, биле довољне да први добитник буде баш МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ.

Надам  се и да су успеле да дочарају, зашто смо ми из Културног центра Крушевац, поносни на чињеницу, да када се на светском претраживачу Google укуца име МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ, одмах се, као први у низу,  појави текст о Милоју који смо написали колегиница Јелена Протић-Петронијевић и ја, о једној ранијој Милојевој промоцији у Крушевцу и објавили га на сајту Културног центра Крушевац.

Надам се да ће и ова промоција, оставити неизбрисив траг у нашим срцима и души и бити део историје у стваралуштву ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА МИЛОЈА ДОНЧИЋА.

Љубодраг Обрадовић

Јелена Протић-Петронијевић и Милоје Дончић

CRVLЈI RASAD - Miloje Dončić
Napisala Jelena Protić-Petronijević

Krajem 2010.godine izašla je nova knjiga poezije  Miloja Dončića u izdanju Književne zajednice Bora Stanković iz Vranja. Knjiga nosi postapokaliptički naslov CRVLjI RASAD, a prva pesma u knjizi je Ogrlica za domovinu.  Svojim prepoznatljivim metonimijskim pristupom autor povezuje čitav niz negativnih pojava koje čine tu ogrlicu iz naslova pesme. U spoju metonimije i metafore pesnik stvara lanac asocijacija užasa pokupljenih iz sopstvene svesti i podsvesti, uz neku iskru nade. Pesnik pruža, kako sam kaže taj crni kliker što sija u meni... Da, to je taj crni ukras, doprinos pesme, savest, nemir, moranje, obaveza da se napiše i kaže svetu da se dovoljno zna i da nije dragoceno ćutanje. Dragoceno je reći  nešto u odbranu talenta, poštenja, pravdoljubivosti, iskrenog patriotizma.  Uprkos uplivu globalizma  neko brani svoju malu domovinu koja je na ruletu kako kaže prvo od pet poglavlja knjige.

Prva pesma je predložak za razmatranje mračnije strane srpske istorije. Za razliku od prethodne knjige GLODAR NAD HUMKOM, u ovoj se autor okreće u potpunosti sopstvenom narodu i sopstvenom dvorištu, kako bi se u njegovom metonimijskom stilu reklo. Miloje Dončić skreće pažnju na nedopravljenost nacionalne bibliografije i na slabosti nosilaca savremene istorije koja se upravo stvara poništavajući  mnogo toga zatečenog što je bilo dobro. Takozvanu društvenu elitu pesnik ovim pesmama proziva, podvlačeći nedoraslost i moralni pad  onih koji čine lice jedne države. A to je i domovina Hajduk Veljka i Patrijarha Pavla i žrtava sa ÄŒegarske kule. Pesnik poentira da savremeni nosioci političkog i društvenog uticaja nisu dostojni prethodnika i tradicije države koju predstavljaju. Data je slika bolesnog stanja na koje se ljudi naviknu, jer im se ništa bolje ne nudi, pa i ne prepoznaju u kakvom tunelu žive. Kao u nekom nadrealnom filmu ili nekom mučnom snu reÄ‘aju se slike, a kulminiraju u poslednjoj strofi i poslednjem stihu pesme PROTEZA ZA NACIONALNU ENCIKLOPEDIJU. Taj stih glasi- Zalud trepte sveće oko mrtvog roÄ‘endana.

Autor pokazuje sumnjičavost i nepoverenje prema nekim kompromisima pravljenim u prošlosti. Naziremo slavne ličnosti čije postupke i stavove Dončić dovodi u pitanje. Neke osobine i karakteristike tih ljudi se dovode do groteske i karikature.Autor je surovo indirektan. Prikazuje nekoga preko simbola, na primer, štula najavljuje Vuka Karaxića. Kontrasti su presudni u prepoznavanju ove poezije. Tako se sučeljavaju crno i belo, svetloi tama, starost i mladost i tako redom u skladu sa naslovom knjige koja je nastavak prethodne i sluti na raspad, grozotu, zapravo moralno rasulo i svekoliku trulež. Da li je svet baš toliko posrnuo a mi to i ne primećujemo, jer smo postali deo svega toga, deo čitave slike koja proganja pesnika. On vizionarski sagledava žižak domovine dok na jarbolu otrovnica sija. Možemo pretpostaviti na koju se zastavu misli.

Neke su pesme posvećene pojedinim ličnostima ili dogaÄ‘ajima, aleksinačkim rudarima, na primer. Iza naslova Profesor sa biračkom kutijom na grudnom košu slede stihovi iz utrobe mu pište komadi klavira, nadrealna situacija kao sa Dalijevog platna. Dončić, dobitnik Lorkine i Apolinerove nagrade ide tragom nadrealista. Ima tu prepoznavanja i Pikasovih pomerenih likova i uglova iz kojih se istina možda bolje sagledava.Dali je u svoju likovnu poetiku uveo reč hipersvest koja se odnosi na kreativno istraživanje slika svesti i podsvesti. Dončić se ne snebiva tog razokrivanja, posebno na polju kolektivno nesvesnog. Slike do kojih on dolazi osvetljavaju ovu poeziju kao fleš, munja ili oštrica noža. I visoko cenjeni slikar Vlada Veličković ostavlja na svojim delima golog čoveka u pratnji mračnog glodara. Zar to nije egzistencijalna usamljenost i strah pred propadljivošÄ‡u tela koju nalazimo i u ovoj knjizi?

U poglavlju MAPA NEPOGODA u pesmi Gradska većnica saznajemo  da sa ekrana i novina ambrozija guši, dakle korov se uselio na medije. I još saznajemo dva tri crva preglasaše mrava.Simbolika i alegorija iskazane kao u basni, ali ne opominju nego slikaju postojeće stanje. To je stanje kao posle katastrofe, stanje raspada u kojem ima posla samo za one koji se bave razlaganjem mrtvih tela. Crvi imaju posla.

Prepoznaje se poneka pesma inspirisana datumima kao što je Sretenje 2009, parodija državnog i vojnog praznika. Pesnik obaveštava i da je diplomirao sin ministra i da je zbog toga zapaljeno sedam kafića i srušena centralna gradska bista.Bilo bi smešno da ne ostavlja gorak ukus po kojem se prepoznaje satira. Skoro svih 60 pesama ove knjige imaju taj ukus. Brižljivo isklesan naslov Domovinska blagodarnica za Branu Petrovića jeste odbrana za pesnika koji je iznad svih običnih i književnih vlasti koje bi da ga zarobe. To jeste potpuna satira, sa crno obeleženim tačkama sarkazma. Ima toga i u pesmi Buxetarnica bez registarskog broja u kojoj  pesnik razotkriva mračne zagranične radnje  u blizini svetih mesta na Kosovu, tamo gde se podiže sunce iznad žice. Pesma neobičnog naslova Krstokukac, govori o padu Berlinskog zida i o novim i starim rasporedima snaga na tom mestu. Pesnik reaguje na pomeranje nekih granica i gubitak kriterijuma u osnovnim ljudskim opredeljenjima kao što je brak izmeÄ‘u muškarca i žene. O tom pomernjima kriterijuma govori pesma Plava zvezdarnica - homo venčanica. Tema jedne pesme jesu i devojke, tzv. Sponzoruše koje bi za raskošan život prodale i dušu i telo.

Pesnik govori u rimovanom stihu koji je katkad u simetričnim strofama, katkad u složenijoj, razuÄ‘enoj formi. Rima je ponekad parna, ponekad unakrsna. Slojevi koji čine pesmu kao da su u ovom slučaju zalepljeni, sjedinjeni slikom koja osvaja iz mraka. I zvuk i reč, i  pesnikova poruka, nadolaze odjednom. Neko bi rekao, treba imati stomak za ovu knjigu. Ali vredi pokušati. ÄŒitalac će otkriti nešto novo, što ni sebi samom sebi nije smeo da prizna.
               

 

Јелена Протић-Петронијевић и Милоје Дончић


Милоје Дончић говори своју поезију


Милоје Дончић говори своју поезију


Бранко Симић


Љубодраг Обрадовић


Јелена Протић-Петронијевић и Милоје Дончић


Никола Брадић


Никола Брадић


Учесници промоције


Јелена Ивановић и Бранко Симић




Интервју за крушевачке медије




Плакат промоције у Крушевцу