PUTEVI KULTURE |
---|
GRAD ADRENALINA |
---|
|
AUDIO - VIDEO |
---|
BLOG KCK |
---|
САЈАМ КЊИГА |
---|
|
LINKOVI | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
BIOSKOPI |
---|
20 ZLATNA KACIGA |
---|
Izabrana vest |
---|
DETALJNIJE |
---|
|
Statistika |
---|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 5.7.44-log-cll-lve Vreme: 18:01 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 6549333 |
Vida Nenadić u KCK - nezaboravno veče |
Autor Ljuba | |
Wednesday, 18 March 2009 | |
19.03.2009. godine u
organizaciji Kulturnog centra Kruševac u Beloj sali KCK, održana je
promocija stvaralaštva Vide Nenadić. U prvom planu bila je promocija
romana ''Zoo Called London'' i taj blok je vodila Jelena Protić
Petronijević, urednica KCK, a prikaz romana dao je profesor i pesnik
Veljko Stambolija.
Drugi deo promocije Vidinog stvaralaštva protekao je u znaku poezije i za taj deo zaduženi su bili Ljubodrag Obradović, Mikica Rakić i Spasoje Ž. Milovanović. Sve u svemu - jedno
nezaboravno veče!
Veljko Stambolija Vida Nenadić i Jelena Protić Petronijević Spale u ulozi kritičara S pogledom na Vidu Veljko Stambolija Vida Nenadić i Jelena Protić Petronijević U publici je bilo i mladih A i zamenik predsednika skupštine grada Kruševca Siniša Maksimović (u sredini) Ljiljana Simić i Vida Nenadić - prijateljstvo nema granica Ivko, Jelena, Veljko, Ljuba, Djurdja, Spale, Ljilja i Vida Ivko, Jelena, Veljko, Ljuba, Djurdja, Spale, Ljilja i Vida: isto to, samo je Spale nešto izgubio I na kraju našao sreću - Spale i Banana Mikica Rakić i Ljubodrag Obradović - zaduženi za pesnički blok Tako mladi - a tako dobro govore na srpskom Tako mladi - a tako dobro govore na engleskom Pre početka promocije - Ivko zasmejava Paju, a sam se smeje I za kraj, kao na početku: Veljko, Vida i Jelena - sve u svemu, jedno nezaboravno veče Вида Ненадић: ''Zoo Called London'' , издавач ''Дерета''
Београд 2008.
године
''Zoo Called London'' је својеврсни роман-дневник који у себи садржи сентиментални аутобиографски печат, као и неке карактеристике путописне прозе. Ауторка сопствену жеђ за путовањима у неким дјеловима есеистички обликује у вјековну и лгитимну људску тежњу за промјенама. Номадски ген предака не предаје се тако лако. Узврпољи се и разгоропади нарочито у кризним временима, а крај двадесетог вијека је ''непријатно изненађење'' за све, а посебно за младе и амбициозне интелектуалце. Ген предака номада оживи баш код младих људи који инстиктивно траже излаз из хаоса. Да је хаоса пред крај двадесетог вјека било, било га је као, уосталом, читаво његово трајање. Ову појаву која има биолошку димензију, што ће рећи борбу за голи опстанак, социолози, педагози и психолози ће у тренутку ''надахнућа'' назвати језивом синтагмом – одлив мозгова. Новинари ће, наравно, медијски овој појави дати велики публицитет. Слушалац и читалац ће се,тако, суочити са још једним проблемом, као да нема других и важнијих брига. И, ето, нам новог литерарног тренутка, нове литерарне теме. Зашто млади и паметни жуђано чезну за далеким и богатим земљама, које су, у највећем дијелу, и кривци за хаотични двадесети вијек, који ''као да је себи хтео да науди'''. Када ауторка ове књиге констатује да диплома већ одавно не доноси посао, већ је на добром путу да пакује кофере и ... пут под ноге, па шта буде. Када писац овог дела закључи да је на Балкану много више историје него људи, то значи да је купила авионску карту и нестрпљиво чека позив за први следећи лет. Када је теже разбити предрасуде него атоме, путник већ слуша глас љубазне стјуардесе који га моли да веже појас јер авион за који тренутак слеће на писту, нпр. Лондонског аеродрома Хитроу. Ма колико списатељица била свјесна своје одлуке, у једном трнутку сјевнуће мисао: ''Не знам где идем, али знам одакле долазим''. То одакле долази, ауторка је итекако свјесна, и то болно свјесна јер напушта мјесто у којем ''сви, безмало, пате од историје'' и коме је ''сваким даном све више земаља, а све мање људи''. Вида Ненадић је допутовала у град у коме и животиње имају своје пасоше и хотеле и при том оштроумно закључује да се ''не треба чувати пса, него његовог власника''. Ауторка, дакле истовремено и јунакиња овог дела, отргла се од родне груде 1990. године у тренутку када су сви разлози за останак били против. У једном од својих дневничких записа констатоваће да ''лепота није у налажењу него у тражењу'' и да ''жели да има оно што немају они што мисле да имају све. Анатомски, људско тијело је сасвим добро опремљено да се креће у различитим просторима и да се врло брзо адаптира у свим климатским и сваким другим условима. Људски пробавни тракт подноси и све познате свјетске кухиње. Дакле, биолошки и физиолошки човјек може да без већих проблема функционише у скоро свим условима, па чак и у оним екстремним. Нема тог града на свијету, па био он и Лондон, у коме људско тијело није способно да се ушушка и задовољи своје основне егзистенцијалне потребе. Све би било лако кад би човјек био само тијело. На срећу човјек нису само кости, мишићи и унутрашњи органи, има ту још нешто. Има у тој облој посуди и нешто ума и душе или, ако баш хоћемо, и срца, који су понекад веома незгодни партнери тијелу. Умију да поставе незгодна питања ка нпр. ''хоћу бољи живот – хоћу боље људе око себе'' или ''да ли игде постоји љубав или само постоје интереси''. Да се и само тијело може вољети захваљујући уму, срцу и души, поучава нас и оригинални енглески хумор у одговору једног дјечака кога су другови зачикавали због мајчине дебљине: ''зато ја имам више маме од вас да је загрлим''. Зато ће нам Видино срце шапнути и ову мисао да је град, коме неће да каже име, а ми га знамо, ''премали кавез за моје срце''. Тако долазимо, стрпљивим читањем, до открића да ауторкино путешествије није обично или пуко путовање од тачке А до тачке Б , већ вековна људска потрага за смислом живота. И сасвим је у праву када каже: ''То што се брзо крећемо уопште не значи да негде идемо''. Шта нам, уопште, и значи путовање и кретање ако се на том путовању не сусретнемо са осмехом, не упознамо пријатеље и сачувамо их ''као добар сељак овце'', јер ''странци су пријатељи које још нисмо срели'' и оно што је натеже наћи-љубав. Е, ту не помаже ни тијело, ни ум, ни душа, а ни срце, а камоли кретање, путовање и новац. На том терену се не сналази комплетан људски потенцијал, треба ту још нешто. На том цвијетном пољу није се снашла ни главна јунакиња овог романа-дневника и са, не малом горчином, признаје: ''од љубави можеш бежати, али не можеш побећи''. Главна јунакиња ће с временом постати свјетски путник, али ће је свуда пратити мисао о неправди према Србији за коју каже да је бранила образ и самосвјесно поручује творцима хаоса са крвавим еполетама: ''Драги западни политичари, постаните звери да не останете такви људи''. ''Zoo Called London'' најзначајније догађаје из живота главне јунакиње доноси у мањим или већим фрагментима, дакле без велике епске распричаности, сажето износећи суштину. То роману даје савремену димензију тј. модерни приступ који је и једини и могућ, јер је животно искуство Виде Ненадић исувише велико за један роман. Да би се спасила епске ширине, којој је носталгија плодно тло, ауторка се опредјелила за лирске и филозофске фрагменте, прекидајући прозне дијелове лирским пјесмама сопствене израде, као и користећи цитате из пјесама Јаше Гробарова, Минимаксове афоризме, Антићеве пјесме, Душка Радовића ''Београде, добро јутро'', ту је и ''Радован трећи'', Бајага, Чола... На крају ћу парафразирати издавача: ''Ова се књига чита у једном цугу!'' Вељко Стамболија 19.03.2009. године19.00 - БЕЛА САЛА КЦКПРОМОЦИЈА СТВАРАЛАШТВАВИДЕ НЕНАДИЋCITAT IZ ROMANA *** Ovo
je
ovde u Zoo Called London
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJADok ima prozora biće i bašti. I merdevina u njima. I onih koji se veru po njima. U Zoo Called London su mi ti ljudi i te merdevine iz neke bašte u dogledu, omogućili da u svoju sobu u potkrovlju uđem kroz velux-ov prozor, nakon što mi je vetar iznenada zalupio vrata. Treba li da pomenem da su ključevi od te ogromne kuće u kojoj tih dana nije bilo nikog osim mene bili ostali unutra. A ovo je tamo. Dok sam šetala ulicama Užica, noseći ništa u kesi, prišla mi je žena da me pita koliko košta to ništa i gde sam ga kupila. Baš sam se bila dobro uklopila. Bar što se tiče plastičnih kesa. I što se tiče toga ničega. A ovo sam ja koja putujem. Odavde tamo i otud ovamo. Mnogo godina kasnije sam još mnogo toga što sam godinama prećutkivala, vrhovima prsiju prebacila direktno iz sebe na virtualne stranice. One se bar svuda čitaju. ***
Na
Trećem Deretinom konkursu za neobjavljeni roman za nagradu "Miroslav
Dereta", u periodu 0d 1. marta do 1. jula 2008. godine, stiglo je 126
rukopisa.
Ako bismo nekom zbirnom ocenom artikulisali recepciju rukopisa pristiglih na konkurs onda bi ona bez rutinskog uopštavanja bila u pozitivnom smislu izvešće o tome da je ovde prikazan uzorak aktuelnog proznog stvaralačkog čina dokaz ohrabrujuće, lične, autorske kreativne avanture i da je manje odjek nečeg što bismo mogli uslovno, podvesti pod neki stilsko tematski mejnstrim srpske proze. Ohrabrujuća činjenica je što vrlo mali broj autora skoro epigonski, u formi ubedljivog ili fingiranog pastiša, sledi neke već prisutne prozne strategije a posebno one koje zagovaraju ali i primenjuju aseptičnu prefunkcionalizaciju naracije, bez ikakvog osvajanja sveže, nove rečenice. epifanijskog ludizma i stilsko-žanrovskog avanturizma. Skoro iznenađujuća veza između originalnosti i nepatvorenosti, ontološke obnove i razmicanja granica. To je najbitnija potvrda koncepta, valjanosti i identiteta ovog konkursa. Žiri koji je višemesečno radio u sastavu Zoran Bognar (predsednik), Milica Lilić i Radivoj Šajtinac odredio je najuži izbor od 5 rukopisa. To su romani: Aleksandra Novakovića, Sonje Atanasijević, Slavena Radovanovića, Vide Nenadić i Marine Kostić. Na poslednjoj sednici žiri je jednoglasno odlučio da nagrada "Miroslav Dereta" za 2008. godinu (koja se sastoji od povelje, štampanja nagrađenog rukopisa i novčanog iznosa) pripadne Vidi Nenadić za roman "Zoo Called London"... Obrazloženje žirija uz kratke opservacije rukopisa koji su ušli u najuži izbor glasi ovako: Roman Sonje Atanasijević "Ko je ubio Alfija" primer je otvorenog i odgovorno negovanog ličnog proznog postupka. Ono što ovom rukopisu, uslovno rečeno, senči otrkivalačko svežu dimenziju jeste "prerađenost" kontekstualne scenografije, donekle i narativna silikonizacija, uticaj akribije kako u kristalizaciji likova tako i u podtekstu, ali mudro reciklirani podstupak "rašomonskog" presecanja i fokusiranja naracije aktera u tkanju sižea i vešta kombinacija globalnih premisa, suptilne diferencijacije različitih identita u različitim iskaznim celinama... Sve su to potvrđene odlike spisateljske sigurnosti ali se u konačnom sudu ne može izbeći utisak da "prerađenost" u diskursu u priličnoj meri limitira čitalačku dokvalifikaciju. Rukopis Slavena Radovanovića "Nije bilo sunca" u tematskom smislu odjek je post-ratne neuroze. Rukopis je ispisan s lepo ostvarenom namerom da se kao najznačjniji pripovedni ali i metaknjiževni kontekst artikuliše porodica, pojedinac u porodici, splet intimnih i ličnih stremljenja i iskušenja i prepoznavanje krupnih i kardinalnih ili finih, suptilnih i malih okolnosti. Ponekad u, stilski ipak odmerenoj i disciplinovanoj, kombinaciji, reportaže i dnevnika s digresijsma, sa solidno ostvarenom diferencijacijom likova i u adekvstnim narativnim okolnostima ovo je roman u kom se pojedinačne ljudske drame ne gube u širokim deskripcijama i "epskom celulitu": Stilska lektura i spremnost autora mogli bi prevazići sitnice i kod upotrebe predefinisasnih prideva i brzopogovornih, euforičnih leksema koji nisu ishod konteksta već gole tvrdnje. Rukopis Aleksandra Novakovića "Nakaza" dokazuje već poznatu činjenicu da je reč o stvaraocu izuzetne kreativne samosvesti, mudre, čak filozofske duhovitosti, u pozitivnom smislu preciznog stila. Međutim, nakon čitanja ovog rukopisa teško se može odoliti utisku da je reč o diskurzivno nabildovanoj minijaturi i, što i nije mana ako bi ceo roman imao jasni estetički prioritet upravo u razbijanju formi i prevazilaženju žanrovske kriptografije. Upravo je Novaković primer izuzetnog "surfovanja" kroz žanrove, obdaren, obrazovan i uspešan i u prozi i u eseju i beletristici i teroriji pa tako više čudi što se mesta lucidne tekstualne paradigme smenjuju s pravolinijskim belinama sižejne hronloške ambalaže. Roman Marine Kostić "Beli veo" u ravni je autorkinog književnog standarda. Nije, na žalost, ni jednim elementom, odskočio što ne znači da odlike odnegovane rečenice, dobre kompozicije i pitke naracije nisu prisutne, kao deo povoljnog utiska i ovde u ovom rukopisu. Bitna zamerka je diktatura svevidećeg, sveosećajućeg i svemislećeg naratora. Bez obzira kako to danas, u prostorima, današnje hermeneutike zvučalo i značilo, to u ovom slučaju, znači neodmereni narativni transport kroz različite subjekte, književne likove, gestove, povode, motivacije i predviđanja, podsticaje i ishode. Tu čitalac ima malo prostora za samoprepoznavanje, ostaje bez prijatne neizvesnosti i iznenađenja. Nagrađeni roman Vide Nenadić "Zoološki vrt zvani London", odnosno, "Zoo Called London" bez ustezanja - pravo je otkrovenje, u svakom smislu te reči. Pre svega, reč je o neposrednosti književnog postupka koji to i nije već, pre uslovno rečeno poetika sadržajne a istovremeno i nepoštedne preotvorenosti, strast i invencija u iskušenjima u odlomcima, znacima, šiframa i komadićima lične i generacijske istorije i prozna artikulacija tog pikarskog intimnog mikrokosmosa kao sadržaj javnih i tajnih džepova na telu i duši, egzodus mladih iz zemlje, stručno rečeno zavičaja, bajato rečeno, domovine bombardovanje, pakao politike i politika pakla, različito shvatanje ličnog samouništenja i samospasenja. Bez ikakvih tragova uticaja i idolopoklonstva, lirski pakao mladosti, kombinovanom s neizvesnim poverenjem u ljubav i samoizlečivi karakter nostalgije i druge neizbežne utopije, zavičajni koncentrati i prividi lica u naličja, vera, ljubav i nada. Prigušeni erotizam i globalizam, rok, mirisi i rodni jezik, poezija, muzika i stranstvovanje, glad za prijateljstvom, čuvanje bližnjih, pomen na otkrivene tajne, dva jezika u svesti i disanju, nekoliko civilizacija u samooslobađanju i preživljavanju, melanž i posleistorijskih spomenara, sitnice i spomenici, modrice i citati, stihovi i dokumenta, sve to ključa u romanu komponovanom kao strasna agenda, neposredno, poetski hrabro, s epifanijskim otkrićima oko kojih mogu začeti čitave nove povesti. Pikarski amanet jednoj generaciji i jednom vremenu, jednoj nepriličnoj prilici ili priličnoj neprilici Srbije, Evrope i sveta. Hrabro, uzbudljivo, neopterećeno, bez treme od svakog stilskog modela, čitko u "jednom cugu!" Uručenje nagrade "Miroslav Dereta" Vidi Nenadić i promocija nagrađenog romana "Zoo Called London" obaviće se u Opštini Čukarica početkom decembra. U
Beogradu, 30. septembar 2008.
Zoran Bognar, predsednik Radivoj Šajtinac Milica Lilić |
|
Poslednji put ažurirano ( Friday, 20 March 2009 ) |
< Prethodno | Sledeće > |
---|