| PUTEVI KULTURE |
|---|
| GRAD ADRENALINA | ||
|---|---|---|
|
| AUDIO - VIDEO |
|---|
| BLOG KCK | |
|---|---|
|
| СÐЈÐÐœ КЊИГР|
|---|
|
|
| LINKOVI | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| BIOSKOPI |
|---|
| 20 ZLATNA KACIGA |
|---|
 |
| Izabrana vest |
|---|
| DETALJNIJE |
|---|
|
| Statistika |
|---|
|
OS: Linux h PHP: 5.4.45 MySQL: 10.11.11-MariaDB-cll-lve-log Vreme: 03:37 Caching: Disabled GZIP: Disabled Članovi: 8 Vesti: 721 Veb veze: 5 Posetioci: 7063605 |
| Pesnici Draincu u pohode - Trbunje 2011. |
|
|
|
| Autor Ljuba | |
| Saturday, 30 July 2011 | |
|
04.08.2011. године у 20:30 чаÑова, у Трбуњу - родном меÑту Радета Драинца, одржана је манифеÑтација *ПЕСÐИЦИ ДРÐИÐЦУ У ПОХОДЕ* коју Ñу заједнички организували Културни центар Крушевац, Ðародна Библиотека *Рака Драинац* и КЦ *Драинац* из Блаца. Ðа манифеÑтацији Ñу ове године наÑтупили: Др Предраг Јашовић, Бора Благојевић, Вељко Стамболија, Ðикола Стојановић, Јелена Протић-Петронијевић, Мића Живановић, Слободан Ценц, Миљојко Милојевић, ТомиÑлав Симић, Витомир Јовановић Ðогурда и Љубодраг Обрадовић. Програм је водио МироÑлав Панић из Блаца, а о Ñтваралаштву Радета Драинца говорили Ñу Др Предраг Јашовић и Вељко Стамболија. Пре Ñамог наÑтупа у Трбуњу, пеÑници који који Ñу у походе кренули из из Крушевца, казивали Ñу Ñвоју поезију, Драинцу у чаÑÑ‚ и на језеру Ћелије у оквиру манифеÑтације под Ñимболичним називом *МОЛИТВЕ ÐРЈЕЗЕРУ*...  ПеÑници иÑпред Дранчеве биÑте у Трбуњу Eto, to sam ja! Pesnik, apaš i profet, Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja, Pobornik trgova i pisoara, Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela, U hajduÄkom liku sa lavovska oka dva: Eto, to sam ja! Tigar i ovca, Žongler što nožem u srce gaÄ‘a, Rapsod kome domovina na Äelo nije udarila prosvetni žig, Pesnik krvave istine i Äovekovog prava, Upamtite: Eto, to sam ja!
© Rade Drainac  Добродошлица за Мићу Живановића  Добродошлица за Љубодрага Обрадовића  Програм је водио МироÑлав Панић  Витомир Јовановић Ðогурда - рођак Радета Драинца  Др Предраг Јашовић  Др Предраг Јашовић  ПоÑетиоци  РукуводÑтво општине Блаце  Сниматељ локалне телевизије  Бора Благојевић  Бора Благојевић  Вељко Стамболија  Ðикола Стојановић   Радоје Савић и Ñниматељ РТК  ПоÑетиоци  Jelena Protić-Petronijević ШТРБИ ПЕСÐИК РЕКÐО Ðа рођендан Радета Драинца Шта би рекао ПеÑник Овом Ñвету око Ð½Ð°Ñ Ð¡Ð²ÐµÑ‚Ñƒ који Ñе Ñам Ñебе ПрезаÑитио У неравнотежи жеља И могућноÑти? И Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ неко гладан Рнеко други Ñе дави у изобиљу Понуђених дарова Ðеко Ñкапава Рнеко Ñе прејео И напио Па тетура беÑциљно И Бог Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ Ñрео Ðли Га ниÑмо препознали И Ñвет је овај презрео У техничкој ÑавршеноÑти Ðли духовно закржљао И заоÑтао негде на путу Ка ÑопÑтвеном беÑмиÑлу РОн је рекао *Уби ме меÑец Ñамоће и балканÑке шуме ЈаÑно ми бива колико је велики пеÑник у Ñвету оÑамљен Лутајући Човек без Бога на путу Дао бих Ñве а ништа немам ÐоÑим Ñунце у џепу Да ли ће неко икад Ñићи у дно моје душе Широко једро моје душе Ја блудно дете које пева пеÑме у пролазу Ја болујем од звука Ñа Ñтарих виолина Рникад из Ñебе да изађем Ðи пут из душевне тамнице да нађем ЖалоÑни пингвин без обала у Ñрцу океана О како ћу једном од пеÑама да оздравим? КаÑно је да пођем у родни крај на лечење Сећање је као паучина између дрвећа Сећање је као вода кад Ñе Ñетим да арије родне тужно Певуше кроз горе Овде је небо моје Овде љубљена Топлица* ВОЗ ОДЛÐЗИ То знамо Рми вечно на Ñтаницама чекамо Као што је он рекао Иако брже путујемо Циљ нам измиче И ми га не видимо Руке Ñу нам празне 4.авгуÑÑ‚. 2011., Трбуње © Јелена Протић-Петронијевић  Mića Živanović  Slobodan Cenc  Tomislav Simić   Miljojko Milojević “ ETO ,TO SAM JA ! “ Svet pustoše zli fašisti ljuti, Nemanjina prva župa stara Grca, pati, pod biÄem Tatara. Šum Toplice vale krvi sluti, Al Ustanak ugasiti neće... Za rafale s Gavranove kose Niko ne zna sta taÄno donose: Il Slobodu, il nesreće veće. A Drainac, slavni pesnik sedi, Sa ropstvom se nipošto ne miri, Partizane i Äetnike miri, Al ne vredi, al ne vredi... Pošten pesnik istinu ne krije, O izdaji ,,Crne dane,, piše: Od vojvode, zle svrzimantije- Od pop- Mike ne može da diše. Vojvoda mu panaiju sprema, Kaverna mu bolna pluća dubi, Još Trbunje iz sveg srca ljubi, Al mu mesta u Toplici nema. Zalud tragaš po ledenoj buri Zalud pitaš kobna crna trojko Gde je pesnik Drainac Radojko. On već krišom za Beograd žuri Izgnaniku s roÄ‘enog ognjišta, Ni ampule ni pilule razne Nisu mogle da pomognu ništa: Klonule su ,,ruke veÄno prazne,,. Beogradom bestija tortura Na sahrani - ciniÄnoj paradi, Krst mu nosi nedićevac mladi! Još se Raka u grobu pretura. Putujući kroz tamno bespuće Zapisao je o sebi šta zna: ,,I tigar i ovca- eto, to sam ja!,, Moć, let, uzlet i gorko klonuće.. Pesme pišu i stranci i naši, Ali barda, poetu bez premca, Još niÄija lira ne nadmaši, Ni zaseni Zmaja sa Jastrepca! Sledbenici po duhu i peru, O pesniku, o strasnom boemu, O Draincu Äasnom proleteru, Napišite najlepšu poemu. Dok nam dušman i ludi i hudi Rog za sveću na batini nudi, Darujte je ojaÄ‘enom rodu Boj da poÄne za zlatnu Slobodu. © Miljojko Milojević   Ljubodrag Obradović ПОЕЗИЈРПоезија је опÑена, Поезија је наш моÑÑ‚ Поезија је ÑпаÑ, Поезија је ваздух, Поезија нам отвара очи Поезија, ех, Ñнови, © Љубодраг Обрадовић     Вељко Стамболија - ЛирÑка Ñкица за Раку Драинца Драинцу је најтеже падало одвајање од завичаја и дјетињÑтва. Одлазећи из родног краја, ко лептира привукла Ñу га Ñвјетла велеграда да на њима Ñпржи Ñвоја завичајна крила. Са ''Ñрцем као јединим пртљагом'', вјечно ће оÑтати болан, заправо незаштићен и неприпремљен за гредÑке марифетлуке мада је и Ñам био шерет и умио да забавља публику. Умио је Рака да буде позер, ал` узалуд, Ñрце је вукло до ''Ñветачких и боÑих ногу''. Ðеки крупан црвени цвет РаÑте иÑпод мрких Ñеника, Као кандила шумÑком богу. Са тог Ñам брега, давно, одлутао у Ñвет, Те не знам да ли још у којој брези живи Ñлика Мог прозеблог детињÑтва, Светачких и боÑих ногу? (''Родни брег'') Између ''вечито будних јавних кућа и апÑана'' покушао је да лебди овај худи лептир Ñпржених крила, навлачећи на лице и маÑку, али како да превари оне који Ñу маÑкирању вичнији. Вјечно гладан и вјечно празних руку трбухозборио је Ñвоју поезију и боемиÑао по кафанама. Глад ми је беÑкрајна, а руке вечно празне. Ðоћу низ улице градÑке на прÑтима ноÑим меÑец И тугу оÑтављам под прозорима изгубљених жена. Дао бих Ñве, а ништа немам. Глад ми је беÑкрајна, а руке вечно празне. Горштачки крупнорјек и глаÑан Ñјекао је кафанÑки дим као ножем и бацао рукавицу изазова малограђанÑкој ÑитоÑти и Ñамољубљу. Њихово пуноцрјевно надимање и подригивање иритирало је Драинчево узвишено гладовање. Драинац, Ñав од завичаја и Ñав од пјеÑме, шиба по ћифтинÑким душама и због тога плаћа виÑоку цијену. Срце, његов пјеÑнички орган, тешко да је могло издржати подругљиве погледе ÑитношићарџијÑке чаршијанÑке раје. Када неко Ñвоје Ñрце и читавог Ñебе, без изузетка, дарује ЗевÑовим богињама, онда ми имамо једно више биће, биће које ка виÑинама тежи и које заÑлужује Ñве знаке наше пажње. Онда му опраштамо што Ñе вукао по градÑким буџацима и дар Ñатирао и трошио у јаловим разговорима Ñа неталентованима. Вељко Стамболија    Родна кућа Радета Драинца у Трбуњу  Пре Ñамог наÑтупа у Трбуњу, пеÑници који који Ñу у походе кренули из из Крушевца, казивали Ñу Ñвоју поезију, Драинцу у чаÑÑ‚ и на језеру Ћелије у оквиру манифеÑтације под Ñимболичним називом *МОЛИТВЕ ÐРЈЕЗЕРУ*...                         Dole klaviri, gitare i mandoline Bilo je oÄigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograÄ‘anske etike i estetike. Na koji naÄin se buni? Na onaj najefikasniji i najriziÄniji naÄin: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Prvi neposredniji susret sa DrainÄevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, MomÄila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlaÄ‘ih pesnika, koja se okupljala u Äuvenoj „Prešernovoj kleti”, s najvećom strašÄ‡u negovala kult pesnika iz Toplice. TaÄnije reÄeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znaÄi da sam, Äitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca. Prvi susret sa DrainÄevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neoÄekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo oÄigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograÄ‘anske etike i estetike. Na koji naÄin se buni? Na onaj najefikasniji i najriziÄniji naÄin: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za „neprijatelja akademija, crkava i muzeja”, vikao je: „Dole klaviri, gitare i mandoline”. Pisao je da „treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu”, i da „dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije” i „konjušnicu kulture”. Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za „pijanca”, „kockara”, za „ironiÄara i pljuvaÄa”, za „apaša”, „poroÄnog ljubavnika” i „vagabunda”. Za svoje društvo je izabrao „strvinara, pesnika, zidara i skupljaÄa krpa”, a za svoju publiku proglasio je koÄijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je „pacov u vešernici”, njegov „novi Apolon je rumunski džokej”, njegova muza je, kako sam kaže, „jedna ordinarna drolja”, a svoju liru je napravio „od prazne konzerve sa Ä‘ubreta”. Kao da gleda neki velelepni SunÄev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih Äuda, on oduševljeno uzvikuje: „Kakav realistiÄan izmet na mome tanjiru!” I taman što ste pomislili da ste ono najdrastiÄnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastiÄnije: Bakalinove bubrege jede iz tanjira. Njegova poezija je prepuna svega onoga što provocira, vreÄ‘a, šokira i skandalizuje. On je u poeziju uveo pisoare i javne kuće, a javnosti je predstavio i svoju mansardu, u kojoj „kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone”, i u kojoj „beli kišobran” njegove „odbegle drage... služi umesto abažura”. To što sebe Äesto proglašava za genija ne smeta mu da kaže – možda opet da to ne bi uradili drugi – kako je „izgubio... pola veka u pisanju slabih stihova”, da kaže kako je njegova poezija „mlaka kao julske baruštine”, i da je ceo njegov život bio „Ä‘ubrište pod maskom poezije i lirizma”. Da li je ovo samokritika ili koketerija? Šta je istina a šta je laž? Šta je lice a šta je maska, šta je šminka? Je li njegova pobuna zaista pobuna ili je samo parada i poza? Tokom godina, kad god sam se vraćao DrainÄevim knjigama, sve upornije mi se nametalo jedno neobiÄno pitanje: ko je Rade Drainac? I, kako su godine prolazile, sve ubedljivijim mi se Äinio sledeći odgovor: Rade Drainac je književni lik, književni junak, koga je izmislio, stvorio, napisao, Radojko Jovanović iz Trbnja. Kao što je Fernando Pesoa izmislio pesnike Alvara de Kampuša, ili Alberta Kajera, ili Rikarda Reisa, i umesto njih napisao, i pod njihovim imenima objavio, „njihova” pesniÄka dela; i kao što je naš slikar Dušan Otašević stvorio slikara Iliju Dimića, Äiju je biografiju izmislio Branko VuÄićević, a Äiji je slikarski opus naslikao sam Otašević, tako je i Radojko Jovanović izmislio i stvorio Rada Drainca: dao mu je ime, lik, karakter, biografiju, pesniÄko delo, ulogu, poslanje i zadatak. Kakav zadatak? Da se buni, da šokira, da provocira, da skandalizuje, da glumi, da u glumi – kao i u svemu drugom – preteruje, a najÄešÄ‡e, i s najvećim zadovoljstvom, da prelazi granice takozvanog dobrog ukusa. Jednom reÄju, zadatak Rada Drainca je bio da radi sve ono što nije mogao da radi Radojko Jovanović, i da bude sve ono što nije mogao da bude Radojko Jovanović. Mogli bismo Äak kazati da je Rade Drainac osloboÄ‘eni Radojko Jovanović. Rade Drainac je hrabro i dosledno igrao ulogu koja mu je namenjena. Stavljao je na lice najšokantnije maske, mazao debele slojeve najprovokativnije šminke; tako maskiran pretvarao se u najvećeg putnika i u najkosmopolitskijeg pesnika za koga zna srpska poezija: u njegovim pesmama se dime Pariz i Liverpul, cveta Firenca, iz mora izranjaju Fidži, Samoa, Maršalska ostrva i Melanezijski arhipelag. Drainac se u Sajgonu ili na Novoj Gvineji oseća, navodno, kao kod kuće. Sve to deluje kao veliki vatromet koji se ne gasi, kao džinovska dekoracija i scenografija, koje zasenjuju. MeÄ‘utim, iza tih zasenjujućih džinovskih panorama pojavljaju se, mnogo dragoceniji, problesci autentiÄne poezije. Tih problesaka možda najviše ima u pesmi pod reÄitim naslovom „Kad pesnik bez lažnih stihova u srcu prispe u rodni kraj”. U toj dragocenoj pesmi vidimo „vrane na suncokretu”, „Mesec u boci rakije”, „crne perunike”, a pred nas iskrsava i jedan kolosalan „kaluÄ‘er pun buva”. Neki od ovih stihova možda nagoveštavaju i neke od slika Bože Ilića. Tokom celog svog života, svakom svojom pesmom, svakim svojim tekstom, Drainac se trudio da nas iznenadi i šokira. MeÄ‘utim, on će nas najviše iznenaditi onda kad progovori mirno i prirodno, bez poze, afektacije i preterivanja. Na umu imam jednu od njegovih predsmrtnih pesama, pod naslovom „Nirvana”: Tamom grobnom leže mi na dlanu. Bolestan sam mnogo, mnogo. Jedinu zvezdu u ovoj pustinji, Vidim svoju ranu. Ovaj šampion skandala, poze i provokacije odjednom kaže nešto jednostavno: „Bolestan sam mnogo, mnogo”. I šokira nas tom jednostavnošÄ‡u. Kao da su, u suoÄenju sa smrću, spale sve maske, i kao da je skinuta sva šminka. Ima trenutaka kad pomišljam da je cela DrainÄeva poezija, puna buke i besa, egzotike i kosmopolitizma, šmire i afektacije, napisana zato da bi dala težinu ovom jednostavnom stihu, i da bi ga uÄinila potresnim. Stihovi „Nirvane” ukazuju mi se kao neoÄekivana poenta celokupne DrainÄeve poezije. Ona rana, koja je jedina zvezda, obasjava nam neke nepoznate i zatamnjene predele u DrainÄevom pesniÄkom svetu. Ljubomir Simović  Radojko Jovanović, alijas:Rade Drainac Rade Drainac - Radojko Jovanović, roÄ‘en je 4. /26/ avgusta 1899g.. u Trbunju kod Blaca.Osnovnu školu završio je u Blacu, a 1911.g. upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj do poÄetka Prvog svets kog rata, završava tri razreda.Godine 1914. već je na frontu, sa svojom vojskom, a 1915. povlaÄi se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Äovani. U zemlju se vraća 1918.g. nastavlja školovanje, a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.g. objavljuje poeziju u Äasopisu "Epoha" Zbirka stihova "Modri smeh" izlazi u Beogradu 1920.g.sa potpi- som Rad.Jovanović. 1922.g.pokreće Äasopis "Hipnos" i objavlju je program Hipnizma. Prvi put potpisuje se kao Rade Drainac. U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi" .potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" ob javljene 1940.god.Voleo je da putuje:1927. i 1929.bio je u Fra ncuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj.Mobilisan je 1941. a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zaviÄaj, u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani" Oboleo je od tuberkuloze -tada pesniÄke boljke i kratko se leÄio u sanatori jumu na Ozrenu.Odatle je prebaÄen u Beograd, gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano: "bez ulice i broja stana", a u rubrici najbliži srodnici - nije bilo srodnika na sahrani.. Pedesetih godina vraća se, konaÄno, i pesnik Rade Drainac u zaviÄaj, kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drai nac" IzdavaÄka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom Steve RaiÄkovića i svrstava ga meÄ‘u znaÄajnije srpske književnike izmeÄ‘u dva svetska rata. U Prokuplju, od 1966.organizuje se tradicionalna mani festacija "DrainÄevi dani"i dodeljuje pesniÄka nagrada koja nosi njegovo ime..   Плакат манифеÑтације |
|
| Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 17 August 2011 ) |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|