Културни центар Крушевац - Добродошли!

Јелена Ђорђевић и Смиља Арсић

Буђење, или рађање, осмислила је земља, она је та која је удахнула живот свему што се у њој зачело. Из њене топле утробе клија живот, али нема рађања без плача и тај први плач је опомена да живот неће бити лак. Земљи требају јаки и жилави животи, они који ће је бранити од злог сјемена и корова:

Од тебе смо саздани
И ако нам не можеш вратити чојство
Отвори се
Прогутај нас у трену
Да се заборави срамота наша

Суштински, земља је домаћин, аутохтони стваралац и понуђач својих креација. Човјек је имитатор, можда добар имитатор, али без земље и њених моћи био би потпуно беспомоћан. Родна и плодна земља је прамајка свих живих бића и ствари. Захваљујући њеној мудрости и генијалности, могућ је опстанак свега што се у њеној кољевци зачело и зањихало. Од свега што на земљи постоји једино се човјек толико осилио и дрзнуо да поквари ред који је земља давно успоставила па у својој гордости и непромишљености прави недопустиве и неопростиве грешке. Земља нас храни и чува на свој стрпљив и специфичан начин, али човјек не умије, или неће, да јој узврати захвалношћу и љубављу и буде њежан према својој његоватељици, прамајци. Узохолио се до те мјере па јој и пркоси. Спреман је да и њено тихо вјековно ткање распара и преуреди. Земља је хљебохранитељица, водородница и винородница за вриједне, за поштене, за оне који са радошћу прихватају њене дарове. Земља је несебечна дароватељица тихим и стрпљивим душама које се према њој односе као према светитељки. Земља је савршена слика и икона измољена за добро човјеково. Бити у садејству са земљом значи поштовати њене законе и тако успосавити ред и хармонију.

На скоро свим језицима свијета земља је синоним за државу. Тиме се у језику истиче важност и судбинска везаност и за земљу и за територију на којој народи живе. Земља је исто што и домовина, завичај, огњиште. Због земље, територије која вјековима припада народу, водили су се и воде ратови. Некоме је нечија земља/територија запела за око, па је хоће присвојити, чини му се да је љепша, боља и богатија од његове властите, али земља се брани и по цијену живота. Везаност за земљу и тло је толико јака да је ни једна сила не може никада ни у потпуности присвојити, заправо освајачи не могу дуго држати народ у духовној и емотивној покорности.

Пјесникиња Смиља Арсић своје родољубље укорјењује кроз земљу персофинирајући је као живо биће. За пјесникињу земља је персонификација живота, она је творитељка, бранитељка, тешитељка, човјек се по земљи познаје. Земља је старија од рода људског и она ствара историју. Земља је све и више од тога. Апострофично обраћање земљи је још један вид специфичности ове збирке гдје пјесникиња на непосредан и интиман начин проживљава родољубље, кога се у у задње вријеме сви олако одричу, као није модерно, или по новом ''in'', вољети своју отаџбину, завичај, огњиште, своју историју, језик, културу...

 

Велики гријех чинимо према земљи, бјежимо од ње, стидимо се што смо јој припадали. Купамо се и сапиремо са себе њене мирисе, из срца избацујемо њене иконостасне предјеле, из душе истискујемо њену доброту, из главе истресамо њену вјековну мудрост, клечимо на хладном бетону, а требали би ничице да паднемо на њено топло тло и молимо је за опроштај:

Стопе наше за бетон пријањају
Не дај нас црнице наша песковита

Све пјесме у збирци Смиље Арсић упућене су земљи у облику молитве, а молитва и пјесма су сестре близанкиње у којима човјек расцвјетава своју душу, мисао и емоцију. Земља своју љепоту и благородност нуди несебично, љупко се предаје човјеку и од њега само тражи да не бљује ружноћу на њено лијепо лице. Нажалост, човјек често зло сјеме баца на земљу, слуђен лажним обећањима моћних сила мрака:

Од добра створени добро злим заменисмо
Забиј нам глогов колац у груди
Да нас ослободиш нас самих

Пјесникиња никога не оптужује, самокритична је, узроке злог сјемена тражи у себи и у свом истородном народу који тако олако прихвата бјелосвјетске новотарије, а одриче се свог вјековног суживота са рођеном земљом, од које је постао и која му је све дала:

Јер није нас сила на кољена бацила
Нити нас је ико обмануо
Похоту и похлепу сами пригрлисмо

Свака пјесма у збирци посвећена је земљи, све молитве су упућене њој, земља је боља од људи и за све људске гријехе пјесникиња тражи молитвени опроштај, искрено се надајући да ће човјек бити бољи и поред свих зала које чини:

Чуј молитве срца уздижу
Не проклињу већ љубе
Опрости и ти људима
Што те потопише крвљу својом

Нема умјетности без наде, када је не би било не би ни умјетности било. Свијест о духовном, културном и цивилизацијском отколону који трнутно владају у пјесникињој земљи није коначан и није се десио по први пут. Добро је имати пјеснике као што је Смиља Арсић који се не стиде свог порјекла, својих предака, своје земље, своје отаџбине, своје Србије.

Вељко Стамболија

Раде Кошанин


Јелена Ђорђевић и Смиља Арсић






Вељко Стамболија и Ивко Михајловић




Бељко Стамболија








Ивко Михајловић


Заједничка слика

 

Рођена је на југу Србије у Горњем Романовцу испод Варденика. Школу је завршавала у Владичином Хану, потом и право у Нишу. Радила је као професор у школи и предавала правне предмета, потом у Пошти, а већ поодавно живи и ради у Новом Саду. Иако дуго пише, тек тамо је одлучила да се од прошле године појави у јавности збирком поезије.

 "Тамо живим, тамо радим, тамо стварам - прича нам Смиља Арсић. Поезију пишем од раног детињства јер су ми родитељи били учитељи и волела сам да читам, а веома рано сам почела и ја да "преносим" неке своје мисли. Писала сам све време, али никад иисам објављивала. Када сам отишла у Нови Сад на неким изложбама сам читала своје ране радове и добилаа сам неки тематски задатак да нешто прочитам за једну тематску изложбу. Тема је била "Пејзажи Војводине", а ја нисма имала такву песму, па сам онда написала. Добила сам неке инспирације за наставак.

Тако јe почела да настаје збирка "Земљо', каже Арсићева: - Када сам написала песму за ту прилику и добила инспирапију за даље, замислила сам да то буде нека поема, под називом "Земљо", мећутим, настао је циклус, и онда сам узела кредит и финансирала сама и објавила прву књигу. То је ова књига коју промовишем (већ је то урадила у више градова). Књига је свуда јако прихвaћeна, јер описује нашу жалосну стварност. Настајала је шест година и све што нам се за то време догађало забележено је. Нажалост, један господин је недавно на промоцији рекао да ја ту не остављам наду, а практично није ствар у томе да ја оствљам или не остављам наду, јер ја сам објективно по мом неком виђењу сликала и осликала оно што се нама и овој земљи и уопште човечанству догађа.

Нажалост не видим да је то нешто "ружичасто". Једноставно, све то сам написала да би дошло до неких људи код нас и да се нешто промени у односу на наш живот на земљи. Загађујемо земљу, продајемо земљу и све то можемо посматрати на два основна начина, а то је земља прамајка и колевка човека, а онда и оно уже а то је територија, држава која штити народ што би требало да буде основа његовог опстанка. И једно и друго треба сачувати, а са свих страна се отима, парча, распродаје у бесцење.

Смиља Арсић, каже да припрема и нову збирку поезије: - Мислила сам да то буде наставак, "Земљо 2". По мени је Бог створио човека и човек једино од њега може да тражи помоћ, тако да и у овој првој збирци имам духовних елеменената, али у новој је то заступљеније.

Отварајући ризницу свога срца Арсићева је у међувремену објавила још две збирке, ранијих песама "Боје ветра" и "Незаборав", младалачке стихове, како каже, а на недавно завршеном песничком конкурсу "Слапови Вучјанке, први на коме је конкурисала добила је трећу награду.

Тако, изненада вапајем "Земљо", кроз стихове Смиља Арсић се у јавности родила као песник.

За крај нам је још рекла да "случајно" у Крушевцу гостује јер размишља да се овде досели, али видеће још. За разлог "за" наводи шта јој је ћерка рекла: "То је бивша и будућа престоница". Оваква суграђанка, и песникиња нам треба.